- Ми смо људи сви једнаки, вели човек, јер нам је судба свима једнака. Сви се ми усправљамо из прашине и сви се сунчамо у прашини, играјући се и озбиљно и од шале, док се не уморимо и не спустимо опет у прашину. Сви смо ми лепа скулптура са истинским очима и активним устима, но у исто време и скулптура трошна, која кад се сувише осуши, развеје се у прах, а кад сувише покисне замеси се у блато.
Ми смо људи сви једнаки, говори даље човек, јер смо сви подједнако потребити, подједнако слаби и подједнако способни за љубав и правду.
Ми смо људи сви једнаки, говори даље човек, јер смо сви ми деца једнога оца, који једном љубављу све нас греје и једнаком мишљу о свима нама промишља.
- Сви сте ви људи неједнаки, одговара човеку природа, јер, и ако сте сви прашљива скулптура, очи су вам неједнако обојене и уста неједнако срезана, срце вам неједнако куца и мозак неједнако жури на посао.
Сви сте ви неједнаки, вели даље природа, јер нису једнако потребни Александар и Диоген, нити једнако слаби Петар и Алексије, нити једнако способни за љубав Павле и Јуда, нити за правду једнако способни Харун-Ал-Рашид и евнуси-султани.
Сви сте ви људи неједнаки, говори даље природа, јер Отац ваш небесни тако је хтео; или, зар сте заборавили ви стару причу о талантима? Једноме човеку дат је један талант, а другоме пет - зар сте заборавили ту стару причу? Не заборавили но зар не видите како је ја сваки дан доказујем вама, вашим опипљивим, до вулгарности опипљивим, методом?
Отац ваш небесни истина једнаком љубављу све вас rpeje и једнаком мишљу о свима вама промишља, но не односи ли се с истом љубављу и с истим промислом о својим делима и сваки скулптор, у чијој радионици стоје богови поред мајмуна и зеља?
А ви сте не само деца но и дела Божија, ви нисте само рођени но и створени, и немате на небу само Оца но и Творца.
У томе и јесте ненадмашна моћ вашега и мога Творца, што је он неисцрпан у стварању неједнаких дела. Уједначавати све значи ослабити у стварању. Живот је на неједнакости заснован. Без неједнакости живот би дошао у стање покоја, постао би инвалид. А ви то свакако не желите; ако и желите, узалуд ви сами то желите.
Но загледајте боље у себе и видећете, да ви у самој ствари никад не желите једнакост. Оно што ви желите није изједначење свих но уздигнуће малих и слабих до високих и моћних. И то је племенита жеља. Но немајући моћи да уздигнете мале и слабе, ви свлачите велике и моћне с њихове висине у средину малих и слабих. И то је оно, што је одвратно Богу и што ја, као слуга Његов, не могу допустити. Побеђујте ме, колико хоћете, озлојеђени противници моји, на другим позицијама, но на победу мога божанског инстинкта за стварањем неједнакога не надајте се.
Загледајте боље у себе и видећете, да се ви у самој ствари бојите једнакости! Философи, који вам говоре, да ће вас смрт све изједначити, не само међу собом, но и са најмањим и најодвратнијим животним гмизавцима, ти философи cу вам мрски, и ви их спаљујете. Ви гунђате против атлета, који се после дуге борбе пред вашим очима, поклоне и изјаве, да су они једнаки и да не треба очекивати ничију победу. А неочекивање победе заклапа трепавице и опушта руке. Докле вас интересује победа, дотле вас интересује живот. У животу пак, у коме постоји реч победа, мора постојати и реч неједнакост.
Зашто волите ви реч личност, а не волите неједнакост? Зашто се борите за ону прву, а против ове друге? Зар се не бојите контрадикције. Не значи ли личност неједнакост? Не значи ли једнакост безличност, безразличност?
Тако се свађају човек и природа, мали мрави.
Но излазите, излазите из дома вашег; Сунце чека пред вратима, да вас пољуби. Оно жели, да вас преброји и да вас води по новим путовима. Поверите му се, јер Сунце не напушта своје пријатеље; оно и гробове њихове сваки дан посећује.
( Одломак из Велимировићевог дела " Изнад греха и смрти " )
Ми смо људи сви једнаки, говори даље човек, јер смо сви подједнако потребити, подједнако слаби и подједнако способни за љубав и правду.
Ми смо људи сви једнаки, говори даље човек, јер смо сви ми деца једнога оца, који једном љубављу све нас греје и једнаком мишљу о свима нама промишља.
- Сви сте ви људи неједнаки, одговара човеку природа, јер, и ако сте сви прашљива скулптура, очи су вам неједнако обојене и уста неједнако срезана, срце вам неједнако куца и мозак неједнако жури на посао.
Сви сте ви неједнаки, вели даље природа, јер нису једнако потребни Александар и Диоген, нити једнако слаби Петар и Алексије, нити једнако способни за љубав Павле и Јуда, нити за правду једнако способни Харун-Ал-Рашид и евнуси-султани.
Сви сте ви људи неједнаки, говори даље природа, јер Отац ваш небесни тако је хтео; или, зар сте заборавили ви стару причу о талантима? Једноме човеку дат је један талант, а другоме пет - зар сте заборавили ту стару причу? Не заборавили но зар не видите како је ја сваки дан доказујем вама, вашим опипљивим, до вулгарности опипљивим, методом?
Отац ваш небесни истина једнаком љубављу све вас rpeje и једнаком мишљу о свима вама промишља, но не односи ли се с истом љубављу и с истим промислом о својим делима и сваки скулптор, у чијој радионици стоје богови поред мајмуна и зеља?
А ви сте не само деца но и дела Божија, ви нисте само рођени но и створени, и немате на небу само Оца но и Творца.
У томе и јесте ненадмашна моћ вашега и мога Творца, што је он неисцрпан у стварању неједнаких дела. Уједначавати све значи ослабити у стварању. Живот је на неједнакости заснован. Без неједнакости живот би дошао у стање покоја, постао би инвалид. А ви то свакако не желите; ако и желите, узалуд ви сами то желите.
Но загледајте боље у себе и видећете, да ви у самој ствари никад не желите једнакост. Оно што ви желите није изједначење свих но уздигнуће малих и слабих до високих и моћних. И то је племенита жеља. Но немајући моћи да уздигнете мале и слабе, ви свлачите велике и моћне с њихове висине у средину малих и слабих. И то је оно, што је одвратно Богу и што ја, као слуга Његов, не могу допустити. Побеђујте ме, колико хоћете, озлојеђени противници моји, на другим позицијама, но на победу мога божанског инстинкта за стварањем неједнакога не надајте се.
Загледајте боље у себе и видећете, да се ви у самој ствари бојите једнакости! Философи, који вам говоре, да ће вас смрт све изједначити, не само међу собом, но и са најмањим и најодвратнијим животним гмизавцима, ти философи cу вам мрски, и ви их спаљујете. Ви гунђате против атлета, који се после дуге борбе пред вашим очима, поклоне и изјаве, да су они једнаки и да не треба очекивати ничију победу. А неочекивање победе заклапа трепавице и опушта руке. Докле вас интересује победа, дотле вас интересује живот. У животу пак, у коме постоји реч победа, мора постојати и реч неједнакост.
Зашто волите ви реч личност, а не волите неједнакост? Зашто се борите за ону прву, а против ове друге? Зар се не бојите контрадикције. Не значи ли личност неједнакост? Не значи ли једнакост безличност, безразличност?
Тако се свађају човек и природа, мали мрави.
Но излазите, излазите из дома вашег; Сунце чека пред вратима, да вас пољуби. Оно жели, да вас преброји и да вас води по новим путовима. Поверите му се, јер Сунце не напушта своје пријатеље; оно и гробове њихове сваки дан посећује.
( Одломак из Велимировићевог дела " Изнад греха и смрти " )