Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
До сада сам често у својим излагањима знао рећи да је потреба за метафизичким, духовним, надвременским, надморалним (како је тексту који следи речено) заправо суштински везана за Човека, за сваку људску културу. Она је тако рећи онтолошка. Можда има људи које метафизичко уопште не занима, посебно данас, али нема културе коју то није занимало, посебно не у свом настанку. То је суштински аргумент против радикалног атеизма. Говорио сам раније и зашто је то тако, но сада није то тема...
У својим разматрањима мислим да ми се није поткрала грешка да религију, односно организовану религију сматрам том насушном потребном, јер духовно може и без религије. Сада ћемо видети пример једне културе где је филозофија постављена уместо религије, ако је не замењује у потпуности, у сваком случају стоју на првом месту. Видели смо изразито негативан став према филозофији, који је долазио од првих хришћанских мислилаца (филозофа?!), па понешто је написано и у самој Библији. Сада ћемо видети да постоји култура где је филозофија на првом месту потраге за метафизичким, духовним, оним што сматрамо Богом. Наставак текста је из књиге Историја кинеске филозофије
Место које је философија заузимала у кинеској цивилизацији могло би се упоредити са местом религије у другим цивилизацијама. Философија је у Кини била брига сваке образоване особе. У давна времена, уколико је човек уопште био образован, прво образовање које је добијао било је философско. Када су деца одлазила у школу, прво што су учили биле су Четири књиге, које се састоје од Конфуцијанског штива, Менцијевих дела, Великог знања и Доктрине средине. Четири књиге представљале су најважније текстове неоконфуцијанске философије. Понекад, кад су деца тек почињала да уче знакове, давано им је да читају неку врсту уџбеника. Овај је био познат као Трозначно класично дело, а тако је назван јер се свака реченица у књизи састојала од три знака распоређена тако да при рецитовању дају ритмички учинак, те тако помогну деци да их лакше упамте. Ова књига је, у ствари, почетница, а прва тврдња у њој јест да је „човекова природа добра“. То је једна од суштинских идеја Менцијеве филозофије.
Западњаку, који види да је живот кинеског народа прожет конфуцијанством, изгледа да је то религија. Међутим, конфуцијанство, заправо, није ништа више религија но, рецимо, платонизам или аристотелизам. Тачно је да су Четири књиге биле Библија кинеског народа, али у овим књигама нема приче о стварању, нити се помињу рај или пакао.
Наравно, и појам философија и појам религија су вишесмислени... Што се мене тиче, оно што називам философијом јесте систематско, рефлексивно размишљање о животу. Сваки човек који још није умро жив је. Али нема много оних који рефлексивно размишљају о животу, а још су малобројнији они чије је рефлексивно размишљање систематично. Филозоф мора да филозофира; то јест, мора да рефлексивно размишља о животу и потом систематски изрази своје мисли.
Религија је, такође, у извесној вези са животом. У срцу сваке религије постоји извесна философија. Заправо, свака велика религија јесте философија с извесном количином надградње, која се састоји од празноверица, ритуала и институција. То називам религијом.
Ако човек схвати појам религија у том смислу, који се заправо много не разликује од уобичајене употребе, схвата да је конфуцијанство не може сматрати религијом. Људи су навикли да говоре како у Кини постоје три религије: конфуцијанство, таоизам и будизам... Што се таоизма тиче, постоји разлика између философије Тао чиа (таоистичка школа) и религије Тао чиао. Њихова учења нису само различита, већ су противуречна. Таоизам као философија учи доктрини слеђења природе, док таоизам као религија проповеда доктрину делања против природе. На пример, према Лао Цеу и Чуанг Цеу живот којем следи смрт природан је ток. Међутим, главно учење таоистичке религије јесте начело и техника избегавања смрти... Таоистичка религија има научни дух, дух покоравања природе. Уколико неког заниам историја кинеске науке, списи религиозних таоиста пружиће му обиље обавештења.
Вредности које су више од моралних могу се назвати надморалним. Љубав према човеку је морална вредност, док је љубав према Богу надморална вредност. Извесни људи могу бити склони да ову врсту вредности назову религиозном вредношћу. Међутим, по мом мишљењу ова вредност није ограничена на религију, сем ако оно што се овде подразумева под религијом није различито од описаног значења. На пример, љубав према Богу је у хришћанству религиозна вредност, док љубав према Богу у Спинозиној философији није, јер оно што Спиноза назива Богом у ствари је свемир. Строго узев, љубав према Богу у хришћанству није стварно надморална. Зато што је Бог у хришћанству личност, те се следствено томе човекова љубав према Богу може упоредити са синовљевом љубави према оцу, која је морална вредност. Отуда је љубав према Богу у хришћанству изложена сумњи као морална вредност. Она је квази-надморална вредност, док је љубав према Богу у Спинозиној философији стварна надморална вредност.
Религија стварно пружа обавештења о чињеницама. Али обавештења која даје религија нису у складу са оним које даје наука. Тако је на Западу постојао сукоб религије и науке. Где наука напредује, религија узмиче; а ауторитет религије уступа пред ауторитетом науке. Традиционалисти су жалили због те чињенице и сажаљевали људе који су постали нерелигиозни, сматрајући да су се дегенерисали. Заиста их треба жалити, ако осим религије нису имали никаквог другог приступа вишим вредностима. Кад се људи отарасе религије а немају замену, они губе вредности. Морају се ограничити на световне ствари и немају никакве везе с духовним. Међутим, на срећу, поред религије постоји и филозофија, која човеку прибавља приступ вишим вредностима – приступ који је непосреднији од оног што га прибавља религија, јер у филозофији човек да би упознао више вредности, не мора да иде заобилазним путем што га пружају молитве и ритуали. Више вредности које човек упознаје кроз философију су чистије од оних стечених религијом, јер нису помешане са плодовима маште и празноверјем.
Фунг Ју-Лан, Историја кинеске филозофије
У својим разматрањима мислим да ми се није поткрала грешка да религију, односно организовану религију сматрам том насушном потребном, јер духовно може и без религије. Сада ћемо видети пример једне културе где је филозофија постављена уместо религије, ако је не замењује у потпуности, у сваком случају стоју на првом месту. Видели смо изразито негативан став према филозофији, који је долазио од првих хришћанских мислилаца (филозофа?!), па понешто је написано и у самој Библији. Сада ћемо видети да постоји култура где је филозофија на првом месту потраге за метафизичким, духовним, оним што сматрамо Богом. Наставак текста је из књиге Историја кинеске филозофије
Место које је философија заузимала у кинеској цивилизацији могло би се упоредити са местом религије у другим цивилизацијама. Философија је у Кини била брига сваке образоване особе. У давна времена, уколико је човек уопште био образован, прво образовање које је добијао било је философско. Када су деца одлазила у школу, прво што су учили биле су Четири књиге, које се састоје од Конфуцијанског штива, Менцијевих дела, Великог знања и Доктрине средине. Четири књиге представљале су најважније текстове неоконфуцијанске философије. Понекад, кад су деца тек почињала да уче знакове, давано им је да читају неку врсту уџбеника. Овај је био познат као Трозначно класично дело, а тако је назван јер се свака реченица у књизи састојала од три знака распоређена тако да при рецитовању дају ритмички учинак, те тако помогну деци да их лакше упамте. Ова књига је, у ствари, почетница, а прва тврдња у њој јест да је „човекова природа добра“. То је једна од суштинских идеја Менцијеве филозофије.
Западњаку, који види да је живот кинеског народа прожет конфуцијанством, изгледа да је то религија. Међутим, конфуцијанство, заправо, није ништа више религија но, рецимо, платонизам или аристотелизам. Тачно је да су Четири књиге биле Библија кинеског народа, али у овим књигама нема приче о стварању, нити се помињу рај или пакао.
Наравно, и појам философија и појам религија су вишесмислени... Што се мене тиче, оно што називам философијом јесте систематско, рефлексивно размишљање о животу. Сваки човек који још није умро жив је. Али нема много оних који рефлексивно размишљају о животу, а још су малобројнији они чије је рефлексивно размишљање систематично. Филозоф мора да филозофира; то јест, мора да рефлексивно размишља о животу и потом систематски изрази своје мисли.
Религија је, такође, у извесној вези са животом. У срцу сваке религије постоји извесна философија. Заправо, свака велика религија јесте философија с извесном количином надградње, која се састоји од празноверица, ритуала и институција. То називам религијом.
Ако човек схвати појам религија у том смислу, који се заправо много не разликује од уобичајене употребе, схвата да је конфуцијанство не може сматрати религијом. Људи су навикли да говоре како у Кини постоје три религије: конфуцијанство, таоизам и будизам... Што се таоизма тиче, постоји разлика између философије Тао чиа (таоистичка школа) и религије Тао чиао. Њихова учења нису само различита, већ су противуречна. Таоизам као философија учи доктрини слеђења природе, док таоизам као религија проповеда доктрину делања против природе. На пример, према Лао Цеу и Чуанг Цеу живот којем следи смрт природан је ток. Међутим, главно учење таоистичке религије јесте начело и техника избегавања смрти... Таоистичка религија има научни дух, дух покоравања природе. Уколико неког заниам историја кинеске науке, списи религиозних таоиста пружиће му обиље обавештења.
Вредности које су више од моралних могу се назвати надморалним. Љубав према човеку је морална вредност, док је љубав према Богу надморална вредност. Извесни људи могу бити склони да ову врсту вредности назову религиозном вредношћу. Међутим, по мом мишљењу ова вредност није ограничена на религију, сем ако оно што се овде подразумева под религијом није различито од описаног значења. На пример, љубав према Богу је у хришћанству религиозна вредност, док љубав према Богу у Спинозиној философији није, јер оно што Спиноза назива Богом у ствари је свемир. Строго узев, љубав према Богу у хришћанству није стварно надморална. Зато што је Бог у хришћанству личност, те се следствено томе човекова љубав према Богу може упоредити са синовљевом љубави према оцу, која је морална вредност. Отуда је љубав према Богу у хришћанству изложена сумњи као морална вредност. Она је квази-надморална вредност, док је љубав према Богу у Спинозиној философији стварна надморална вредност.
Религија стварно пружа обавештења о чињеницама. Али обавештења која даје религија нису у складу са оним које даје наука. Тако је на Западу постојао сукоб религије и науке. Где наука напредује, религија узмиче; а ауторитет религије уступа пред ауторитетом науке. Традиционалисти су жалили због те чињенице и сажаљевали људе који су постали нерелигиозни, сматрајући да су се дегенерисали. Заиста их треба жалити, ако осим религије нису имали никаквог другог приступа вишим вредностима. Кад се људи отарасе религије а немају замену, они губе вредности. Морају се ограничити на световне ствари и немају никакве везе с духовним. Међутим, на срећу, поред религије постоји и филозофија, која човеку прибавља приступ вишим вредностима – приступ који је непосреднији од оног што га прибавља религија, јер у филозофији човек да би упознао више вредности, не мора да иде заобилазним путем што га пружају молитве и ритуали. Више вредности које човек упознаје кроз философију су чистије од оних стечених религијом, јер нису помешане са плодовима маште и празноверјем.
Фунг Ју-Лан, Историја кинеске филозофије
)
