Чешљање конопље
То се обавља посебном направом, специфичном четком за те намене. То је у ствари обична даска дужине једног метра и ширине око 15 цм са отворима на крајевима, који служе за причвршћавање за подлогу, преношење, лакше и једноставније руковање. На средини даске, која и сама има функцију постоља, причвршћена је још једна округла даска, тзв. глава, у коју су гушће или ређе причвршћени ковачки ексери.
При првом чешљању, одстрањују се она влакна која сноп чине неравним и ружним, то јест кучина.
Ишчешљано кратко влакно, кучина, сакупља се на гомилу, а затим поново рашчешљава. То је нека врста ''дрндања'', што је народни назив за једну од фаза карактеристичних за процес прераде вуне. На четки остају она влакна која се не могу прести. Од њих се могу ткати покровци, односно прекривачи-губерице.
Још приликом првог чешљања, после одстрањивања кучине, издвајала су се лепа, дугачка влакна. После тога њих треба гребенати. Гребенањем се издваја најлепше влакно, подједнаке дебљине и дужине.
У Србији има много назива за влакна добијена гребенањем (гребени су ручне направе за обављање тог процеса), ''дугачки влас, својница, мали влас, закучине-мртваче, пачице, навитак, кудељка...'' За време ''гребенаље'' или ''догребенаље'', домаћица припрема лепу вечеру, ракију за све, погачу. Та част се зове ''догребаница'' или ''догребаоница'', а песма која се пре свршетка рада пева назива се ''побактуша''.
По Срему и Бачкој постојале су ''ваљаонице'' и ''ваљарице'' у којима се ваљала или млела ''ређена'' конопља. У овом подручју Словакиње највише производе и прерађују конопљу.
Предење
Прело се превасходно ручно. Прстима десне руке окретало се вретено, које је висино на упреденој нити и са три прста леве руке постепено се сукало влакно. Нит се стално продужавала, тако да се десна рука удаљавала од преслице и тела, онолико колико је њена дужина дозвољавала. Затим се на тренутак застајало са предењем да би се нит намотавала на вретено.
Прва направа која је личила на коловрат, односно кудељу или преслицу, како је у неким крајевима називају, сачињена је у Индији пре више од 1.000 година. На њој се прео памук.
Коловрати су најчешће израђивани од липовог дрвета. Требало је да буду лаки, да девојке могу да их понесу, а нису смели да се сасуше, искриве, деформишу.
Касније, с временом, изглед коловрата представљао је укус девојке, а на неки начин се тиме одређивало и имовно стање власнице. Зато су се девојке такмичиле у украшавању својих коловрата, лепиле на њих шарене сличице, налепнице и сл. Фарбале су их црвеном, плавом или белом бојом и трудиле се при томе да буду што оригиналније.
Предење није тако једноставно како се то на први поглед чини. Потребно је доста труда док се не синхронизују сви покрети и заузме правилан положај тела, да посао што мање умара.
Спретне женске руке сучу нит. Стално у њу упредају нова влакна, пазећи да буду подједнаке дебљине, што чвршћа и глатка. Почињало се с јесени, а прело се скоро целе зиме. ... Седељке уз коловрат називале су се прела.
Док још није било електричне струје, до касно у ноћ прело се уз петролејку. Скоро се ништа није видело, само се кудеља белела.
Прво се прело влакно слабијег квалитета, оно које је остајало после ишчешљавања кучине. Било је погодно за основу при ткању покроваца-прекривача, крпара и сл.
Пре ткања предиво је са вретена стављано на тзв. мотовило. То је сасвим једноставна дрвена направа. Састоји се од једне дугачке, глатко обрађене летве, дужине око један метар. На оба краја је причвршћена по једна дашчица. Мотовило се држи у једној руци, што значи да не сме да буде тешка, а другом руком се на њега намотава пређа. На тај начин се формирају штрингле или, како их у Поморављу називају, кануре пређе.
После скидања са мотовила пређа се мора прати, а делимично и белити. Она се најпре накваси и поспе пепелом у који је умешан креч или се за извесно време покрије топлим стајњаком. Понекад је било довољно покрити је пепелом у фуруни. Предиво тако постаје мекше и њиме се после лакше ради.
За бељење се употребљавао хлор. Пређа се у њега потапала да одстоји одређено време. Затим се квасила и испирала у неколико вода. ... Испрана пређа се затим искувавала у великим котловима. Пре тога у води је требало потопити домаћи сапун, који је имао функцију омекшивача.
После се пређа потапала у посебно припремљен раствор, који грубо влакно кудеље оплемењује и омекшава. Раствор се правио од скорба и воде уз додатак сапуна, парафина и туткала.
Када се све то скува, дода се и мало туткала, а у његовом недостатку неколико беланцета. У тај раствор потопи се пређа, мало одстоји, па се затим добро растреса, простире и суши.
Ткање
Почињало је када су се сви остали послови завршавали и када је домаћин већ полако почињао да размишља о сетви нове конопље. Тако је конопља ангажовала људе током целе године.
За ткање је конструисан разбој или, како га у Тимочкој крајини зову, дрвље. Састоји се од два једнака основна дрвена дела спојена са неколико попречних гредица. Поред тога има низ делова који омогућавају да спретна ткаља на њему изради и најфиније тканине.
Ткање је увек имало посебне чари.
Ткање на неки начин заокружује процес производње и прераде конопље.
Резултати су ту, и то врло опипљиви. Сви ће понешто добити.
Газда добија покровце-прекриваче за своје коње. То је за њега врло значајно. Домаћица ће освежити кућу понеким новим столњаком, другачијим, лепшим од оних које је раније ткала. Оставиће и коју нову крпару.
У породици ће највише добити девојка, поготову ако је већ стасала за удају. Њени су столњаци, пешкири, креветски чаршави, платно за сламарицу. Вишак ће се продати, а за добијени новац девојци ће се купити оно што се не може произвести у кући: сукње, машне, чипке и остало.
У кући ће остати и џакови, бар један број њих, поњаве, мање и веће, које у кући увек добро дођу, и друго.
Неке врсте платна су се и након ткања избељивале. Женама је посебно стало до те белине. За бељење се користило белило, али и сунце. Платно би се распрострло по ледини и поливало водом. Уткани украси на чаршавима пре тога би се зашивали да не избледе.
Сви ти послови, тешки, напорни, пријатни и мање пријатни, били су на крају крунисани тако значајним, ритуалним послом: слагањем девојачког мираза у орман. То је посебан догађај.
Пешкири, чаршави, рубље и све остало што је представљало мираз и као такво се у ормане слагало, морало је тамо и остати.
Девојачка спрема се наслеђивала само по женској линији. Наследници су били само потомци по преслици, како се то сликовито говорило, то јест женска деца.
http://www.svevlad.org.yu/narodni_zivot_files/konoplja_prerada.html
)
