Šetam noćas po ovoj magli, onako lagano, nogu pred nogu. Sporedne ulice, utonule u mrak, zaobilazim bare…Prate me dve kere, crne kao ugalj. Odjednom, vraćam se daleko u detinjstvo…
Ta sobica mi je pred očima. Zidovi okrečeni u roze, išarani plavim šarama, koje sam dugo pamtio. Iznad njih, blizu belog plafona, izvučene dve linije. Na zidu slika, Tajna večera, koja me je uvek neodoljivo privlačila, bila je tako stvarna, meni tada. Oko nje razni suveniri, pozdravi iz Soko-banje… Veliki šifonjer, uvek zaključan, u kome je baba sakrivala bombone i kolače od nas dece, koji bi sve smazali u trenutku. Veliki krevet, sa ogromnim perjanim jastukom, i uvek uštirkanom posteljinom, u koji ni u ludilu nisam smeo da legnem, a da se ne presvučem u pižamu.
Ali, meni je nešto drugo noćas oduzelo dah na tren. Na trenutak sam čuo gugutke, koje su me budile svako jutro, preko leta, dok sam provodio bezbrižne letnje raspuste. Kako mi ta jutarnja muzika po nekada nedostaje. A tek miris dunja, koje su stajale na šifonjeru, mojoj večitoj misteriji. Taj miris me prati kroz ceo život, kao da me podseća na čistotu i poštenje, na put kojim treba koračati, nikada ne zaboravljajući prošlost.
Te dunje i gugutke me često vrate kad zalutam, kad se povedem stvarima koje mi sada čine život, a koje su bleda kopija svega. Jutarnja buđenja ptica i mirisa dunja i okrećenih zidova…to je pravo, iskonsko. Da li smo zaboravili sve to?!
Ta sobica mi je pred očima. Zidovi okrečeni u roze, išarani plavim šarama, koje sam dugo pamtio. Iznad njih, blizu belog plafona, izvučene dve linije. Na zidu slika, Tajna večera, koja me je uvek neodoljivo privlačila, bila je tako stvarna, meni tada. Oko nje razni suveniri, pozdravi iz Soko-banje… Veliki šifonjer, uvek zaključan, u kome je baba sakrivala bombone i kolače od nas dece, koji bi sve smazali u trenutku. Veliki krevet, sa ogromnim perjanim jastukom, i uvek uštirkanom posteljinom, u koji ni u ludilu nisam smeo da legnem, a da se ne presvučem u pižamu.
Ali, meni je nešto drugo noćas oduzelo dah na tren. Na trenutak sam čuo gugutke, koje su me budile svako jutro, preko leta, dok sam provodio bezbrižne letnje raspuste. Kako mi ta jutarnja muzika po nekada nedostaje. A tek miris dunja, koje su stajale na šifonjeru, mojoj večitoj misteriji. Taj miris me prati kroz ceo život, kao da me podseća na čistotu i poštenje, na put kojim treba koračati, nikada ne zaboravljajući prošlost.
Te dunje i gugutke me često vrate kad zalutam, kad se povedem stvarima koje mi sada čine život, a koje su bleda kopija svega. Jutarnja buđenja ptica i mirisa dunja i okrećenih zidova…to je pravo, iskonsko. Da li smo zaboravili sve to?!
Bože sačuvaj da zaboravim......mislim, da kada bih to zaboravila........jednostavno bih nestala.....ti si imao gugutke a ja pevca.....i perjani jastuk i jorgan i dunju a sve u uštirkanim navlakama.....i bez pidžame se ne sme leći na krevet......i dunje na ormanu i kraljica peći......i danas pravim slatko od dunja.....ih...
,