Dragana Kunčer o poreklu vesti Popa Dukljanina o Saboru u Dalmi i kralju Svetopeleku

[Scott Isle]

https://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/10541

To je mnogo bolje.

 

[Scott Isle]

Medjutim, to je sve nivo fakultetskog obrazovanja a ne doktorata. Ona sama je nestrucna da obradi izvore, sama. Njeni radovi, kao i radovi mnogih drugih koje ovdje postavljate su u stvari kritike autoriteta, drugih doktora i istrazivaca, koji su obradjivali izvore, sta je ko rekao na tu temu. Njeni radovi kao i radovi tih novokomponovanih doktora su kritike strucnjaka. Za to ne treba doktorska diploma. Doktorska diploma je za nezavisan istrazivacki rad izvora a ne drugih doktora. Drugi radovi se citiraju kad hoces da istaknes da se slazes u necemu ili ne slazes na osnovu svog nezavisnog rada, da ne bi ispalo da si se ti prvi dosjetio, a ne kao rad sam po sebi kritike radi. I ovi tipovi poput ove kuncerke su nestrucni da daju istorijsko misljenje. To je problem akademoskog obrazovanja.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Medjutim, to je sve nivo fakultetskog obrazovanja a ne doktorata. Ona sama je nestrucna da obradi izvore, sama. Njeni radovi, kao i radovi mnogih drugih koje ovdje postavljate su u stvari kritike autoriteta, drugih doktora i istrazivaca, koji su obradjivali izvore, sta je ko rekao na tu temu. Njeni radovi kao i radovi tih novokomponovanih doktora su kritike strucnjaka. Za to ne treba doktorska diploma. Doktorska diploma je za nezavisan istrazivacki rad izvora a ne drugih doktora. Drugi radovi se citiraju kad hoces da istaknes da se slazes u necemu ili ne slazes na osnovu svog nezavisnog rada, da ne bi ispalo da si se ti prvi dosjetio, a ne kao rad sam po sebi kritike radi. I ovi tipovi poput ove kuncerke su nestrucni da daju istorijsko misljenje. To je problem akademoskog obrazovanja.

Standardi za doktorate su se značajno promenili. Ovo je kažem nešto što je specifično vezano za istoriju, pa niti ograničeno čak samo na Filozofske fakultete. Tiče se opšteg visokog obrazovanja.

Master je efektivno samo produžetak osnovnih studija. Veze nikakve nema sa magistaturom iz starog sistema. Doktorske studije su, takođe, u novoj hijerarhiji pretrpele značajne promene. Danas se doživljavaju kao podrazumevajući suštinski obavezan direktni nastavak studija ako ne želiš da budeš samo nastavnik u osnovnoj ili srednjoj školi. Danas doktorat znači dosta drugačije od onog što je do pre par decenija.

 

[Scott Isle]

Standardi za doktorate su se značajno promenili. Ovo je kažem nešto što je specifično vezano za istoriju, pa niti ograničeno čak samo na Filozofske fakultete. Tiče se opšteg visokog obrazovanja.

Master je efektivno samo produžetak osnovnih studija. Veze nikakve nema sa magistaturom iz starog sistema. Doktorske studije su, takođe, u novoj hijerarhiji pretrpele značajne promene. Danas se doživljavaju kao podrazumevajući suštinski obavezan direktni nastavak studija ako ne želiš da budeš samo nastavnik u osnovnoj ili srednjoj školi. Danas doktorat znači dosta drugačije od onog što je do pre par decenija.

Ma nije samo to. Radi se o pristupu. Doktorat i radovi ove kao i mnogih drugih pa i Zivkovica i Bujanke, pa i tebe, se svode na negiranje radova i izvora. Doktorati i istrazivacki rad na akademiji se svode na kritiku u cilju unistavanja rada drugih ili negiranja izvora. Zakljucci su: mi ne znamo, izvor laze, izvor je falsifikat, ne mozemo se osloniti, ovaj rad ima nedostatke, i to su ti doktori nauka koje dobijamo od kojih nista ne mozemo saznati naravno, jer nista ne znaju. Ne bave se izvorima. Oni se bave negiranjem. A puna su im usta naucne metodoogije.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ma nije samo to. Radi se o pristupu. Doktorat i radovi ove kao i mnogih drugih pa i Zivkovica i Bujanke, pa i tebe, se svode na negiranje radova i izvora. Doktorati i istrazivacki rad na akademiji se svode na kritiku u cilju unistavanja rada drugih ili negiranja izvora. Zakljucci su: mi ne znamo, izvor laze, izvor je falsifikat, ne mozemo se osloniti, ovaj rad ima nedostatke, i to su to doktori nauka koje dobijamo od kojih nista ne mozemo saznati naravno, jer nista ne znaju. Ne bave se izvorima. Oni se bave negiranjem. A puna su im usta naucne metodoogije.

Kakvi sad moji radovi.

 

[Mrkalj]

Kakvi sad moji radovi.

Kladim se, nikakvi.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Kladim se, nikakvi.

Pa ja sam i pitao Skota o čemu priča.

 

[Scott Isle]

Pa ja sam i pitao Skota o čemu priča.

Pa i ti negiras izvore, ne bavis se istorijom nego tracem sta je ko rekao, ti i Lekizan i Khal Drago, bavis se unistavanjem istorije i izvora kao i Zivkovic i Bujanka i ustase, i fakulteti. Tumarate po istoriji trac partijom.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pa i ti negiras izvore, ne bavis se istorijom nego tracem sta je ko rekao, ti i Lekizan i Khal Drago, bavis se unistavanjem istorije i izvora kao i Zivkovic i Bujanka i ustase, i fakulteti. Tumarate po istoriji trac partijom.

Ja znam da ti to vrlo misliš, ali ti ne prihvataš ozbiljnu polemiku o tome kako se pisani istorijski izvori koriste.

Ti pokazuješ da poseduješ mozaki da želiš da porazmisliš o onome šta piše u izvoru, ne sporim; po tome se u moru ovde i izdvajaš kao jedan od retkih forumaša koji se zaista i baci na čitanje i analizu teksta, jer gomila ostalih bi radije da truća po godinama i napiše 100 strana više nego da pročita jednu rečenicu, ali ti neke fundamentalne stvari vezano za istorijske izvore ne razumeš i/ili odbijaš da prihvatiš i oko toga nisi baš spreman da porazgovaraš ili porazmisliš.

Pristup koji ti zauzimaš doslovni je pristup pozitivističke istoriografije. Pozitivizam u istoriji je s razlogom izložen još u prošlom veku značajnoj kritici i svugde u svetu u ozbiljnim naučnim krugovima je odbačen, i to ne bez razloga. Možda bi mogao malo proučiti, pogledati šta su temelji pozitivizma u društvenim naukama i koji su problemi tog filozofskog pravca, pa će ti tako i neke stvari postati jasnije zašto je to odbačeno. Ne od strane Živkovića, Bišanke, ni nikavih fakulteta, već odavno i od strane gotovo svih svuda.

I da, kada imamo Aristotela koji kaže pre 300 godina se desilo to i to, danas istoričari ne izvlače da se to i to desilo. Već da se po Aristotelu, to i to desilo. Podatak se ne uzima kao informacija o nekom događaju koji se desio 3 veka ranije i za koji smo saznali od Aristotela, već kao saznajna vrednost o Aristotelovom iskazu. To možda tebi deluje kao bavljenje tračevima i time šta je ko rekao, ali to je danas bukvalno jedan od osnovnih postulata istorije. Ono čime se ozbiljni istorijski naučni krugovi danas bave nije prepričavanje neke naracije Amijana Markelina o nekom događaju, uz pozivanje na njega kao izvor. Već analizom šta je on rekao, šta je hteo da kaže, da li je nešto hteo da kaže između redova, od koga je to čuo tj. koji su njegovi izvori, zašto je to baš tako napisao i kakva je vrednost Markelinove tvrdnje kao istorijskog podatka njemu savremenom. Markelinov iskaz o događajima iz nekog davnašnjeg perioda bukvalno zauzima mesto periferije (a po istoriografskim nihilistima, uopšte ne zauzima čak ni ama baš ikakvo mesto kao nešto iole relevantno) u komaparaciji sa prethodno rečenim.

Istorija je došla do te tačke ne zato što je neko odlučio da lupeta i tumara ili slično, već posle decenijskih, pa i vekovnih polemika, evolucijom do tog nivoa. I kao takva značajno se pomakla od razdoblja dominacije naučnog pozitivizma, ne oslanjajući se striktno samo na pomoćne istorijske nauke da dostave upotrebljive fakte, već poprimajući bukvalno elemente sociologije, psihologije i mnogih drugih disciplina. Današnja rasprava o izvoru uključuje razmatranje svih mogućih aspekata, uključujući i npr. da li je pisac patio eventualno od neke mentalne bolesti i kakve su te refleksije na tekst tog izvora. Kakvo je bilo njegovo mentalno stanje u momentu kada je to nešto napisao, kakve su bile njegove sposobnosti, njegova narav? Itd.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Dok postmodernistički nihilisti u današnjem odlaze u potpune krajnosti i jesu izloženi sa nemalom količinom kritike, pozitivizam je definitivno sahranjen. Neće se vratiti i ne treba misliti da postoje mogućnosti za to, jer je potpuno poražen s dobrim razlogom. Ne od strane bilo kakvih političkih intervencija ili interesa, već posve prirodnom evolucijom naučnog metoda.

Sledeći korak jeste analiza ispravnosti i nasleđe nihilista; odbacivanje onog što ne valja, zadržavanje onog što je dobro i nastavak usavršavanja istorije kao naučne discipline koja poziva na složenoj shemi postulata. Na pozitivizam povratka nema i potpuno je iluzorno očekivati ga, a da se ne proba razumeti zašto smo tačno došli (posve bespovratno) do toga.

 

[Scott Isle]

Istorija je došla do te tačke ne zato što je neko odlučio da lupeta i tumara ili slično, već posle decenijskih, pa i vekovnih polemika, evolucijom do tog nivoa.

Pa eto zato te svrstavam u tu grupu, ti si apologeta i agent kriminala.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pa eto zato te svrstavam u tu grupu, ti si apologeta i agent kriminala.

A mogao si i da probaš da pročitaš ono što sam prethodno bio napisao.

 

[Scott Isle]

A mogao si i da probaš da pročitaš ono što sam prethodno bio napisao.

Pa okay, ja znam sta radim, ne trebas mi ti objasniti da sam pozitivista, kao neka karakterizacija. Sva nauka je pozitivisticka. Bavi se izvorima a ne kritikom i tracem naucnika. Ako nije pozitivisticka nije nauka. Ja citam izvore i neciji drugi radovi me ne zanimaju a pogotovo ne sa nekog banditskog franacko papskog univerziteta radovi na temu istorije naseg prostora. Izvori.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Pa okay, ja znam sta radim, ne trebas mi ti objasniti da sam pozitivista, kao neka karakterizacija. Sva nauka je pozitivisticka. Bavi se izvorima a ne kritikom i tracem naucnika. Ako nije pozitivisticka nije nauka. Ja citam izvore i neciji drugi radovi me ne zanimaju a pogotovo ne sa nekog banditskog franacko papskog univerziteta radovi na temu istorije naseg prostora. Izvori.

Sva nauka definitivno nije pozitivistička. Ne možemo govoriti o tome, ako se o pozitivizma govori najčešće kao o poraženom filozofskom pravcu u naučnim poljima, a posebno pozitivističkoj istoriografiji.

A delimično i nisi razumeo šta sam napisao. Ne znam zašto govoriš da li te zanimaju ili jer radovi (iako je praksa pokazala da je njihovo izbegavanje bilo pogrešno, zato što su se odgovori na mnoga pitanja nalazili tu). Ja literaturu uopšte nisam ni pominjao. Pominjao sam isključivo istorijske izvore i tvoj pristup njima.

Ti kažeš, Porfirogenit piše Avari su Sloveni. Dakle, Avari su Sloveni. Kraj diskusije. Ne, nije. To nije istorija, jednostavno rečeno. I sa stanovišta naučne metodologije, nije odbranjivo. I sa aspekta elementarne logike, ako hoćeš simplifikovano. Možeš ti ponoviti 300 puta Avari su Sloveni jer Porfirogenit tako kaže i to opet neće biti istorija, već nešto drugo.

 

[Scott Isle]

Sva nauka definitivno nije pozitivistička. Ne možemo govoriti o tome, ako se o pozitivizma govori najčešće kao o poraženom filozofskom pravcu u naučnim poljima, a posebno pozitivističkoj istoriografiji.

Netacno. Nije porazeno, i filozofija je nebitna i nije nauka. To je lupetanje.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Netacno. Nije porazeno, i filozofija je nebitna i nije nauka. To je lupetanje.

Nije poraženo samo zbog toga što jedan anonimni forumsš Krstarice misli da je tako?

 

[Scott Isle]

Nije poraženo samo zbog toga što jedan anonimni forumsš Krstarice misli da je tako?

Porazeno je filozofiranje. Nauka nije porazena, pa dakle ni pozitivistcki pristiup koji je jedini naucni, ne postoji drugi.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Porazeno je filozofiranje. Nauka nije porazeni, pa dakle ni pozitivistcki pristiup koji je jedini naucni, ne postoji drugi.

A da ti malo izguglaš da vidiš šta znače tačno ti pojmovi kao što je npr. pozitivizam.

 

[Mrkalj]

Porazeno je filozofiranje. Nauka nije porazena, pa dakle ni pozitivistcki pristiup koji je jedini naucni, ne postoji drugi.

Čitaj i uživaj:

Generalni trendovi koje je uočio Jovanović obeleženi su postojanjem radova doslednih u poštovanju naučnih kriterijuma ali i pojavom radova koji ne poštuju elementarne uzuse stručne i naučne etike. Takođe je uočljiva i pojava radova sa jasnim političko-propagandnim ciljevima iz domena političko-istorijske publicistike kao i ozbiljni metodološki nedostaci čak i u delima sa jasno izraženim naučnim odlikama. Pri tome, naročito zabrinjavajući trend među radovima pripadnika mlađe generacije srpskih istoričara, nakoji Jovanović sa pravom skreće pažnju, jeste zanemarivanje starije literature i oslanjanje isključivo na arhivsku građu, proces koji „ukazuje na suštinsko urušavanje osnovnih naučnih postulata, čak i neorankeovskih, u novijoj naučnoj produkciji". Temeljni uzrok ovakvom stanju u srpskoj istoriografiji treba, po Jovanovićevom mišljenju, tražiti u odsustvu bilo kakve interakcije i interesovanja za dinamični i složeni razvoj istoriografije u svetu koji je opredelio da srpska istorijska nauka na konceptualnom nivou zadrži formu pripovesti služeći se tradicionalnom pozitivističkom metodologijom usmerenom na neograničeno nagomilavanje istorijskog znanja. Nasuprot tome, na globalnom nivou u istoriografiji je već decenijama prihvaćena, kao jedna od zajedničkih imenitelja nove istorije, problemski zasnovana istorija koja za cilj ima napredak posredstvom širenja istorijskog učenja. Stoga, savremenu srpsku istoriografiju karakteriše apsolutna dominacija tradicionalnog pozitivizma kojadolazi do izražaja u:

1) antikvarizaciji istorije usmerenoj ka svojevrsnoj fragmentaciji prošlosti izborom naučno irelevantnih istraživačkih tema;

2) odsustvu sintetičkog mišljenja budući da su sintetički pregledi iz domena opšte a naročito nacionalne istorije izuzetno malobrojni;

3) fetišizmu dokumenata koji, zanemarujući istoriografsku literaturu i društvenu teoriju, istorijsko istraživanjesvodi na puko prepričavanje arhivske građe;

4) rasprostranjenosti terminoloških nejasnoća i krajnje slobodnoj upotrebi istorijski uslovljenih pojmova koji tokom vremena i sami menjaju značenje;

5) redukcionizmu prošle stvarnosti na domen politike i diplomatskih odnosa često bez ikakve kontekstualizacije fenomena nacionalne istorije unutar tokova svetske, evropske i balkanske istorije;

6) istorijskim konstrukcijama koje umesto činjenične naglašavaju tzv. kontrafaktualnu istoriju u smislu „poželjne, ali neosvarene povesti".

7) Povrhsvega, odsustvo naučne kritike na stranicama stručne istorijske periodike svedene na „apologetsko slavljenje" ili, pak, „arogantno nipodaštavanje", dodatno doprinosi „sklerotičnom zadovoljstvu" srpske istoriografije samom sobom.

8) Konačno, jasno uočljiv trend na koji Jovanović sa pravom skreće pažnju jeste naučno neutemeljena revizija srpske istorije u 20. veku koja ima za cilj da konfiguriše istorijsko sećanje u skladu sa poželjnim vrednostima različitih postsocijalističkih ideoloških obrazaca.

Imajući u vidu pobrojane odlike savremene srpske istoriografije, razumljivo je zašto

9) u uslovima dugotrajne i sveobuhvatne društvene krize sa kojom se suočava srpsko društvo, istorijska nauka nije bila u mogućnosti da odgovori zahtevima koje je pred nju postavljala savremenost.

10) Umesto stvaranja racionalnih znanja o prošlosti, srpska istoriografija se „spušta do nivoa da mitologizovanim konstrukcijama pothranjuje, mitovima ionako ophrvano i sputano društveno pamćenje".

Ovo pod navodnicima potpisuje Miroslav Jovanović (Miroslav Jovanović, Radivoj Radić, Kriza istorije. Srpska istoriografija i društveni izazovi kraja 20. i početka 21. veka, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2009)

Miroslav Jovanović (Beograd, 1. maj 1962 — Bajina Bašta, 8. januara 2014) bio je srpski istoričar, redovni profesor na Odeljenju za istoriju, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od najvećih poznavalaca ruske emigracije u HH veku, ruske istorije i istorije Balkana.

On je izdržao malo duže od Tibora.

 

[Casual Observer]

Pa i ti negiras izvore, ne bavis se istorijom nego tracem sta je ko rekao, ti i Lekizan i Khal Drago, bavis se unistavanjem istorije i izvora kao i Zivkovic i Bujanka i ustase, i fakulteti. Tumarate po istoriji trac partijom.

Ma daj molim te, Tibor Živković i Dragana Kunčer su naučne i ljudske veličine u poređenju sa novokomponovanim sanstefaniskim legalistima à la Pirivatrić i Ivana Komatina.

 

[Casual Observer]

Čitaj i uživaj:

Generalni trendovi koje je uočio Jovanović obeleženi su postojanjem radova doslednih u poštovanju naučnih kriterijuma ali i pojavom radova koji ne poštuju elementarne uzuse stručne i naučne etike. Takođe je uočljiva i pojava radova sa jasnim političko-propagandnim ciljevima iz domena političko-istorijske publicistike kao i ozbiljni metodološki nedostaci čak i u delima sa jasno izraženim naučnim odlikama. Pri tome, naročito zabrinjavajući trend među radovima pripadnika mlađe generacije srpskih istoričara, nakoji Jovanović sa pravom skreće pažnju, jeste zanemarivanje starije literature i oslanjanje isključivo na arhivsku građu, proces koji „ukazuje na suštinsko urušavanje osnovnih naučnih postulata, čak i neorankeovskih, u novijoj naučnoj produkciji". Temeljni uzrok ovakvom stanju u srpskoj istoriografiji treba, po Jovanovićevom mišljenju, tražiti u odsustvu bilo kakve interakcije i interesovanja za dinamični i složeni razvoj istoriografije u svetu koji je opredelio da srpska istorijska nauka na konceptualnom nivou zadrži formu pripovesti služeći se tradicionalnom pozitivističkom metodologijom usmerenom na neograničeno nagomilavanje istorijskog znanja. Nasuprot tome, na globalnom nivou u istoriografiji je već decenijama prihvaćena, kao jedna od zajedničkih imenitelja nove istorije, problemski zasnovana istorija koja za cilj ima napredak posredstvom širenja istorijskog učenja. Stoga, savremenu srpsku istoriografiju karakteriše apsolutna dominacija tradicionalnog pozitivizma kojadolazi do izražaja u:

1) antikvarizaciji istorije usmerenoj ka svojevrsnoj fragmentaciji prošlosti izborom naučno irelevantnih istraživačkih tema;

2) odsustvu sintetičkog mišljenja budući da su sintetički pregledi iz domena opšte a naročito nacionalne istorije izuzetno malobrojni;

3) fetišizmu dokumenata koji, zanemarujući istoriografsku literaturu i društvenu teoriju, istorijsko istraživanjesvodi na puko prepričavanje arhivske građe;

4) rasprostranjenosti terminoloških nejasnoća i krajnje slobodnoj upotrebi istorijski uslovljenih pojmova koji tokom vremena i sami menjaju značenje;

5) redukcionizmu prošle stvarnosti na domen politike i diplomatskih odnosa često bez ikakve kontekstualizacije fenomena nacionalne istorije unutar tokova svetske, evropske i balkanske istorije;

6) istorijskim konstrukcijama koje umesto činjenične naglašavaju tzv. kontrafaktualnu istoriju u smislu „poželjne, ali neosvarene povesti".

7) Povrhsvega, odsustvo naučne kritike na stranicama stručne istorijske periodike svedene na „apologetsko slavljenje" ili, pak, „arogantno nipodaštavanje", dodatno doprinosi „sklerotičnom zadovoljstvu" srpske istoriografije samom sobom.

8) Konačno, jasno uočljiv trend na koji Jovanović sa pravom skreće pažnju jeste naučno neutemeljena revizija srpske istorije u 20. veku koja ima za cilj da konfiguriše istorijsko sećanje u skladu sa poželjnim vrednostima različitih postsocijalističkih ideoloških obrazaca.

Imajući u vidu pobrojane odlike savremene srpske istoriografije, razumljivo je zašto

9) u uslovima dugotrajne i sveobuhvatne društvene krize sa kojom se suočava srpsko društvo, istorijska nauka nije bila u mogućnosti da odgovori zahtevima koje je pred nju postavljala savremenost.

10) Umesto stvaranja racionalnih znanja o prošlosti, srpska istoriografija se „spušta do nivoa da mitologizovanim konstrukcijama pothranjuje, mitovima ionako ophrvano i sputano društveno pamćenje".

Pogledajte prilog 1550920

Ovo pod navodnicima potpisuje Miroslav Jovanović (Miroslav Jovanović, Radivoj Radić, Kriza istorije. Srpska istoriografija i društveni izazovi kraja 20. i početka 21. veka, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2009)

Miroslav Jovanović (Beograd, 1. maj 1962 — Bajina Bašta, 8. januara 2014) bio je srpski istoričar, redovni profesor na Odeljenju za istoriju, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od najvećih poznavalaca ruske emigracije u HH veku, ruske istorije i istorije Balkana.

On je izdržao malo duže od Tibora.

Šta očekivati od pozitivista koji sami sebe vide kao nekakve moderne marksiste? U krajnjoj liniji pozitivizam je samo korak dalje putem koji počinje dijalektičkim materijalizmom i ideološki je potpuno prihvatljiv samoupravnim titoistima, Vesna Pešić i tzv “Beogradski krug” su živ primer transformacije tog tipa u politici.

 

[Casual Observer]

Čitaj i uživaj:

Generalni trendovi koje je uočio Jovanović obeleženi su postojanjem radova doslednih u poštovanju naučnih kriterijuma ali i pojavom radova koji ne poštuju elementarne uzuse stručne i naučne etike. Takođe je uočljiva i pojava radova sa jasnim političko-propagandnim ciljevima iz domena političko-istorijske publicistike kao i ozbiljni metodološki nedostaci čak i u delima sa jasno izraženim naučnim odlikama. Pri tome, naročito zabrinjavajući trend među radovima pripadnika mlađe generacije srpskih istoričara, nakoji Jovanović sa pravom skreće pažnju, jeste zanemarivanje starije literature i oslanjanje isključivo na arhivsku građu, proces koji „ukazuje na suštinsko urušavanje osnovnih naučnih postulata, čak i neorankeovskih, u novijoj naučnoj produkciji". Temeljni uzrok ovakvom stanju u srpskoj istoriografiji treba, po Jovanovićevom mišljenju, tražiti u odsustvu bilo kakve interakcije i interesovanja za dinamični i složeni razvoj istoriografije u svetu koji je opredelio da srpska istorijska nauka na konceptualnom nivou zadrži formu pripovesti služeći se tradicionalnom pozitivističkom metodologijom usmerenom na neograničeno nagomilavanje istorijskog znanja. Nasuprot tome, na globalnom nivou u istoriografiji je već decenijama prihvaćena, kao jedna od zajedničkih imenitelja nove istorije, problemski zasnovana istorija koja za cilj ima napredak posredstvom širenja istorijskog učenja. Stoga, savremenu srpsku istoriografiju karakteriše apsolutna dominacija tradicionalnog pozitivizma kojadolazi do izražaja u:

1) antikvarizaciji istorije usmerenoj ka svojevrsnoj fragmentaciji prošlosti izborom naučno irelevantnih istraživačkih tema;

2) odsustvu sintetičkog mišljenja budući da su sintetički pregledi iz domena opšte a naročito nacionalne istorije izuzetno malobrojni;

3) fetišizmu dokumenata koji, zanemarujući istoriografsku literaturu i društvenu teoriju, istorijsko istraživanjesvodi na puko prepričavanje arhivske građe;

4) rasprostranjenosti terminoloških nejasnoća i krajnje slobodnoj upotrebi istorijski uslovljenih pojmova koji tokom vremena i sami menjaju značenje;

5) redukcionizmu prošle stvarnosti na domen politike i diplomatskih odnosa često bez ikakve kontekstualizacije fenomena nacionalne istorije unutar tokova svetske, evropske i balkanske istorije;

6) istorijskim konstrukcijama koje umesto činjenične naglašavaju tzv. kontrafaktualnu istoriju u smislu „poželjne, ali neosvarene povesti".

7) Povrhsvega, odsustvo naučne kritike na stranicama stručne istorijske periodike svedene na „apologetsko slavljenje" ili, pak, „arogantno nipodaštavanje", dodatno doprinosi „sklerotičnom zadovoljstvu" srpske istoriografije samom sobom.

8) Konačno, jasno uočljiv trend na koji Jovanović sa pravom skreće pažnju jeste naučno neutemeljena revizija srpske istorije u 20. veku koja ima za cilj da konfiguriše istorijsko sećanje u skladu sa poželjnim vrednostima različitih postsocijalističkih ideoloških obrazaca.

Imajući u vidu pobrojane odlike savremene srpske istoriografije, razumljivo je zašto

9) u uslovima dugotrajne i sveobuhvatne društvene krize sa kojom se suočava srpsko društvo, istorijska nauka nije bila u mogućnosti da odgovori zahtevima koje je pred nju postavljala savremenost.

10) Umesto stvaranja racionalnih znanja o prošlosti, srpska istoriografija se „spušta do nivoa da mitologizovanim konstrukcijama pothranjuje, mitovima ionako ophrvano i sputano društveno pamćenje".

Pogledajte prilog 1550920

Ovo pod navodnicima potpisuje Miroslav Jovanović (Miroslav Jovanović, Radivoj Radić, Kriza istorije. Srpska istoriografija i društveni izazovi kraja 20. i početka 21. veka, Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2009)

Miroslav Jovanović (Beograd, 1. maj 1962 — Bajina Bašta, 8. januara 2014) bio je srpski istoričar, redovni profesor na Odeljenju za istoriju, Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio je jedan od najvećih poznavalaca ruske emigracije u HH veku, ruske istorije i istorije Balkana.

On je izdržao malo duže od Tibora.

Takođe je uočljiva i pojava radova sa jasnim političko-propagandnim ciljevima iz domena političko-istorijske publicistike kao i ozbiljni metodološki nedostaci čak i u delima sa jasno izraženim naučnim odlikama

I to sa severozapadne, zapadne, jugozapadne, južne i istočne strane kompasa.

 

[Casual Observer]

A da ti malo izguglaš da vidiš šta znače tačno ti pojmovi kao što je npr. pozitivizam.

Koncipirajmo pozitivizam kao nastavak trčanja stazom dijalektčkog materijalizma.

 

[Scott Isle]

Ma daj molim te, Tibor Živković i Dragana Kunčer su naučne i ljudske veličine u poređenju sa novokomponovanim sanstefaniskim legalistima à la Pirivatrić i Ivana Komatina.

Nisu. Ali evo, Tibor Zivkovic se razlikuje jer je Tibor nezavisno istrazivao. To prihvatam. Medjutim Tibor Zivkovic je lagao i u tome je problem, on nije nestrucan kao Kuncerka. On je nemoralan, ne etican. To je drugi problem akademije. Kriminal.

 

[Casual Observer]

Nisu. Ali evo, Tibor Zivkovic se razlikuje jer je Tibor nezavisno istrazivao. To prihvatam. Medjutim Tibor Zivkovic je lagao i u tome je problem, on nije nestrucan kao Kuncerka. On je nemoralan, ne etican. To je drugi problem akademije. Kriminal.

Ovakvi postovi samo pomažu drugoj strani.