Istorijske skrivalice

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
СТРИБОГ

Стрибог је господар ветра и ваздуха. Важио је за неуморног путника који се лако пребацује са једног места на друго. Због тога је замишљан као моћни, стреловити, ветар. Словени су му име замењивали називом за најчешћи ветар у својој околини, па су га Срби ословљавали речним ветровима: вардарцем, поморавцем, подунавцем, али и кошавом, буром, југом или поветарцем. Пошто се појављивао некад силовито и разорно, а понекад благо и плодоносно, приписиван му је несталан карактер, који је прелазио од беса до доброћудности. Тако се зими испољавао немилосрдно - замрзава воду, наноси снег на куће и путеве и кажњава хладноћом. Од његовог имена остао је глагол "стригати", па су Словени говорили за хладна времена: " Ветар стриже ". Супротно оваквом понашању, Стрибог је у пролеће радовао људе - шаљући им, на крилима поветарца (развигорца), Богињу Весну; која их је даровала новим животом и раскошном лепотом, заодевши им околину у зелено, цветно и миришљаво рухо.
Укратко, Стрибог је добар, али је често напрасит и пргав. Ове Стрибогове особине нису заборављене код Срба. Оне су, у многобројним легендама, приписане Светом Сави, где се наш највећи светац појављује као неуморни путник, који помаже људима и подучава их, али их често и окрутно кажњава - ако се понашају неморално.
Стрибог је важио и за ратника, попут Световида, Геровита и Триглава. Од њих се разликује по томе што има крила. Она му омогућују да брзо прелази огромна пространства на земљи, али су му служила и за преношење душа умрлих у други свет, зашто је, такође, био задужен. Ово задужење у хришћанству је припало Светом Николи, а после Светом Јовану, и на крају Светом Арханђелу, који је душе предавао Светом Петру - за Рај или Пакао.
Стрибогова правно-магична моћ обезбеђивала му је високо место у пантеону словенских богова, што се потврђује чињеницом да се његово име истиче у летопису Нестора Часног Кијевског из једанаестог столећа после Христа и у "Слову о Полку Игорову". У описаном Кијевском пантеону, Стрибогов кип је био поред Дажбоговог, Перуновог и Хорзовог.
Приликом обреда посвећених Богу Стрибогу и магијских радн.и, поштован је Стрибогов избор бројева и дана, према следећим одликама: срећни дани су понедељак, четвртак и субота; срећан је број 7, а магичан број 3. Словени су славили Стрибога три пута годишње: зими, у пролеће и у јесен. У његово име су верници, поред бајања, заветовања и договарања, приређивали обреде за помирење међу пријатељима и рођацима, што нас, опет, подсећа на Светог Саву, који је успео да помири своју завађену браћу - српске краљеве - Стефана и Вукана. Пред Стрибоговим кипом, жреци су примењивали и мазије: обред по којем је осумњичени морао да извади врело гвожђе из воде - ако би остао неповређен, проглашаван је невиним.
Стрибогова култна места, поред храмова, била су на гробљима. Поред ветра, његов је био и град - туча, а од духовних појава: аловити вихор и усуди. У случају ветровитих вртлога, који су могли да понесу жито, сламу, сено, па и делове кућа, тумачило се да је Стрибога спопао, због неког људског греха, страшан бес. Стрибогови предмети биле су вериге и крст, којег су верници обликовали од леда у току зимских дана. Његов је био орао и пролећно цвеће - које му је даровала Богиња Весна.
Стрибог је на кипу био представљен као ратник. Поред споменутих крила, имао је на глави металну капу са шиљком - на коју подсећају немачки шлемови из Првог светског рата. Врат и горњи део Стрибоговог тела покривени су металним плочицама. Бог Стрибог у рукама држи огроман лук и сноп убојних, дугих, стрела.
Његове функције у хришћанству обављају свети: Вартоломеј, Петар, Сава, Пантелија и Атанасије. И у ликовима анђела видимо словенски утицај на хришћанство јер имају крила, као бог Стрибог.
 
ГЕРОВИТ

Бог Геровит је био заштитник нејаких и немоћних. Представљан је као витез с ратном опремом. Имао је седам глава, а у неким храмовима (и у кијевском), ово божанство представљено је са седам одвојених кипова. Значи, у питању је мањи словенски пантеон - као у случају Свевида, Триглава и Радгоста, али, на жалост, вековна небрига словенских интелектуалаца о сопственом наслеђу узроковала је губљење података о седам богова - витезова. На срећу, сачувана је улога Бога Геровита, који је делио надлежности са Богом Световидом. Световид је био свемоћни и свевидећи ратник, задужен за велике и одсудне војне против бројних непријатељских војника, а Геровит је сузбијао само појединачне непријатељске упаде у земљу Словена и кротио је силнике — појединце, који су злостављали и пљачкали незаштићени народ. Геровит није био крвожедан и жељан борбе по сваку цену, него је тражио да међу људима влада слога и мир, што је на његовом кипу било симболизовано маслиновом гранчицом, коју је држао у једној, а мач у другој руци. Он је свој мач користио тек кад се са непријатељем, или силником, није могао друкчије споразумети и кад га је било немогуће уразумити да не чини насиља над немоћнима.
На киповима Геровита, било је изрезбарено још 6 мачева око његовог појаса, тако да је лако одгонетнути да су они били на располагању још шесторици богова -витезова, чија имена нису сачувана, али који су, вероватно, били помоћници (или саборци) Горовита. Попрсје Геровита покривено је гвозденим мрежастим оклопом, а испод мачева био је угравиран штит, са сликом белог двоглавог орла. Вероватно је тако изгледао и велики штит - који је био позлаћен и служио је жрецима за обреде. Појава двоглавог белог орла на кипу словенског божанства, потврђује да овај симбол Срби нису преузели ни од грчке, ни од римске цивилизације.
Његову улогу у хришћанству преузео је Свети Ђорђе, али је код свих Словена, народни дух, кроз песму или легенду, пронашао земаљског јунака - замену за Геровита. Код Срба је то Краљевић Марко и нема сумње да циклус епских песама о овом члану династије Мрњавчевића, дословно, набраја све одлике Бога Витеза Геровита. С обзиром да је Геровит представљен као скуп од седам витезова, на њих неодољиво подсећа енглески краљ Артур с групом Витезова округлог стола, за које се не може утврдити да ли су историјске личности или су само плод народне маште.
Богу Геровиту била је блиска Лада, богиња лепоте, плодности и лета, али степен њихових међусобних односа није лако објаснити, јер су подаци о томе, кроз столећа, изгубљени. Остаје нам само да домишљамо, према својим људским мерилима, шта је све могао да буде садржај блискости једног витеза ратника и једне лепотице.
Дани посвећени Геровиту падали су око Ђурђевдана (6. мај). Тад су верници, од раног јутра, доносили зелено грање, лишће и цвеће, па су китили куће, капије и торове. Прављени су венци и бацали би се у реку или поток, да би овце, краве и козе дале толико млека колико воде протекне под њима. Кроз венце и колаче сличне данашњим ђеврецима, музла се стока, а затим се колач ломио и давао стоки да га поједе. Не треба напомињати да се доста од ових обреда задржало до данас. Стока је жртвована Геровиту, а јагњеће или јареће лопатице су стављане у мравињак - из два разлога: да јарића (јагњића) буде као мрава и да се на, од мрава, очишћеној лопатици гледа у будућност (гата).
Поред овако принесених жртава од стране верника, словенски жреци су Геровиту жртвовали јелена, чију су главу натицали на колац, или је полагали испод Геровитовог штита у храму — украшеног златним плочицама. Штит је био велики и жреци су га, обично, износили ван храма. Тад су се верници спуштали на колена и челом додиривали земљу. Овај обред је допуњаван ратним заставама око кипа, и око штита, тако да је култ ратника био оно најзначајније код Геровита. Међутим, с обзиром да је он био заштитник нејаких и немоћних, у све се, понекад, убрајао сав народ - кад су претиле суше. Тад су се Геровиту, као и неким другим боговима, упућивале, кроз песму и игру, молбе да помогне да киша налије сушну земљу.
Геровит је био везан за бујање природе, јер су му дани падали у пролеће, а од духовних појава за: Виле, Вештице, Аждаје (као и Свети Ђорђе) и шумског јахача Лесовика, који је представљан као мали човек са развијеним гениталијама, зелене боје, без обрва и трепавица. Имао је рогове, козје уши и ноге као у јелена. Геровитова култна места су (поред храма): шуме, реке и гробља. Његови предмети су: споменици, венци, свирале и разне амајлије. Припадају му све шумске и домаће животиње, а од биљака: ђурђевак, трешња, здравац и ружа.
У хришћанству, поред Светог Ђорђа, његове функције прешле су на свете: Јеремију, Алимпија и Саву.
 
ЛАДА

Лада је богиња лепоте, плодности и лета. Њени дани су били од 25. маја до 25. јуна. По њима се види да је Веснина наследница, од које је преузела пробуђену природу, да би над њом бдила и омогућила јој развој до пуних плодова. Лада је настављала све оно што је Весна започела — па ће целог лета лепотом бити украшена насеља, ливаде, шуме, планине и небо. Зато је и названа богињом лепоте и људи су је због тога највише обожавали, молећи је да и њих учини лепим и згодним. Њој су посвећивани чести и разноврсни карневали. У њену част се младеж окупљала у кућама или на излетима у природи, најрадије у време које у хришћанству обележавају ивањданске игре. У оба случаја су играна кола и певане песме Лади, с рефренима: "О Ладо", или "О Љељо". То су изводиле словенске русалке и ови су обреди били тако омиљени да су се задржали стотинама година у време хришћанства.
Забележено је да су се руски свештеници жалили да ову паганску појаву не могу да сузбију, јер је младеж, долазећи у хришћанске храмове, изненада започињала игре посвећене Лади. Због тога је Православна црква мало изменила карактер ових обичаја, па се данас на хришћанске празнике појављују, уместо русалки, краљице. Ладин обред је било и момачко плетење венаца, који су се, на излетима, стављали девојкама на главу, а касније су их момци преузимали, носили кући и качили изнад кућних врата или на зидове у својим собама. Мање венце су младићи стављали око врата киповима својих богова, које су држали у кућама.
У част Богиње Ладе, Словени су узимали последњи откос жита, чинећи од њега мали стожер, везали су га црвеним канапом и прскали крвљу певца. Поред овог, чињен је и стожер од трешњевог дрвета, са изрезбареним ликовима богова, на које су стављани венчићи. Стожери су били посвећени култу Сунца и имали су сврху да подстакну раст биља под његовим зрацима, али и да измоле довољно кише за жедну земљу. Око стожера су девојке певале: "Ој, убаве младе моме, Ладо, Ладо". Момци и девојке су у колу били окићени и пролазили су испод венаца, које су за ту прилику држали, у облику славолука, други младићи и девојке. Многобројни су обреди посвећени Богињи Лади, мада сви нису ни записани ни запамћени. Један од њих састојао се у томе што су га упражњавале девојке, без присуства мушкараца. Оне су наге узимале део од прибора за ткање - вратило, додавале му коњску дрвену главу, симулирале јахање и палиле су брезове коре, натакнуте на дуге мотке. Ове мотке (лиле) подизане су високо изнад главе особе која је била одабрана да замени Богињу Ладу. Она је у руци држала јабуку петровачу и ивањско цвеће.
Ватра, којој су Словени придавали чудесне моћи, била је обавезна и у обредима посвећеним Богињи Лади. И у овом случају је омладина прескакала ватру и око ње играла и певала.
Лада, као и Весна, била је обожавана због своје духовне и телесне лепоте. Представљана је као најлепша словенска жена - беле пути, златасте косе и с крупним очима, боје љубичице. Усне су јој биле сочне - горња боје јагоде, а доња малине. Тело јој је било стасито а кожа мирисна. Она је била заносна и привлачна, па су је Словени призивали приликом склапања бракова или у време љубавних патњи. Тад су јој певали, уз понављање рефрена: "Диди Ладо". Као и Весна и Лада има одлике и судбину земаљских жена, па су остали трагови да су њени драгани били Бог Геровит - витез и ратник и други моћни словенски бог на коњу јаросни (љути) Јарило.
Чеси и данас Ладу зову Пана-госпођа. Руси су свом најомиљенијем возилу дали име Лада. То није чудно, јер је Лада остала у словенској фолклористици присутнија од других божанстава. Њени знаци су чести мотиви у везовима и ручним радовима словенских жена, тако даје лако, преко њих, одгонетнути давнашње функције Богиње Ладе.
Од природних појава, Лади су припадали Сунце, топла ноћ и киша, а од предмета споменути венци и стожер. Њени су: петао, јелен, орао и мрав, а од биљака: трешња, лила, маслачак и божур. Од духовних појава, Лада је господар Пољевика. Култна места су јој у пољима, а обреди су: жртвовања, креснице и русалке.
Кип Богиње Ладе приказује, како је наведено, стаситу и лепу жену, а тако су и Грци замишљали своју Богињу Афродиту. На Ладиним прсима су развијене дојке, знак плодности и угравирано Сунце, без којег не би било те плодности. Остали делови кипа покривени су сликама воћних плодова, живих бића и знацима плодности, присутним на данашњим везовима и ручним радовима. Функције Богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел и патријарх Герман, а делимично свети: Ђорђе и Петар.
 
СЛАВА

Богиња Слава је претеча каснијих словенских божанстава јер је њен култ старији и губи се у времену матријархата, кад је жена била глава породице и задруге и кад су потомци припадали мајчиној, а не очевој, лози. С обзиром да је у то давно време жена бринула о свему, морала је имати одговарајућу физичку и умну снагу, која је красила и Богињу Славу, названу још и Крилатом Мајком Словена. Словени су је замишљали са крилима, стаситу, једру и наоружану. Била је хероина. У једној руци је носила мач, а у другој венац победе. Предводила је словенске ратнике у јуришу и тад је замишљана као јахач крилатог коња Јабучила, чије је име сачувано у српским средњевековним епским песмама. Смелост је била њена највећа одлика, па су јој част, слава и победа увек биле на домаку руке. Као таква, стекла је још два имена: Бојана и Борислава - сачувана до данас као честа имена Српкиња.
Но, ова словенска богиња је друкчије представљана и то у време мира или у тренуцима опште трагедије или пораза. Тад је показивала одлике мајке у тузи: клонула, са опуштеним крилима и обореним мачем. Тад су је Словени звали Мирославом.
Нешто друкчије се спомиње Слава у Влес књизи. У њој је она Матер Слава и описана је у облику двоглавог орла, златне главе и златних ногу. Изнад главе јој је дуга, а на раширеним крилима и прсима је Пантеон Словена. У центру њега је Сварог, у другом кругу Световид и Перун, у трећем Стрибог, Хораст, Радгост и Числобог, у четвртом Велес, Јарило, Лада и Дајбог, а у петом Вишњи, Кришнен, Коледо и Симургл.
Њено време је било у дане породичних слава и у рату. Њени су коњ и винова лоза. У хришћанству је покривају Св. Димитрије и славски свеци.
 
ВЕЛЕС (ВОЛОХ)

У колективном памћењу Словена, бог Велес је остао дуже од осталих богова. Посебно код балканских и карпатских Словена. По његовом имену је названа и средњевековна кнежевина Влашка. На Балкану су сви сточари називани власима у Средњем веку, а истовремено овај социјални назив употребљаван је за ознаку националне припадности, па су Власима означавани многи Срби и често су поистовећивани или су сматрани за сроднике становника Влашке у данашњој Румунији. Аустријанци су звали Власима и Србе у Војној Крајини, а српско подручје у Западној Славонији Малом Влашком.
Велес је земаљско божанство; заштитник сточара и ратара. Слављен је у време сетве, жетве и испаше. Приписивано му је помрачење Сунца. Велесу су припадале и духовне силе: змајеви, але и ноћни шумски коњаник Лесовик. Велесова култна места, поред храмова, била су; њиве, пашњаци, торови, требишта и гробља. Обреди су се састојали од машкара, вучара (имитација вукова) и заветовања. Његов симбол је био штап, а симоблизовали су га: трава, вук, црни петао и домаће животиње.
Дрвени кип Велеса био је изрезбарен ликовима: хромог белог вука, говечета, рала и крилатог лава с главом орла. Лав (змај) је на врху репа имао цвет љиљана. Велесова одећа је раскошна - како и приличи заштитнику сточара. Брада Велеса представљена је класјем пшенице, па, вероватно, отуд изрека код Срба: "Пуна шака браде" - кад роди година и успе трговина.
Функције бога Велса у хришћанству, покривају свеци: Василије, Лука, Блаж, Корнелије и Иван, а делимично: Сава и Мрато.
 
РАДГОСТ

Бог Радгост је заслужан што су наши суседи давно уочили да је душа Словена широка. Иако је Радгост, у поређењу с другим боговима, имао сужена задужења, његов култ је био широко поштован. Можда је представљен са две главе зато што је био заштитник гостопримства - једном главом је бдио над домаћином, а другом над гостом.
Његов кип у храмовима био је тако изрезбарен да није дозвољавао недоумицу око домаћиновог понашања према госту. Фигура птице на Радгостовом рамену представљала је радосну најаву госта. Све што је чекало госта у домаћиновој кући, било је представљено на кипу Радгоста: хлеб и зделица соли, чиме се и данас дочекују гости у домовима Срба. Даље, фигуре домаћих животиња, вепра, медведа, лабуда и грожђа говоре да госту не сме бити ускраћено ништа са домаћинове трпезе и из
оставе. Најважнија алатка сваког домаћинства је секира и она је у десној руци Радгоста.
Од природних појава, Радгост је везан само за ветар, а од духовних за вештице и кућног духа-коњаника Домовоја. Посвећиване су му најбројније амајлије - од драгоцених метала, камена и дрвета. Симболи-зовали су га: зелени коњ, вепар, медвед и орах.. Бог Радгост се славио у време летње равнодневице, а култна места су му, поред храма, била огњиште и кућни праг. Код Срба се и данас кућни праг поштује, па се преноси преко њега и невеста, а сваком намернику који га прекорачи, гарантује се поштовање и сигурност у кући домаћина.
Функције Радгоста у хришћанству пренесене су на Светог Андрију и делимично на Свету Тројицу.
 
ХОРЗ

Хорз је бог јутарњегсунца. Прогонио је ноћну тмину и позивао људе за дневне послове. Јутро је под првим сунчевим зрацима било лековито, па је Хорз задужио петла да пробуди људе на време. Словени су петла поистовећивали са Хорзом, па Срби и данас овог пернатог певача зову хорозом, или орозом. Да ли је и реч "хоризонт" настала од имена овог словенског бога, а можда и "хороскоп"? Хорз је један од Сварожића, син вишњег Бога - Сварога. У Кијевском пантеону, кип му је био уз Дажбогов, Велесов и Стрибогов.
Средњовековни историчар Јорданес спомиње словенске Анте и код њих, у Запорожју, налази речно острво Хортицу, са храмом Бога Хорза. Словени су се Хорзу молили на требиштима и веровали су да се пред Хорзом (као и пред Воденом) могу отребити од својих неправедних намера према другим особама - то су оне одлике које се у Црној Гори називају чојством.
Његово време је било свакодневно - и то у праскозорје; од кукурикања првих петлова. Хорз је тада одузимао сваку моћ вештицама, вампирима и другим ноћним сподобама.
Словени су против ноћних авети постављали у кући клопке од глогових дасака и кочева. Глогов колац, против вампира, преживеће христијанизацију и Срби ће га задржати у употреби до данас.
Глава на Хорзовом кипу била је уоквирена силуетом Сунца, па је, можда, ореол око глава хришћанских светаца на фрескама преузет од Хорза. На Хорзовим прсима био је изрезбарен месец у устима црног вука. Вук је гризао месец и тако утицао на месечеве мене. На Хорзовој одећи светлуцале су звезде, које је он, сваког јутра, био дужан да склони са Неба, и Небо препусти само Сунцу. Хорз је представљен с рогом на глави, симболом богатства и ратника.
Уз обредне радње Хорзу, Словени су обавезно пекли и хлеб, па су његова култна места била, најчешће, око воденица и пекара, а ређе око бунара и буништа. Његове животиње су петао и вук, а од биљака ниједна. Од духовних појава, за њега су везане вештице, демони, дрекавац, вукодлаци,букавац и бесомар.
Функције Хорза у хришћанству наследио је свети Тодор, а делимично и свети Петар, Герман, Арханђел и Огњена Марија.
 
МОРАНА (МОРА)

Морана је богиња смрти, зиме и патње (море). Негде се звала и Вада (можда што је вадила душе), а Мрзалом су је крстили Чеси, Моравци, Словаци, Пољаци и Русини. Ово је разумљиво, јер су ови народи били суочени са оштрим и дужим зимама, а оне су, у давна времена, биле тешке за преживљавање. Моранаје приказивана као изданак зиме. Била је обучена у бело, прсти су јој били дуги - у облику леденица, а њено оружје је била метла, којом је разбацивала или скупљала снег, стварајући опасне сметове и затрпавајући путеве. Тиме је изазивала, уз помоћ и вукова, белу смрт за оне који су се, у време вејавице, затицали далеко од куће. Због оваквих представа Богиње смрти, Словени су белу боју користили као знак жалости.
Морана је летела на метли и на љусци од јајета и ове одлике ће, касније, бити приписане новом духовном бићу - вештици. Иначе, из описа Моране је произишло и страшило звано Баба Рога.јер је и Морана представљана са рогом. Попут Баба Роге, настале су Баба Руга, Баба Козма и Баба Јага.
Поред тога што је одузимала животе, Морана је уживала да наноси патњу људима и животињама. Улазила је кроз кључаоницу у куће, ноћу, да би мучила људе, најрадије децу, тако што их је притискала и одузимала им дах током сна. Тиме их је, духовно и телесно, слабила. Ова делатност Моране пропраћена је код Срба узречицама: "Ноћна мора", "Притисла ме мора", "Гушила ме мора" итд, а ови појмови су пренесени и на остале људске недаће, па је у нашем речнику успомену на Богињу Морану (Мору) сачувало и неколико других изрека: "Мори ме жеђ", "Мори ме љубав ", " Смори ме терет (тежак рад) " и друге. А кад је у питању најгори облик испољавања Богиње Моране, Срби су задржали о њему израз: "Завладала мора на људима". Или, "Завладала мора на стоци".
По овоме се види да је српски језик својеврсна, богата, археолошка ризница.
Пошто је Морана овако опасна, Словени су је препознавали у великом броју облика. Она је била скривена у црној мачки - кад прелази пут, лептиру — у том облику Морана преноси душе покојника, црном гаврану, кукавици, мишу (можда због тога изазива и данас страх код жена) петлу - кад кукуриче поред прозора, свињи - кад се примакне кућном зиду, псу - кад завија и сови - кад крешти. Појава црног коња и црног коњаника, сматрана је прерушеном Мораном. Срби су сматрали да су смреча и чемпрес дрвећа мртвих, а она се и данас често саде поред гробница. Орах је, такође, сматран дрветом доњег света а његови плодови су представљали душе покојника.
Кад би се десило да умре девојка, онда су јој облачили белу венчаницу, јер је бела одећа била и Моранина, а при сахрани је коришћена музика. При свим сахранама, рођаци и пријатељи умрле особе су се обраћали Морани плачом, нарицањем и бусањем у прса. Том приликом су се Моранина култна места обележавала врпцом или поређаним белуцима.
Од овако опаке Моране, Словени су се бранили стављањем испред куће преслице, вретена и секире - окренуте према истоку. Од ње су се бранили и разноврсним амајлијама, белим луком, церовим младицама са кореном мајчином душицом, кићењем коња босиљком, хватањем устима јајета на концу, стављањем јабуке са забоденим новчићем на гроб и храњењем живине у кругу. Да би се заштитили од Моране, Словени су организовали и машкаре. Морану је представљала Баба Јага са рогом на глави. Маскирана омладина је прескакала ватру, али обавезно у групи с непарним бројем учесника. Главна личност маскара био је Дедица, прекривен белим и црним кожама преко главе у облику торбе, на којој су били отвори за очи и отвори за браду и бркове - од кудеље или длаке коњског репа. На рукама је носио прапорце.
Да би напакостили Богињи Морани, Словени су, пред крај зиме, правили њен лик од крпа, палили га и дозивали пролећну Богињу Весну да дође уместо ње.
Дани посвећени Морани били су од Божића до Богојављења (19. јануара), када се, по старом веровању, отварао Пакао. Од наведених веза са духовним појавама, животињама и биљкама, Морани су припадали још: глогов колац, гајде и разне амајлије, а од природних појава: вејавица, мраз и велика студен. Њено култно место, поред храмова, била су само гробља.
На кипу Моране изрезбарена је поцепана одећа, украшена људским лобањама, а цела фигура стоји на глоговом коцу. Представљена је као стара, ружна и крезуба жена, са неуредном косом.
Њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.
 
ППС Текстове о словенским боговима, према истраживањима Момира Јанковића, објавили су, поред "Енигме", "Српско наслеђе" и "Јавност".


...О СЛОВЕНИМА У ОСВИТ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

"ПУПЕВКЕ" И ЛЕГЕНДЕ СВЕТЛАНЕ СТЕВИЋ –
ВУКОСАВЉЕВИЋ НА КОМПАКТ ДИСКУ И КАСЕТИ

ВИЛА ИЗ ХОМОЉА
Са мужем Петром, позната "хомољска вила" прикупила древно благо које Вук и други сакупљачи нису забележили
Благослов
За велики допринос популарисању српске историје и традиције, "Мирослав" је добио благослов монаха највећег српског духовног центра, манастира Хиландар.
Благослов је срочен овако
"Нека ти је благословена десница и њено оштро перо које доноси радост српству и никад да не затаји као Обилићев мач.
Василије"

Попевке ("пупевке") и легенде Светлане Стевић - Вукосављевић бисер су српског духовног стваралаштва. Израњају из давнине, да би нас тамо - одакле долазе - неком тајанственом силом понеле. А на том путу, постајемо узвишени; срце нам трепери, снага буја, а ум нам се, опоменут поруком искона, обавија око Отачества.
Светланин пој није свакодневан. Он је из најдавнијег доба, оног у којем још нису биле начињене металне жице Орфејеве харфе, ни затегнуте струне Вишњићевих гусала. Глас јој је прави Божји дар. Лебди, најприкладније, на крилима језика дунавских населби у Винчи и Лепенском Виру. Тамо је сишао с неба, а одатле је, миленијумима, струјао ливадама, пољима, брдима, дружио се с течним водама и јездио Дунавом. Чуо се са усана српских девојака уз Мораву, низ Вардар, преко Дрине, па "до мора, где се купа српска зора". Тамо где се чуо, цветало је лепше, расло бујније, рађало раскошније. Лелујање овог праисконског гласа волели су и анђели, али и виле на Мироч планини, које су се упињале да их у песми и лепоти гласа не претекну убаве хомољске девојке и њихови витезови на снажним коњима.
Виле су се, изгледа, умориле, а Хомољке и данас "пупевају" и приповедају. Сачувале су, до наших дана, драгоцен део песничког блага и пророчких легенди, за које нам етномузиколог Петар Душанов Вукосављевић рече:
- Богу хвала, те нам, обожујући српско предање, даде и узвишену дозволу да га озвучујемо, да га, "пупевамо" на свим просторима српскијех трагова.
Ако завиримо у садржај Светланиних песама и легенди, видећемо да их Вук и други ранији сакупљачи народних умотворина нису забележили. Издавачка кућа "Мирослав" је одлучила да озвучи све што су Светлана и Петар сакупили од претходних генерација у селима око Жагубице. Почела је с Косовским циклусом, а Косово је најболнија рана српског срца. И епопеја ("епупеја") која обликује колективну свест Срба. Косовски циклус је озвучен под именом: "Света судбина Срба".
Слушаоцима лако потекну сузе кад чују мелодију и речи песме: "Књигу пише турски царе". Застрашујуће одјекују речи освајачког силника - чујемо их и данас, само овог пута са Атлантика, уместо с Босфора. А речник данашњих силника је истоветан оном Муратовом, који је поручио Цару Лазару:

"Дај ми Скопље, српске дворе,
Где цар Душан закон створе.
Дај ми Призрен, Ђаковицу, Пећ, Дечане, Митровицу.
Дај ти мени Куманово, Грачаницу и Косово.
Дај ми Прилеп – град јунака, престоницу краља Марка,
И још даље, све до мора - где се купа српска зора.
Ако ли ми нећеш дати, ми ћемо се љуто клати!"

Наш народни геније је, уз давну оцену светских великана да му нема равна у усменој књижевности (посебно у песништву), пророчки уплео у једну легенду о Косовском боју и грех Срба наше генерације, пребацујући јој што ће заборавити своју веру и претке, па ће морати поново гинути на Косову, а о њега ће се, каже та легенда, отимати многа царства - као и у турско доба.
И ову легенду нам, језиком хомољског краја, приповеда непоновљива "Хомољска вила", Светлана Стевић-Вукосављевић. Она ју је чула од свога деде Миленковића, много пре данашњих збивања на Косову, па је слушамо као Божју поруку, која нас и отрежњује и отклања нам свако очајање - без обзира што ће се "око Косова отимати многа царства".
"НОВОСТИ", 1999
 
ТАЈНЕ СТАРИХ ПИСАМА

Стара писма су настала у давна времена рађања Цивилизације, која измичу свом тачном одређењу. Са сигурношћу се не може одредити ни место прве писмености, нити језик на којем су писане прве поруке за међуљудску комуникацију.
Једно од најстаријих писама је и винчанско. Својим искрснућем, изненадило је археологе, лингвисте и историчаре. Приморало их је да помере границе почетка цивилизације дубље у прошлост, а да то рађање цивилизације вежу за поднебље балканског тока Дунава. Писменост становника винчанске културе, сви су изгледи - што се тиче старости, не узмиче пред оним у Месопотамији. А Месопотамија је сматрана колевком културе. Поред старости, винчанско писмо је изазвало недоумицу међу научницима, јер је, обликом својих знакова, највише подсећало на савремену српску ћирилицу и наговештавајући да је била узор ликијском и лидијском писму у Малој Азији и етрурском на североистоку данашње Италије. Непобитна сличност ова четири стара писма, упућује на закључак да је становништво ових области, било ако не исто, а онда веома сродно. Изгледа да више није потребно трагати за пореклом савремене српске ћирилице, јер наведена писма и народи који су се њима служили постојали су на овим подручјима пре него што су се Грци формирали као народ на Балкану и пре нето што су освојили ликијске и лидијске области. Ако је српска ћирилица потекла од винчанског, лидијског, ликијског или етрурског, онда се мора прихватити и то да су Срби предхришћански становници подручја на којима и данас живе. Но, то више и није спорно, јер је ту тајну разоткрио Светислав Билбија са Института за етрурска истраживања у Чикагу. Он је, помоћу српског језика и српске ћирилице, декодирао етрурски, ликијски и лидијски језик, у којима је нашао ријечи сачуване у свим европским језицима, али и немерљиво је највише тих старих речи у савременом српском језику.
Нема изгледа да би се могло оспорити ишта од ових тврдњи Светислава Билбије. Посебно не садржај текста са једног камена, сачуваног на око 60 миља северозападно од Рима. На њему пише:

"Ала сипа жер на Перуна".

Све су речи, видимо, у истом облику и у данашњем српском језику, с тим што ми данас кажемо "жар", а не "жер". Ова етрурска реченица је тако читљива, да се може прочитати, поштујући наш данашњи правопис. Да је садржај правилно декодиран, потврђује и слика на камену, о којој говори ова реченица.Насликан је словенски бог Перун с копљем и другом ратном опремом, а испред њега се види аждаја.
Тако, уверљиво, декодирање реченице о аждаји и Богу Перуну, С. Библија примењује и код других текстова. Интересантно је навести и текст у којем саопштава да рашански племић (Етрурци су себе звали Рашанима) посматра борилачка такмичења, која се одржавају сваке четврте године! И овде, уклесана слика потврђује тачност садржаја ове поруке - насликан је племић и мноштво народа на једном стадиону.
На територији Италије, пронађено је много камених блокова са текстовима различитог садржаја. Светислав Билбија, у књизи "Загребачка мумија, ликијски, лидијски и етрурски писани споменици", Институт за етрурска истраживања, 1989, Чикаго, наводи више декодираних етрурских текстова. Они садрже: упутства о руковању свежим месом и другом храном, затим - поуке о лечењу болесника, дочекивању гостију, вежбама наоружаних војника, а пронађени су и описи из историје. Садржаји више подсећају на лекције у школама, него на поруке са споменика. Нелогично је да су људи тада, мукотрпним радом на камену, подизали споменике у насељима и поред путева с тако безначајним садржајем, какав је, на пример, упутство о руковању намирницама. А, ако претпоставимо да су то биле лекције за ученике, није уверљиво да би учитељи камен употребљавали уместо табле. И у то време су људи могли да користе неку равну површину, тамне боје, на којој су, кречњаком, могли да пишу и да то написано обришу мокром крпом.
Подсетимо да су, из тог давног времена, археолози проналазили плочице од печене глине. На њима су, најчешће, уписивани књиговодствени подаци о количини, квалитету и вредности робе. Зато, није никаква бесмислица тврдити да су глинене плочице користили и професори у школама. Али, ако су на тим плочицама ученици имали лекције из разних предмета, онда мора да схватимо да би "књижарима" било веома тешко да за хиљаду ученика урезују десетине хиљада лекција у сваку појединачну плочицу од глине. Можда је пало на ум неком од истраживача у Етрурији да се на меку глину могу пренети урези са камена. Довољно је да се на камен наслони равна глинена површина и сва би слова била пресликана. Један текст, урезан у камен, може попунити неограничен број глинених површина и тако произвести на хиљаде лекција из сваког од предмета у школи.
Овакав закључак нам даје одговор чему онако једноставни садржаји у камену - ради умножавања, обављаног најмање два миленијума пре Гутенберга.
Разлог за овакву претпоставку о функцији уклесаних текстова у камен код Етрураца нађен је у чињеници да се етрурско писмо чита с десна налево - слова у том писму су, обликом, обрнута у односу на ћирилична и изгледају као њихов одраз у огледалу. Али, ако се пренесу са камена на глинену површину, постају као ћирилична и тад се читају с лева на десно.
Књига "Загребачка мумија, ликијски, лидијски и етрурски писани споменици" Светислава Билбије обилује и другим изненађењима, која подстичу на размишљање и наше представе о давној прошлости европских насеобина.
Објављено у "БОРБИ" и "СТВАРАЊУ", јануар-мај 1997, Подгорица
 
СЛОВЕНСКА ГЛАГОЉИЦА У ИСКОНУ
СТАРИЈА ОД ГРЧКОГ ПИСМА

По мишљењу Филипа Гаврића, доброг познаваоца историје Словена и словечества уопште, словенска глагољица била је у употреби још 2.000 година пре Христа. Старија је од грчког писма, а сродна је винчанском и још неким старим писмима
Нема спора о томе да је глагољица словенско писмо. С том чињеницом сагласни су лингвисти и научници других дисциплина, уколико се време њене појаве смешта у девети век нове ере. Сагласност научника обезбеђује се и у вези са тврдњама да је глагољица проистекла из грчке ћирилице и да су јој творци словенски просветитељи Ћирило и Методије, или неко од њихових првих ученика.
Налази Филипа Гаврића
У овакве закључке, од којих су исковане и одреднице о глагољици у свакој од енциклопедија, не би требало да се сумња. Уобичајено је да сваки истраживач, кад је у недоумицама, отвори енциклопедију и увери се у оно што је поједина научна грана верификовала. Међутим, понекад се нађу разлози да се преиспитају и такви научни закључци у које столећима нико није посумњао. Тако се десило да и енциклопедијско тумачење настанка словенске глагољице некоме засмета јер је понешто у њему остало неразјашњено. Сама помисао на тако нешто, обавезује науку да нејасно објасни и недоречено обликује. У вези са недоумицама око словенске глагољице, посла се прихватио господин Филип Гаврић, који није носилац академских диплома, али је од своје младости почео да чита све што је у свету написано о Словенима. Тако је нагомилао огромно знање из многих научних области и оно му је помогло да уочи многе нелогичности и недоречености у тумачењу словенске прошлости.
Највише га је привукла словенска писменост. Није се могао помирити с прихваћеним тумачењем да је описмењавање словенских народа уследило тек у деветом столећу после Христа. Било му је нелогично да најмногољуднија раса европског човека, која се распростирала на огромној површини Европе и Азије, буде лишена писмености у време кад су цветале цивилизације у Подунављу, Месопотамији, Египту, Грчкој, Индији и Кини. Сачувани језик Словена, био му је ослонац да одбаци претпоставку о "неписменим словенским племенима". Словени су у деветом столећу говорили својим језиком, кад су остали европски језици, с неколико изузетака, били новијег датума - наметнути као варијанте латинског језика од стране римских освајача. Упоређивање словенских са другим европским језицима потврђивало је древност првих и скоројевићенштину, рецимо, француског, енглеског и немачког језика.
Све је то подстакло Филипа Гаврића да истражује корене словенске глагољице. Није му требало много рада да би одбацио две основне заблуде (или фалсификата) о глагољици. Прва је да је глагољица потекла из грчког језика, а друга да је она реформско дело Ћирила и Методија, или њихових ученика.
Ове своје тврдње, Филип Гаврић је образложио обимним истраживањем, које испуњава 300 страница. Током рада, поштовао је научну методологију, не пропуштајући да приложи свој коментар о сваком вредном научном делу у свету о развоју језика и писмености. Детаљно је описао цртежно и слоговно писмо, узимајући у обзир свако од њих: лепенско, винчанско, етрурско, лидијско, шумерско (не сумерско), феничанско, египатско, грчко, латинско, кинеско, јапанско... Међу свим тим древним писмима, Филип Гаврић је одредио место и, за Цивилизацију, значај словенске глагољице. Она је, по њему, била у употреби још 2.000 године пре Христа. Старија је од грчког писма, а сродна је винчанском и још неким старим писмима.
 
Две азбуке - превише
У једном новинском чланку је тешко представити развој глагољице према тумачењу овог аутора, јер је у питању таква студија у којој се нашло место за опис настанка сваког знака и слога из наведених писама. Заступљена су и цртежна и слоговна писма. Кад ово дело угледа светлост дана, научници ће морати дати суд о њему. Али, пре него што се прихвате тога посла, можда би много тога било јасније ако би већ сад изнели своје мишљење о томе зашто су словенски просветитељи Ћирило и Методије створили две словенске азбуке - ћирилицу и глагољицу, како се до сада тврдило, а што данас оспорава г. Филип Гаврић. Сви су изгледи да је Ф. Гаврић у праву, јер је тешко изнети разуман разлог за стварање две различите азбуке за један језик у деветом столећу. Колико се зна, каже Гаврић, научници нису ни покушали да то објасне.
Занимљиво је да у свом делу Ф. Гаврић подвргава провери све оно што су одгонетачи старих језика урадили за последња три века. Он са лакоћом открива њихове грешке, чињене зато што су, углавном, старе текстове подводили под правила неког од западноевропских, грчког и латинског језика. Посебно је било неупутно за то користити западно-европске модерне језике, који су млади и настали су, како смо навели, под присилом окупаторске римске државе. Правила развоја ових језика нису могла да се поистовете са правилима развоја древних језика. Нови језици не владају законитостима установљеним током развоја цртежне представе речи, па су научници. на основу њих, изводили такве закључке којима су промицале и најједноставније грешке и омашке писаца текстова древних језика.
Филип Гаврић је своје истраживачко дело о глагољици предао на оцену Српској академији наука и уметности још 1978. године. Неки чланови Академије су се понели према његовом раду непринципијелно, истичући, у први план, да је он аматер у науци и да његов рад не заслужује
пажњу научника. Ф. Гаврић је прихватио то да је аматер, али је молио да му изрекну суд о раду о пореклу глагољице. Академија је, уз знање свог председника Павла Савића, одговорила Гаврићу кратким писмом, и још краћим закључком:
"Рад се не може користити на предавањима и у установама".
Данас, деценију после оваквог става САНУ, Филип Гаврић је одлучио да свој рад о словенској глагољици објави у виду приватног издања. Нада се да су прилике нешто друкчије од оних 1978. и да ће његово дело заинтересовати људе жељне знања и да неће оставити по страни ни посленике наше науке.
Поред рада на тајнама глагољице, Филип Гаврић је припремио за штампу и дела која се темељно баве словенском цивилизацијом. Изучавао је периоде, често дуготрајне, у којима су Словени беспотребно страдали и на прилично великим просторима се асимиловали у друге народе. Посебно се бавио разлозима за погрешно приказивање словенске историје: државности, просвете и културе. Ф. Гаврић је уверен да је прекривање велом заборава словенске цивилизације удешено од стране словенских суседа, а да томе није узрок словенска инфериорност, коју ти исти суседи радо приписују Словенима.
Ф. Гаврић је уверен да ће Словени пребродити тренутне тешкоће, расветлити свој искон и у будућности одлучујуће позитивно утицати на судбину људи на Планети.
"ЈАВНОСТ", 7. март 1998.
 
СЛОВЕНИ У ОСВИТУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СРБИ ОД ДАВНИНА
Издавачка кућа "Мирослав" у Београду определила се за десетак издања посвећених словенској праисторији. Наслови планираних књига, њихов садржај и имена аутора остављају снажан утисак. У питању су озбиљни научни радови, који ће уздрмати досад усвојене судове о збивањима пре грчке и римске цивилизације, али, такође, и судове из времена трајања ове две медитеранске државе. Овакав закључак се намеће после прелиставања књиге "Прасловенска писменост и резултати декодирања", руског научника Генадија С. Грињевича, коју ће ИПА "Мирослав" ускоро штампати на српском и енглеском језику.
Генадиј С. Грињевич открива непознате странице словенске писмености и словенске историје, која је имала водеће место у освиту Цивилизације. Утврђује да је словенско слоговно писмо најстарије на свету и да је припадало Винчанској култури, 5.000 година пре Христа. Он приписује словенској култури и Критске натписе од 20. до 12. века пре нове ере, етрурске натписе у Италији од 8. до 2. векла пре Христа и словенске руне од 4. до 10. века наше ере.
Ова издавачка кућа ће се представити и делом најпознатијег светског научника - лингвисте Олега Николајевича Трубачова - "Етногенеза и култура старих Словена; лингвистичка истраживања". Академик Олег Н. Трубачов утврђује да су Подунавље и Балкан прапостојбине Словена и да су се Словени, одатле, расељавали у подручја на западу, северу и истоку Европе.
Трећа књига за штампање је " Загребачка мумија, ликијски, лидијски и етрурски писани споменици" Светислава Билбије, научника Института за етрурска истраживања САД у Чикагу. Светислав Билбија је, помоћу српске ћирилице и српског језика, успео да прочита натписе са етрурских споменика у Италији и са лидијских и ликијских у Турској, утврдивши да сва три писма упућују на словенске језике. Поред осталог, Билбија закључује да је данашње словенско становништво на Балкану староседелачко, од праискона, а да су Грци народ који се ту касније доселио.
Уз ове стране научнике, ИПА "Мирослав" ће издати и научна дела о праисторији и антици професора Реље Новаковића: "Атлас уз историју Словена до 12. века нове ере", "Срби или Словени - Словени или Срби", "Карпатски и ликијски Срби од другог миленијума пре Христа до 12. века нове ере" и "Непознати Црњански - древни Срби на тлу Британије".
У делима професора Реље Новаковића морају се уважавати, између осталог, старе географске карте, које историчари нису озбиљније проучавали. Оне су, без изузетака, биле са подацима о Србима или разним словенским племенима, која су живела на широком подручју Европе и Азије, али, на жалост, преко тих чињеница се прелазило. Реља Новаковић у књизи "Непознати Црњански" упућује на очигледне чињенице о Словенима тамо где их савремена наука не налази, или их тамо не налази у право време:
"У недоумици, која у науци постоји око питања порекла Илира и њихове распрострањености, не заборавимо шта о њима зна састављач "Историје многих година" ("Несторов летопис") из почетка 12. века из Кијева. Код спомена Илирије, хроничар је забележио да обухвата северозападни, приобални, део Балканског полуострва, додајући да су границе Илирика, као провинције Римске империје, установљене у првој половини првог века после Христа и да су захватале део територије (бивше) Југославије. Кад је летописац, затим, одмах после Илирије, споменуо Словене, коментатор ове летописачке вести протумачио је да су Словени споменути зато што је летописац био убеђен да су Словени првобитно живели у Илирији. Споменувши затим и апостола Павла, за кога каже да је походио Илирик и ту ширио хришћанство, хроничар је био уверен да, с правом, може да каже да је ту било прво Словенство".
Реља Новаковић је проучио и белешке нашег великог писца Милоша Црњанског, давши за право Црњанском, кад проналази словенске топониме и словенске обичаје на британским острвима:
" Кад за све ово знамо, чини нам се да боље схватамо зашто британски научници више пута истичу 'илирске трагове у преисторијском добу британских острва'. Вероватно да се и Црњански, с разлогом, више пута задржава на споменима Илира, имајући, по свој прилици, у виду њихово прадавно порекло и њихову велику распрострањеност, као ране индоевропске групације. У том смислу, Црњански и даље истиче своја запажања: "Већ антички историчари помињу везе између британских острва и оних земаља које су данас словенске, нарочито везе са данашњом Русијом и Украјином. Плиније, на пример, упозорава на сличност у религиозним церемонијама Британаца и Персијанаца у своје доба. Тацит, у својој књизи о Германији каже да је језик којим се говори на обали Балтика, где станују Аести, сличан језику којим говоре Британци у његово доба. Страбон налази да су институције становника на британским острвима сличне самотрачким ".
"ЈАВНОСТ". 8. 2.1997.
 
СРПСКА ИМПЕРИЈА ИЗ 1300. ГОДИНЕ ПРЕ ХРИСТА

Књига: "Серби народ и раса - нова Вулгата", др Јован И. Деретић, Завод за србистику, "Сардонија", Чикаго 1996. године
Ово историјско дело појавило се и у београдским књижарама. Оно обилује мноштвом доказа да Срби нису само она скупина становништва на Балкану, коју неки историчари ту налазе у 6. и 7. веку, а други неколико стотина година раније. Др Деретић је упоран, и уверљив с порукама да су Срби у предантичко доба чинили не само народ, него и једну велику расу становништва Европе и Азије. Овакав закључак наговештен је већ у наслову књиге и њему се не треба чудити. Аутор своје опредељење поткрепљује таквим изворима да они не остављају места никаквим недоумицама.
Др Јован И. Деретић, из странице у страницу, само назначава податке за своје тврдње, а њих је толико да би и најскромнији коментар захтевао штампање томова књига.
Почео је с најранијим поменом Срба у књигама античких историчара. Њихови записи су му помогли да јасно разазна обрисе најстаријих српских држава. Из таме прошлости, искрсавала је историја српског народа, која се може сматрати и историјом осталих Словена, данас подељених по националним именима која у то давно доба нису била позната. Сачувани писани документи упућују и на завидну српску просвету, културу, уметност и државну и војну организацију. Распознају се и српске династије и славне војсковође.
Оно што посебно заинтересује читаоце је српска религија и српски богови, чија су имена и задужења била узор Грцима, Римљанима и народима Индије. Тако је наш најстарији бог Див, из неког разлога, био посебно привлачан, па су га у Индији преузели под именом Диаус. У свој пантеон богова, Грци су га прихватили под именом Зевса, а Римљани као Dius Patera, касније Јупитера. Утицај старе српске религије досегао је до ислама и хришћанства. Аутор, за пример, наводи Перуна, који је био тако значајно божанство да му рани хришћани нису могли одолети, па су његове одлике приписали Светом Ђорђу.
Књига "Серби народ и раса – нова Вулгата" обилује и другим интересантним непознаницама. Посебно, подацима о великој српској империји из 1300. години пре Христа. Њом је владао моћни цар Сербон. То име је имало и једно од врховних српских божанстава. Аутор наводи да је цар Сербон кренуо у интерконтинентални војни поход, по узору на свог давног претходника цара Нина, освајача Индије из 2000. године с.е.
Цар Сербон је, те 1300. године, започео и довршио освајање Египта, Блиског и Средњег Истока и Индије. У Индији је основао неколико градова. У њима је оставио своје саплеменике и успоставио династије. После је кренуо у Западну Европу, освојио је и на Гибралтару саградио утврђење. Отуда је прешао Алпе и кренуо на Рим. Тамошњи владар му се предао без борбе и обећао да више неће приносити људске жртве својим боговима, него да ће им жртвовати човеколике лутке. Из Италије је Сербон прешао на Балкан и прошетао, с војском, дуж источне обале Јадранског мора.
Др Деретић закључује да се цар Сербон могао тако понашати само у својој постојбини.
Иначе, хронике ратног пута цара Сербона обавештавају да су Срби и Јевреји, као савезници, покорили Египат и да су Сербону Ибери, једном годишње жртвовали најлепшег бика (можда се то жртвовање, касније, претворило у борбе с биковима у Шпанији).
 
Poslednja izmena:
Прапостојбина Срба
Трагајући за првим стаништем Срба. др Јован И. Деретић поклања поверење историчару из Александрије, из првог века н.е. Апиану. Он је у "Историји Римске Империје" написао да од извора Дунава до Црног мора, укључујући и Балкан, живи исти народ, објашњавајући да су то Илири - " који су српско племе ". Др Деретић је, пре тридесетак година, указивао да су Подунавље и Балканско полуострво морали бити подручја на којима су Срби (Словени) ударали темеље своје прве друштвене заједнице и где су достигли завидан ниво производње и културе. Тврдио је да је у Подунављу топљен метал 2.000 година пре него у Месопотамији и да су Срби први почели комуникацију писаним знацима.
Данас се већ опредељују многи научници за Подунавље и Балкан као колевку Цивилизације.
Тако, руски академик Олег Николајевич Трубачов, у књизи: "Етногенеза и култура старих Словена - лингвистичка истраживања", даје словенском језику водећу позицију у праисторији Европе, а прве словенске насеобине смешта у области око централног тока Дунава. Његов земљак Генадије С. Грињевич, у својој "Прасловенској писмености -резултатима дешифровања", тврди да су словенски писани споменици најстарији на Земљи - и припадају слоговном писму Винчанске културе - 5000 година пре Христа.
О процвату цивилизације у Европи и њеном словенском обележју, писали су и најчувенији научници Британије и Ирске почетком овог века. Енглески историчар Гордон Чајлд, као и Апиан из Александрије, поистовећује Илире и Србе и тврди да су Илири на Балкану имали тесне везе са заједницом становника Велике Британије, у праисторији. Чајлда је подржавао британски биолог Ј. Б. С. Холдејн, који је, пишући многобројне чланке, уверавао научну јавност да је Британија у предримско доба била колонија народа с територије Југославије. То исто је понављао и ирски археолог Мек Алистер, наглашавајући да је заједнички културни и просветни центар Британије и Балкана био у Винчи поред Београда. Водећи шкотски археолог и универзитетски професор Стјуарт Пигот обавестио је да је пронашао у својој земљи словенске (илирске)скулптуре и литературу.
Види се да није било научне доследности у Европи у другој половини XX века, јер су ова истраживања Ираца и Британаца предата забораву.
 
drbob:
СЛОВЕНИ У ОСВИТУ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ СРБИ ОД ДАВНИНА
Издавачка кућа "Мирослав" у Београду определила се за десетак издања посвећених словенској праисторији. Наслови планираних књига, њихов садржај и имена аутора остављају снажан утисак. У питању су озбиљни научни радови, који ће уздрмати досад усвојене судове о збивањима пре грчке и римске цивилизације, али, такође, и судове из времена трајања ове две медитеранске државе. Овакав закључак се намеће после прелиставања књиге "Прасловенска писменост и резултати декодирања", руског научника Генадија С. Грињевича, коју ће ИПА "Мирослав" ускоро штампати на српском и енглеском језику.
Генадиј С. Грињевич открива непознате странице словенске писмености и словенске историје, која је имала водеће место у освиту Цивилизације. Утврђује да је словенско слоговно писмо најстарије на свету и да је припадало Винчанској култури, 5.000 година пре Христа. Он приписује словенској култури и Критске натписе од 20. до 12. века пре нове ере, етрурске натписе у Италији од 8. до 2. векла пре Христа и словенске руне од 4. до 10. века наше ере.
Ова издавачка кућа ће се представити и делом најпознатијег светског научника - лингвисте Олега Николајевича Трубачова - "Етногенеза и култура старих Словена; лингвистичка истраживања". Академик Олег Н. Трубачов утврђује да су Подунавље и Балкан прапостојбине Словена и да су се Словени, одатле, расељавали у подручја на западу, северу и истоку Европе.
Трећа књига за штампање је " Загребачка мумија, ликијски, лидијски и етрурски писани споменици" Светислава Билбије, научника Института за етрурска истраживања САД у Чикагу. Светислав Билбија је, помоћу српске ћирилице и српског језика, успео да прочита натписе са етрурских споменика у Италији и са лидијских и ликијских у Турској, утврдивши да сва три писма упућују на словенске језике. Поред осталог, Билбија закључује да је данашње словенско становништво на Балкану староседелачко, од праискона, а да су Грци народ који се ту касније доселио.
Уз ове стране научнике, ИПА "Мирослав" ће издати и научна дела о праисторији и антици професора Реље Новаковића: "Атлас уз историју Словена до 12. века нове ере", "Срби или Словени - Словени или Срби", "Карпатски и ликијски Срби од другог миленијума пре Христа до 12. века нове ере" и "Непознати Црњански - древни Срби на тлу Британије".
У делима професора Реље Новаковића морају се уважавати, између осталог, старе географске карте, које историчари нису озбиљније проучавали. Оне су, без изузетака, биле са подацима о Србима или разним словенским племенима, која су живела на широком подручју Европе и Азије, али, на жалост, преко тих чињеница се прелазило. Реља Новаковић у књизи "Непознати Црњански" упућује на очигледне чињенице о Словенима тамо где их савремена наука не налази, или их тамо не налази у право време:
"У недоумици, која у науци постоји око питања порекла Илира и њихове распрострањености, не заборавимо шта о њима зна састављач "Историје многих година" ("Несторов летопис") из почетка 12. века из Кијева. Код спомена Илирије, хроничар је забележио да обухвата северозападни, приобални, део Балканског полуострва, додајући да су границе Илирика, као провинције Римске империје, установљене у првој половини првог века после Христа и да су захватале део територије (бивше) Југославије. Кад је летописац, затим, одмах после Илирије, споменуо Словене, коментатор ове летописачке вести протумачио је да су Словени споменути зато што је летописац био убеђен да су Словени првобитно живели у Илирији. Споменувши затим и апостола Павла, за кога каже да је походио Илирик и ту ширио хришћанство, хроничар је био уверен да, с правом, може да каже да је ту било прво Словенство".
Реља Новаковић је проучио и белешке нашег великог писца Милоша Црњанског, давши за право Црњанском, кад проналази словенске топониме и словенске обичаје на британским острвима:
"Кад за све ово знамо, чини нам се да боље схватамо зашто британски научници више пута истичу 'илирске трагове у преисторијском добу британских острва'. Вероватно да се и Црњански, с разлогом, више пута задржава на споменима Илира, имајући, по свој прилици, у виду њихово прадавно порекло и њихову велику распрострањеност, као ране индоевропске групације. У том смислу, Црњански и даље истиче своја запажања: "Већ антички историчари помињу везе између британских острва и оних земаља које су данас словенске, нарочито везе са данашњом Русијом и Украјином. Плиније, на пример, упозорава на сличност у религиозним церемонијама Британаца и Персијанаца у своје доба. Тацит, у својој књизи о Германији каже да је језик којим се говори на обали Балтика, где станују Аести, сличан језику којим говоре Британци у његово доба. Страбон налази да су институције становника на британским острвима сличне самотрачким ".
"ЈАВНОСТ". 8. 2.1997.
Kliknite za proširenje...
Dobro, doktore...

Malo sam zavirio u ovu tvoju temu i vrlo brzo shvatio šta se to skriva u istorijskim skrivalicama.

Ajd, pogledaj pažljivo ovaj tvoj post, i nadji mi gde to Грињевич, Трубачов, pa i dr Реља Новаковић kod "Nepoznatog Crnjanskog" pominje Srbe, Srbe starije od Slovena?

Osim što se ti igraš skrivalica, pa gde osetiš da može, podmetneš Srbe, srpski jezik...

Ovo što ti radiš, je nekakva dečja igra žmurke, gde ti sakriješ reč Srbi, a mi treba da je tražimo...

... samo nam reci koje si mesto na temi ili Forumu odredio da zapljunemo, kad pronadjemo Srbi, srpski jezik i td.

Znaš, kako ono ide: trčim, trčim, pa – pu, Srbi... pu, srpski jezik... ali daj odredi drvo, zid, nisam odavno mlad, ali sećam se kako se igra žmurke...
 
Језик као археологија
Др Јован И. Деретић је код ових западноевропских научника нашао потврду онога што је и сам открио, ослонцем на античке хроничаре. Но, он је много тога сазнао и на основу анализе српског језика, који је, показало се, права археолошка ризница. Уочио је да се у многим нашим речима крије корен имена и појмова из давне прошлости. Тако је појам замене за "мајку" у Шумадији - "кева" (за који нисмо сигурни да ли је народна блага шала или надимак из миља) у ствари име заборављене Богиње Мајке, која је изузетно поштована код Срба у Троји 2300 година пре Христа. Наш језик је сачувао и реч "јарост". Она означава ратоборно расположење неке особе и спремност на вербални или физички обрачун. Др Деретић нам објашњава да је "јарост" запис о прадавном српском богу рата Јаросу. Грци су га преузели од Срба и назвали га Аресом, мада га неки грчки градови никада нису прихватили.
Наш језик објашњава да су многи топоними сачували корен речи из старог српског језика. Рецимо, Вуковар, Вардар, Темишвар, варош, Вараждин, садрже "вар" -потекао од речи "чувар". Зато се у именима насеља (која су некада била одбрамбена) тако често појављује "вар".
Стари записи откривају да је "дур" у давна времена означавао српско утврђење на води, па тако знамо да је име Дурмитора потекло из нашег језика, а не из неког страног, како се често тврди.
Значај језика за расветљавање прошлости, уочили су и споменути ирски и британски научници, али нису решили енигму откуд баш славенофили топоними у Британији и Француској и то из времена када су тамо живели Келти, који - по дотадашњим научним сазнањима - нису били Словени. Ова неразјашњеност привукла је и др Деретића, па је из хиљада докумената повадио, уместо топонима, келтска лична имена и сам се изненадио чињеницом да су, у великом проценту, словенска (Српска):
Балдомер, Бела, Бирак, Бориша, Борут, Буда, Вито, Влатиа, Врсина, Данко, Деркојед, Дравко, Икар, Иломер, Којо, Ладон, Мато, Миро, Ранило, Недо, Русо, Саво, Сарда, Сатара, Свето, Тогимир, Убила...
Кад су у I веку пре Христа, у време римског цара Октавијана Августа Илири подигли устанак на Балкану, вође су биле Брано и Бато. Али, у сличном устанку против Римљана у Швајцарској, вођа је био ратник са именом Дивјак!
 
Српска знамења су исконска
Занимљиво је да се спомене и приказ др Деретића о данашњем српском грбу, са крстом и четири оцила. У књигу је унео слику богиње старих Срба - Сербоне, на чијој свиленој хаљини се налази шест украса са крстом и оцилима - онаквог облика какав је у данашњем грбу српских држава. Овај податак руши претпоставке неких стручњака за грбове да су оцила са крстом еволуирала, до данашњег облика, од почетних слова грчке реченице: "Цар царева...", или да су у изворном облику представљала ликове птица, или младог месеца.
Књига "Серби - народ и раса, нова Вулгата" др Јована И. Деретића прави је путоказ за изучавање старе историје народа, јер није дело неутемељених претпоставки писца. Напротив, садржи све оно што су нам пренели својим текстовима водећи ауторитети Антике: "Библија", Херодот, Тацит, Плиније, Птоломеј, Апијан, Аријан Флавије и они из новијих столећа.
Објављено у: "ЈАВНОСТИ", "НАШЕМ СЛОВУ" И "ЗБИЉИ"
 
ПИСМЕНОСТ АНТИЧКИХ СЛОВЕНА
Усвојено је мишљење да су грчке државе и Римска Империја биле цивилизоване и правно уређене, а да су ван њихових граница, у Европи и Азији, живели варвари, међу којима и Словени. Тако су грчке и римске хронике представиле наше претке, лепећи им етикете да су живели у племенима, да су били дивљи, крвожедни, неписмени и да су стално нападали "цивилизовану" римску државу.
Уз мноштво, и стално понављање, оваквих информација, постали смо неспособни за закључак да су Римљани ти који су из мале области око Рима, упадали у туђе државе, освојивши земље Африке, Азије и скоро целу Европу. А то се није могло чинити без дивљаштва и крвожедности. Очигледно, жртве смо старог медијског рата, који увек добија победник на бојном пољу. Сведоци смо тога и данас, кад градитељи "новог светског поретка" тврде (и у то уверише Свет) да су Срби (1991) напали туђе земље, извршили етничка чишћења и огрезли у злочинима, да су недорасли цивилизацијским узорима и да треба да се мењају, да би обезбедли улазницу за Европску унију и стекли право на свеукупну сарадњу с међународном заједницом.
Вратимо се антици и њеном опису догађаја. Све је више научника из чијих најновијих дела искрсавају, нама, непознати подаци о предхришћанском животу Словена (Срба). Ти нас научници уверавају да су Словени, у то давно време, имали своје државе, културу и свестране везе са суседима. Словенска култура и духовност извршили су утицај и на две најраспрострањеније културе (религије), хришћанску и исламску. Трагове ових утицаја бележи и француски истраживач Борис Ребиндер у својој књизи: "Живот и религија Словена према Влес књизи", ИПА "Мирослав", Београд, 1996, тел. 778-939. Ребиндер пише:
"Ми врло добро знамо шта нам је Исус Христос донео. То пише у Јеванђељима. А где налазимо, раније, исте идеје? У Влес књизи. Пре него што закључимо, покушајмо да пажљиво испитамо шта је Исус Христос додао " Старом завету ", после двадесет пет година, проведених у некој земљи, која је нама непозната.
Пре свега, донео је идеју крштења. Треба ући у воду да бисмо се очистили. Та идеја је сасвим природна. Она постоји у многим земљама, а нарочито у Индији. Али, она је, такође, постојала и код старих Словена. Влес књига нам каже да се треба прати пет пута дневно, пре молитве јер здрав дух је у чистом телу".
Видимо, сличност с крштењем, али и сличност с понашањем муслимана, који се моле Богу, такође, пет пута дневно, уз претходно прање.
Словени су и пре Христа користили крст, до којег су дошли забадањем мача у хумку погинулих и умрлих ратника. Даље, Борис Ребиндер, упоређујући текстове Влес књиге и хришћанства, примећује да хришћанско тројство: Отац, Син и Свети Дух, одговара старом словенском веровању у Тројство - три Бога: Сварог, Световид и Перун, који су, заједно, опет једно. Много је тога што се подудара у Хришћанству и старој словенској религији, да би се сумњало у утицај старије на млађу. Ипак, Борис Ребинер, на страни 92, томе с пажњом прилази:
"По мом мишљењу, ако налазимо у "Влес књизи'; молитву коју нам је Исус Христ оставио:
"Оче наш, који јеси на Небесима" - нема никакве разлике, ни са духовног, ни са лингвистичког становишта, али ја не тврдим да Исус Христ није сам саставио ову молитву. На једној другој дашчици говори се о хлебу и вину. Налазимо исту идеју у Хришћанству - замена тела хлебом и вином".
А сад, погледајмо словенски извор, који демантује римске писце да су Словени били дивљаци и да су, својим боговима, жртвовали људе. У том извору, нема ни оних жртава, које су боговима приносили Римљани - животињских. На ромејске оптужбе, елегантно се одговара на словенској Влес дашчици бр. 7А-1-2-3:
"Имамо среће што имамо религију која од нас не захтева људске жртве. Ми жртвујемо плодове свог рада". (Овде се мисли на жртве у биљним плодовима, примедба С.Ј).
И најуверљивији деманти тврдње да су се Словени описменили у 9. веку, налази се на дашчицама "Влес књиге", исписаним словенским писмом и на словенском језику - неколико векова пре него што су се родили Ћирило и Методије.
Словени су у 7. веку били најбројнији народ Европе и поседовали су највећа пространства. Толике територије се нису могле задржати без државне организације, а државе нема без писмености.
Таквом закључку довољна је само логика.
"ЈАВНОСТ". 20. 4. 1996.
 
ДР ОЛГА ЛУКОВИЋ - ПЈАНОВИЋ

Филологијом до српског искона
У Београду је, 1.априла 1998.године,тихо – као кад се књига затвори - умрла др Олга Луковић - Пјановић, француски ђак. На најнеобичнији начин зарадила је титулу доктора филологије на Сорбони. У њеној докторској дисертацији није било ни најмање грешке, али су професори показивали уочљиво запрепашћење закључцима у Олгином раду. Нису се усуђивали да јој противрече. Посебно нису изговорили ни једну примедбу у вези са анализом порекла грчких речи. Олга Луковић - Пјановић је написала нешто што се, до тада, није чуло на славној Сорбони. Било је то објашњење грчке речи "дике" (правда), која је, иначе, била на почетку наслова њеног докторског рада: Правда у Есхиловим и Софокловим трагедијама. Ову стару, претхришћанску, грчку реч, студенткиња из Србије је препознала као исконску српску реч " дика ". Понудила је својим менторима мноштво српских речи изведених од ње, укључујући и женско име Дикосава из свог родног села. (15/1 и 23/1)
Заронивши дубоко у тајне српског језика, Олга Луковић - Пјановић је пронашла хиљаде српских корена, па и целих речи у свим европским језицима, препознавајући, примера ради, у баскијском, чак, 30 до 40% појмова из свог матерњег (српског) језика. Француском професору Пјеру Шантрену је то било превише - ако би ишта од ових необоривих Олгиних чињеница признао, порушио би све оно што пише у енциклопедијама европских земаља, посебно одредницу о баскијском језику, за који се, понекад, каже да не припада групи индоевропских језика. Проф. Пјер Шантрен је пресекао "Гордијев чвор" овим речима:
" Госпођо ја се с Вама не слажем, али Вам дајем титулу доктора грчке филологије јер сте је заслужили". (17/1 и 19/1)
Нови докторант Сорбоне др Олга Луковић - Пјановић била је збуњена овом изјавом свог ментора, па је за тренутак посумњала у оно што је изложила у свом "непризнатом раду". Али, за чудо тај рад је оцењен највишом могућом оценом. Да би била начисто с тим да ли је њен научни првенац био достојан тако добре оцене, др Олга Луковић - Пјановић наставља своја филолошка и историјска истраживања. Убрзо се уверила да је неслагање проф. Шантрена са закључцима у докторату било подстакнуто нечим другим, а не начелима научне дисциплине. Уверила се у то приликом завршетка своје обимне студије о историји Срба: Срби... народ најстарији. па ће објаснити шта јој је помогло да истраје у борби против моћних научних сталежа у Европи:
"Не могавши никад да се прикључим онима који су изгубили сваку веру, па и веру у свој Српски Народ, увек и где год ми се прилика указала, подвлачила сам да још, има дивних Срба, како то волим да кажем: Срба витезова. Уједно сам изражавала уверење да за народ, у којем има толико племића мисли и духа, вреди живети, радити и посветити му се. Цео овај рад одраз је тог мог уверења". (15/1)
 
Српски језик - прамајка индоевропских језика
Олга је остала верна таквом уверењу целог живота. Била је први витез у народу у којем је "толико племића мисли и духа". Храбро ће написати позив научницима да обрате пажњу на српски језик, у чијој се сржи крију тајне настанка европских језика и нација, па, чак много пре тога, и нити праскозорја Цивилизације. Увераваће их овим речима:
"Премда нико од европских лингвиста не узима у обзир српски језик, верујемо да није далеко дан када ће наука, коначно, отворити очи и прихватити истину!" (261/III)
Др Олга Луковић - Пјановић се чуди што научници нису уочили одлике српског језика, које су изврсна основа и полазиште за разумевање европских и азијских језика. Па и грчког и латинског, на штоје упозоравао и Херодот, у V столећу пре Христа:
"... Затим је настао грчки језик - обавештава нас Херодот - увек употребљаван заједно са пелазгијским, како се мени чини. Пошто су се Грци отцепили од Пелазга, будући слаби - од малог броја у почетку, повећавали су се у мноштво народа, захваљујући особито прилажењу многих Пелазга и многих других варварских народа". (261/III)
Уз ово Херодотово сведочење, постаје нам јасно зашто је професор Сорбоне, господин Пјер Шантрен, био разоружан наводима студенткиње Олге о српским коренима грчких старих речи. Проф. Шантрен је добро познавао античку културну заоставштину, па против себе није имао само долуталу студенткињу из Србије - Олгу Луковић - Пјановић, него и неоспорни ауторитет Оца Историје, Грка Херодота. А, Олга Луковић - Пјановић је у свом докторском раду само поткрепила Херодотово сведочанство о исходишту грчког језика у српском. Поред поменуте српске речи "дика", она је објаснила да је, уз друге, и грчка реч "воинос" само мало искварен облик српске речи "вино", која у нашем језику ствара толике изведнице: винарина, виноград, винаш, винопија, винути, винац (венац), винова лоза, вињага. (260-261/III)
Колико је драгоцено дело др Олге Луковић - Пјановић, види се и на основу овог Херодотовог цитата, који нам, поред података о настанку грчког језика, открива прастару законитост, по којој се Срби, изгледа незаустављиво, претапају у друге нације. Херодотов опис малобројног и слабог грчког народа, који се умножава и јача приливом Пелазга, неодољиво подсећа на стварање ововременске и хрватске, и бошњачке, и македонске нације - од припадника српског народа. Исти процес је текао и претходних столећа, кад су Срби Паноније и Карпата послужили за стварање мађарске и румунске нације, које се, зачудо, данас и не убрајају у словенске народе. Овај феномен је привукао пажњу др Олге Луковић - Пјановић, па ће она велики део простора, у свом делу Срби... народ најстарији, посветити трагању за језичком и националном матрицом Индоевропљана. Изненађује чињеница да су многи европски научници уверени да су нације и језици на ова два континента потекли из исте основе. Др Олга Луковић - Пјановић даје за право Адолфу Пиктеу, који је, у делу "Les originis indo-europeennes", Париз, 1877. године, установио: "Може се закључити са сигурношћу да је постојао један преисторијски народ... чист у свом почетку од сваке мешавине и доста бројан да послужи као основа мноштва људских група из њега произишлих..." (65/III)
Пикте наставља:"Ми већ у зору историјске епохе налазимо овај првобитни народ, већ расут наједном огромном простору... Та раса је пружила своје гране од Индије до крајњих граница Европе..." (65/III)
Др Олга Луковић - Пјановић примећује да Адолф Пикте није успео идентификовати тај стари народ - ту матрицу мноштва новорођених нација и језика, али само зато што није познавао ни један словенски језик. (211/II и 139/III)
Зато ће то да пође за руком његовим земљацима и савременицима -француским славистима Сипријану Роберу и Ами Буеу, Италијану Франциску - Марији Апендинију, Словацима Павлу Шафарику и Јану Колару, Енглезу Гордону Чајлду, Шкоту проф. Стјуарту Пиготу и многим другим. Они ће Пиктеову "прадавну географију од Индије до Атлантика", попунити топонимима и хидронимима, чија се значења могу одгонетнути само коренима српских речи. Сви ови истраживачи су своја полазишта заснивали на подацима из дела античких писаца. Пошли су од Плинија, јер он спомиње Србе на Дону, а само сто година касније и Клаудије Птоломеј бележи у својој Географији да "између Кераунских планина и реке Ра (Волге) живе Оринеи, Вали и Серби". Узимајући ове и друге изворе, Француз Сипријан Робер ће у књизи: Свет Словена, Париз, 1852. године, написати дословно:
"Срби су почетни народ мајка, а српски језик - језик мајка". (145/III)
Др Олга Луковић - Пјановић нас упознаје да су многи савремени научници, и у моменту кад се нису слагали с овим закључком Сипријана Робера, сами тврдили да постоји један прастари језик, али да је та мајка свих језика, за сва времена, изгубљена. Тако је други Француз Робер Шару, у књизи Le livre du mintere inconnu, Париз, 1969, написао да је "свеопшти језик за нас изгубљен", нудећи (као доказ) откривене речи тог језика, "чије се значење не може одгонетнути ". Те речи су: мама, дама, дева и див, па наша Олга позива и господина Шару и друге научнике да се с појмовима ових речи упознају помоћу савременог српског језика - довољно је да погледају у српско-француски, или српско-енглески речник. (160/III)
Др Олга Луковић - Пјановић је, изучавајући бројне научне радове из филологије, лако установила древност српског језика. И зато што је јасно даје већина европских језика створена из латинског (под присилом римских освајача), па није долазило у обзир да се, рецимо: француски, шпански, енглески и немачки, упоређују (по старости) са српским језиком. Тако, ако би се ови језици доводили у везу са мајком језика, онда би то могло да се чини само преко латинског језика - који им је матрица. Такву логичну једноставност о европским језицима нису савладали многи научници - бар не они од којих зависи какви ће се закључци уносити у уџбенике. А међу Србима је било и обичних људи који су се уздизали духом тако високо да су откривали, логиком, нешто за што су научницима потребне деценије темељног рада. Дивећи се таквим "племићима мисли и духа", а благо се ругајући и свом научном, мукотрпном, послу, др Олга Луковић - Пјановић уноси у своју књигу Срби... народ најстарији под каквим околностима је, први пут чула, да је њен матерњи језик мајка језика:
"Сећам га се - као да је јуче било. Пре много година водили смо разговор о теми која ми је лежала на срцу - о Србима, Српству и Српском Језику. У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз... санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо - снажним и громким гласом: 'Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!' Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: 'Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло -
да лакше ходим према циљу?!'
Данас, после много рада и напора, могу да му поручим: 'Није санскритски, већ, уистину, стари српски, драги Чика-Спиро! Твоја Мисао наставља да живи и да доноси плодове, а Теби хвала и слава
у Небеској Србији!"' (268/III)
 
Историјски извори и археолошка открића
Срби... народ најстарији, тротомно дело др Олге Луковић - Пјановић није плод само филолошког истраживања, него и историјског. А у свим областима се наша Српкиња са Сорбоне изврсно сналазила јер је могла да прочита све што је писано на старогрчком, старолатинском и на још седам светских језика. Познаваоцу девет језика није могло да промакне ништа значајно из старе светске историје. Др Олга Луковић -Пјановић понире у миленијуме пре Христовог рођења, проналазећи трагове српских држава од Индије до Западне Европе и уочавајући да се санскрит (наводни праотац индоевропских језика) појављује, само, као најстарији облик српског језика - како је то наговестио Олгин сусед Чика-Спиро. Но, за данашњу службену науку то ће још остати само као један од јеретичких закључака, па је др Олга Луковић - Пјановић разумевала зашто је њен професор са Сорбоне одбио да полемише о присуству српских речи у баскијском језику. Касније је прикупила велики број података о томе да француски и остали филолози одустају од детаљније анализе порекла грчких речи, па, у многим приликама, закључују о њима на следећи начин:
"Опскурне, без етимологије - егејске, анатолске, порекла непознатог, чак су и неиндоевропске..." (236/II) (105/II) (42/II)
Али, прочитавши све што се могло наћи од историјских докумената, др Олга Луковић - Пјановић налази да су и историчари, као и филолози, правили погрешне процене и доносили криве закључке - посебно кад је у питању прошлост Срба и осталих Словена. Зато ће она препоручити да се занемаре радови неких савремених историчара и да се прочита шта су о томе написали антички писци. Стари историјски документи откривају да су Срби најстарији међу Словенима и да су у претхришћанско доба, пре грчке и римске цивилизације, насељавали Балканско полуострво. Ту су их хроничари затицали и називали локалним именима: Пелазги, Илири, Трачани, Дачани, Трибали, Рашани, Јаподи, Далмати... (37/II), (5-30/II) (181/II)
Робер Сипријан ће записати: "Није ли јасно да име Србин, управо исто тако као и име Венд, означава целу словенску расу?... Порекло свих Словена је од Илиро-Срба". (135/I) Он подунавске и балканске Србе зове Прото-Србима. Др Олга Луковић - Пјановић налази код Херодота податке да се Срби (Стари Срби, или Прото Срби) различито називају и да су многољудан народ: "Народ Трачана је после Хиндуса најмногобројнији. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа. По мом мишљењу... имена имају многа и различита према областима, али су им обичаји у свему, код свих, исти..." (125/II)
 
После овог, а и других података о историји Срба (Словена), др Олга Луковић - Пјановић ће, са сетом, приметити: "Научаници Запада су све што се односи на њих, па и на Грке, Римљане и Египћане обрадили до највећих танчина. Међутим, све оно што није ишло - из било којих разлога - њиховим учењима у прилог, коментарисали су или с највећом површношћу или су то, пак, потпуно одбацивали, што је управо случај и с горњим Херодотовим текстом, о којем су изречене тек само неке претпоставке и мисао да се Херодот, вероватно, преварио". (125/II)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nikita Kulganov
Bitka kod Isa (Nove istorijske cinjenice)
Odgovora
6
Pregleda
308
Nikita Kulganov
Nikita Kulganov

Back
Top