Радиш већину времена и не можеш да излазиш и да се упознајеш. На послу немаш никога а ту проводиш највише времена. И да можеш да идеш негде да се упознајеш, у било ком колективу већина ће имати неке своје људе и ти си ту тако нов сувишан и немаш шта да причаш. Ишао си у школу и ту си био неуклопљен, ишао си на још нека места и иста прича.
Ишао сам неко време у полу-планинаре али ту су углавном људи који су много старији од мене а и кад сам ишао ни са ким нисам ни причао, осећао сам се и усамљеније него кад сам кући и уз интернет. Тако да "упиши нешто" и слично ми уопште не помаже, само бих осетио неприхваћеност или неуклопљеност. Већина је причала између себе јер се већ дуго познају и причају о својим приватним стварима, шта ћу ја њима тако нов, непознат, како се уклопити? Ја се и тешко навикавам на нове људе, ја исто тек не знам са непознатима, ништа на почетку не знам ни о коме, у реалу не знам ни да причам како треба, тотално сам мутав и не знам да се искажем. Сви имају већ своје и себи сличне људе. Чак и да проћаскаш са неким изгубићете убрзо контакт ако не размените бројеве телефона или нпр. профил на фејсу или слично.
На интернету се боље сналазим али ту постоји велика могућност за упознавање са онима који живе далеко и са којима се не бих виђао а желим реалан живот и неке из свог места. Потребно је јако пуно различитих људи за површно ћаскање и то да се са њима дуготрајније виђаш а не накратко једном, да би одатле можда могло да се изроди нешто конкретније. Рећи "добар дан" 10 000 различитих непознатих људи, ништа се не би из тога изродило. Нико ми није сличан.
Како се уклопити, наћи друге, себи сличне, како имати неограничен извор нових људи са којима можеш постати блискији? Да ли је усамљеност суђена? Слична ситуација је и са девојкама, заувек ћу бити несрећан и усамљен..
Ишао сам неко време у полу-планинаре али ту су углавном људи који су много старији од мене а и кад сам ишао ни са ким нисам ни причао, осећао сам се и усамљеније него кад сам кући и уз интернет. Тако да "упиши нешто" и слично ми уопште не помаже, само бих осетио неприхваћеност или неуклопљеност. Већина је причала између себе јер се већ дуго познају и причају о својим приватним стварима, шта ћу ја њима тако нов, непознат, како се уклопити? Ја се и тешко навикавам на нове људе, ја исто тек не знам са непознатима, ништа на почетку не знам ни о коме, у реалу не знам ни да причам како треба, тотално сам мутав и не знам да се искажем. Сви имају већ своје и себи сличне људе. Чак и да проћаскаш са неким изгубићете убрзо контакт ако не размените бројеве телефона или нпр. профил на фејсу или слично.
На интернету се боље сналазим али ту постоји велика могућност за упознавање са онима који живе далеко и са којима се не бих виђао а желим реалан живот и неке из свог места. Потребно је јако пуно различитих људи за површно ћаскање и то да се са њима дуготрајније виђаш а не накратко једном, да би одатле можда могло да се изроди нешто конкретније. Рећи "добар дан" 10 000 различитих непознатих људи, ништа се не би из тога изродило. Нико ми није сличан.
Како се уклопити, наћи друге, себи сличне, како имати неограничен извор нових људи са којима можеш постати блискији? Да ли је усамљеност суђена? Слична ситуација је и са девојкама, заувек ћу бити несрећан и усамљен..
