Dobrica Erić

Neno

Neno

Elita
Poruka
20.451
Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac.

Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića.

Rođen je u 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.

Dobrica_Erić_photo.jpg

Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.

Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu. Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući


"Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine."

— Dobrica Erić

Wikipedia
 
Nije ona jedina na svetu

Ja tugujem i šta je tu smešno,
zaljubih se, prvo pa pogrešno.

Nije meni što mi duša pati
već što ona neće da me shvati.

Ja suzama pojim žedne cvrčke,
a nju drugi vuče za kovrčke.

Ja je kitim cvećem, belom radom,
a Dragan je kljuka čokoladom.

Ja joj pišem ceduljice kratke,
ona piše Zoranu zadatke.

Ja je sanjam među maslačcima,
a ona se jurca s dečacima.

Ja joj sričem pesme rimovane,
ona čita strip i šund-romane.

Ja je zovem da beremo cveće,
ona neće, po sokaku šeće.

Neće pesme, neće cveće, neće
čak ni voće, pa šta ona hoće?

Rekao sam brezi i topoli
da je ona najlepša u školi.

Sad ću reći svakom poljskom cvetu:
nije ona jedina na svetu!
 
Teče reka kriva Drina

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.
 
VOLEO SAM DEVOJKU IZ GRADA

Ja sam rođen u cveću livada;
čuvah stada pokraj reke Gruže
al' zavoleh devojku iz grada
sa usnama ko pupoljak ruže.

Bele ruke a prsti ko dirke
pričahu mi najnežnije bajke.
Zalud uzdah iz grudi pastirke,
zalud suze moje stare majke

Sin sam plavih šuma i livada;
gajih dobre konje i volove.
Zbog lepote devojke iz grada
zaboravih brda i dolove.

Zvao sam je ulicama dugim
i venuo ko trava jesenja.
Jednog dana spazih je sa drugim
zagrljeni u senci kestenja.

Šta sad mogu već bol svoj da patim;
mladost moju da tužim zacelo.
Morao sam kući da se vratim
svome domu u rođeno selo.

I sad opet svoga vranca jašem
i u krčmi krčmim svoja stada,
kitim svirce i razbijam čaše
i proklinjem devojku iz grada.

[Stihovi Dobrica Erić i Obren Pjevović?]
 
SUBOTE MOG DETINJSTVA

Subotom je reka Gruža tekla
najbistrija ispod cvetnih grana
subotom je moja majka pekla
hleb kiseljak za nedelju dana.

Još od zore vatra je pevala
pod čađavim šeširićem krova
pod kojim su potom izgrevala
bela sunca pšeničnih hlebova.

Bilo nas je desetak u kući
i svi smo se radovali belim
subotama kad hlebovi vrući
zamirišu pod voćkama zrelim.

Još se plavi majčina bluzica
sašivena od parčeta neba
i rumena ruža njenog lica
nad brdašcem mirišljavog hleba.

Hvala njenim rukama i hvala
toj kućici s crnom kapom krova
koja nam je subotom rađala
bela sunca pšeničnih hlebova.

Po licu mi rominjaju kiše
i sneg kiti kao cvet od zove
moj zavičaj što mi još miriše
na rumene subotnje hlebove.
 
Ponekad stvarno pomislim da je ići u školu čisto gubljenje vremena. Dok sam ja u srednjoj školi morao da bubam koliki je godišnji prinos banana u Džibutiju i koliko tačno topova je korišćeno u toj i toj bitci 1941. u Poljskoj, drugi ljudi su učili ono što ti stvarno u životu treba.
I razmišljali svojom glavom.
Čovek nema ni celu Osnovnu školu i skidam kapu.

A ovim citatom je toliko toga rečeno:

Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine."
 
Čudesni svitac


Kad u tihe letnje večeri
zapali polja svitaca roj
znaj da među njima treperi
i jedan koji je samo tvoj.

Treći… sto treći… hiljadu treći
broj tako sve dok pšenica zri
Tvoj svitac mora biti najveći
i najsjajniji, kao i ti.

Iako te on verno prati
kroz tamno polje i gusti gaj
ti nikad nećeš prepoznati
njegov miris i njegov sjaj.

Možda ti baš sad prođe kraj lica
misleći da je suncokret žut
Da ti nije tog tajnog svica
ti nikad ne bi pronašo put.

On samo za te sjaji u noći
i samo zbog tebe postoji, znaj,
ali ti nikad nećeš moći
da pružiš prst i kažeš – taj!

Ma gde budeš svijao gnezda
ma gde god te odneo ptičiji let
u mnoštvu drugih, livadskih zvezda
svetleće i on ko zlatni cvet.

Kad god te njihov sjaj zagolica
videćeš majku i rodni kraj
Svako srce ima svog svica
svoju livadu, reku i gaj!
 
Da l još nekom noćas ovo zlato smeta

Da l‘ još nekom noćas ovo zlato smeta?
Ova susnežica nebeskih trešanja?
Noć je otvorena na sve strane sveta.
Za snove; a mene, znam niko ne sanja.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam pesmu k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao.

Pa neka mi ruku lizne bar taj verni
pas meseca što je sa mnom izranjao
iz oblaka berićetnih snohvatica, jer ni
ove noći niko nije me sanjao.

San je bio moj hod, moj korak i senka
mnogo sam se nevičan u svoj san uzdao,
prokock’o sam srce k’o konja Zelenka
koga nikad niko nije zauzdao…

Brojim blede plamičke ponoćnih petlova
i isprane kamičke po nebeskom dnu,
Ja, što svima otvarah vrata svojih snova
ne nađoh svoj kutak ni u čijem snu…
 
Balada o kokicama

Poneo sam iz doline žute
ozarene ranim suncokretom
mnoge plave večeri prosute
kokicama k’o šljivinim cvetom.

Kad se svici zapale u žitu
i reduša testo za hleb natre,
kokali smo kokice u situ
i igrali bosi oko vatre:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Dve – tri zvezde na jablanu zebu
sve dok nam se vatra ne razgori
i kokice ne prsnu po nebu
pod kojim se naša pesma ori.

Večeri su sada nevesele
pa se grejem na tom davnom žaru,
još mirišem te krunice bele
i još čujem onu pesmu staru:

Kokajte se, kokice
koga volim, doći će
doneće mi lončiće
i srebrne zvončiće!

Svi su davno došli i otišli
s vetrovima što tiho pevuše,
a snegovi, prerano naišli
zavejaše sito na dnu duše.

Među onim dragim sitnicama
o kojima čovek često sniva
čuvam i to sito s kokicama
što se bele kao cvet od šljiva.
 
Plači, voljena zemljo

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!
 
Prkosna pesma

Ja,
Rab Božji,
Srbin,
sa prosedom bradom
izjavljujem radovoljno
kroz lance i žicu
pred svedocima
Silom, Mukom i Nepravdom
da sam kriv i da priznajem krivicu!

Kriv sam što sam neko,
a ne niko i netko.
Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta
idem u pravoslavnu crkvu
doduše, poretko
i što se krstim ovako
s’ tri prsta!

Kriv sam što jesam,
a treba da nisam.
Kriv sam odavno
što stojim uspravno
i gledam u nebo, umesto u travu.
Kriv sam što se drznuh protiv krivde,
kriv sam
što opet slavim svoju krsnu slavu!

Kriv sam što pišem i čitam ćirilicom,
kriv sam što pevam
smejem se i psujem
(a ponekad i lajem)
kriv sam, i priznajem
da ne znam što znam, da znam što ne znam.

Kriv sam, i da završim
sa najvećom krivicom
(pre nego što se zacenim od smeha).
Kriv sam, tvrdoglavac
što sam Pravoslavac
i Svetosavac, i što ne verujem
u sveti zločin i oproštaj greha!

Ako to priznam
da sačuvam glavu
izgubiću časni krst i krsnu slavu
Ako ne priznam
crno mi se piše
ceo svet će na moju zemlju da kidiše.
Rulje bivših ljudi
lopova i golja
čopori robota i drugih monstruma
kidisaće na moje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše dive
cvetaju trešnje, jabuke i šljive.

Pa evo,
priznajem i to
za spas roda.
Ja više ne postojim
skinite me s’liste
ja sam od sad samo vazduh, svetlost i voda
tri elementa koja vam koriste,
a ovo što pred vama govori i hoda
to je ono što vi od mene stvoriste!

Moja ružna slika
ozverena lika
koju umnožavate u večeri i jutra
a to je slika vaše svesti i podsvesti
To nisam ja, spolja
to ste vi – iznutra!

Moj dušmanine sa hiljadu ruku
s hiljadu slugu i sluškinja laži
ubrao si mi Sunce k’o bulka raži.
Moji će potomci piti jed i čemer,
a tvoji već piju gorku medovinu
za krvav novac kojim puniš čemer
rasprodajući moju djedovinu.
Usud će ti ludačku košulju obući
i tek tada će se malo razdaniti
ili će planeta od sramote pući
i sve nas u isti ambis sahraniti!

Mnogo ste važne
zemljo moja mila
Ti i Tvoje sestre
istina i pravda
čim se na vas digla ovolika sila
čim su na vas zinule krivda i nepravda.

Rulje bivših ljudi
ubica i golja
čopori robota i drugih monstruma
palacaju na tvoje voćnjake i polja
i na moju belu kuću pored druma
oko koje, kao najlepše odive
cvetaju lepe,jabuke i šljive.

Šta će ovde džihadlije
krstaši
ameri
koji Ti čereče sinove i kćeri?
Mora da su čule belosvetske bande
da imaju zlatna srca
pa ih vade
da ih presade u sopstvene grudi
ne bi li i oni tako bili ljudi.

Gospodo tužioci
suci i dželati
ispisali ste mi svoje zapovesti
po zenicama
najfinijem staklu.
Što teže živim, lakše ću umreti.
Zašli ste mnogo u noć poodmaklu
ali uzalud ćete linčovati
najgostoljubiviji narod na planeti
(zbog čega ćete goreti u paklu)
jer ljudsko srce,
čudo nad čudima,
neće da se primi u vašim grudima!

Mi se ne plašimo smrti
crne kuge –
već ropskog života i bolesti duge.
Smrt je česta pojava međ’ nama Srbima
kao što su proleće,
leto,
jesen,
zima
i nije strašnija
pogotovu danju
od suše,
poplave,
zemljotresa, mraza
kad je čovek sretne na svome imanju
okađene duše i svetla obraza!

Zlonamernici
siti i maniti
sve mi zabraniste u rođenoj kući
al’ ne može mi niko zabraniti
da pevam i da se smejem, umirući
a to se vama više ne događa
ni kad svadbujete
ni kad vam se rađa!

Poštedite me koca i konopca
i razapnite me na vrhu planina
kao vaši praoci što su moga praoca
Isusa Hrista Nazarećanina.

Ja ću da vas gledam
a vi zažmurite
inače će vam se oči rasprsnuti
od sjaja mog lica.
Samo požurite!
Što me pre razapnete,
pre ću vaskrsnuti!
 
ZABORAVLJENE VODENICE

Nanizane duž reke i potoka
ko prazna puževe školjke, ćute
zaboravljene vodenice
po urvinama mog zavičaja.

Žalosne vrbe nad njima
raspliću dugu kosu.

Korov spolja, paučina iznutra.

Puteljci i potoci davno
izjednačeni: ne zna se više kuda
je pevala voda, a kuda dvokolice.

Na topolama unaokolo, gde nekad
nisu smele ni da slete,
vrane sad mirno grade gnezda.

Dobrica Erić
 
PESNIK I MESEC

Dan kad sjaše
sa žarkog ata
i noć zanjiše zvezdanu ljuljku,
pesnik i mesec,
dva nežna brata,
sretnu se negde na brežuljku.

Oko njih svici žiže nose
i popci raž tišine kose.
Bleda lica
i bujne krune
kose, i plavi leptiri snova.
To su čobani
što nose pune
torbice zvezda i cvetova.

Travke snene očice brišu
i trepće cveće; i uzdišu
zaljubljene princeze breze.

Pesnik ubere
bulku iz trave,
a mesec zvezdu s nežnim zracima,
tada se kucnu
i nazdrave
polju i reci i šumarcima!

Pa dugo jedan drugom
u voću
recituju svoju samoću…

Dobrica Erić
 
BELO BRDO MESECA

Belo brdo meseca ozari zemlju.

Da se med prospe iz svih košnica
u selu, ne bi noć bila sladja.

Noć ili dan, ili oboje: noć kao dan,
samo lepša.

Sad i vrbe u dolji liče na breze!

To nije mesečina, već mleko.
To nije ptičije mleko,
već mleko mesečine,
lekovito mleko od mesečevih koza.

Oni koji spavaju, propustiće
najlepši san, oni koji su budni,
veoma su mi bliski, iako ne znam ni
ko su, ni gde su, ni zašto bdiju.

Sve moje brige, zveri što su me
vazdana vijale po vrletima, miruju
sad u dolji kao stado ovaca.

Strepim samo da moje disanje ne
poremeti savršeni mir drveća.

Bože, kako je lepa zemlja, kako je
lepo što sam živ i što je vidim!

U ovom trenutku praiskonske lepote
ja nemam bliže rodbine
od drveća i meseca.

Slutim da me neko čeka na jednom
od onih srebrnih brežuljaka, pod
jednim od ovog mnogobrojnog drveća.

Pa ako treba ( a treba ) noćas
nešto da mi se desi, neka to bude
Žena.

Dan ove noći da pamtim do sudnjeg dana!

Dobrica Erić
 
PESMA O ŠLJIVI

Šljiva na pragu moje rodne kuće
na njoj dve tice: suton i svanuće.

To grubo stablo s nežnim nebom krune,
pod kojim bukova tronoščica trune,
nekad crno, golo, nekad sve u cvetu,
prati me svuda po belome svetu.

Šljiva ko devojka raspletenih kika
stoji s krčagom na vrhu ćuvika.
Šljiva pred kućom, zimzelena slika,
šljiva na grobu, mesto spomenika.

Šljiva na bregu, šljiva u dolini,
šljivov cvet po celoj mojoj Otadžbini!

Pod šljivom ćilim tople ladovine
gde listamo dane ko stare novine.

Pod šljivom sofra, fenjer i postelja,
slava, svadba, opelo, i svetla nedelja.
Pod šljivom sekira, razboj i kolevka,
na šljivi gnezdo još od pamtiveka.

Šljiva ko nevesta raspletenih kika
stoji u venčanici na vrhu ćuvika.
Šljiva pred kućom, domaćinska slika,
šljiva na grobu, mesto spomenika.

Šljiva čuvarkuća s đerdanom plodova
i mnogobrojnim prstenjem godova.

Putniče što ideš iz daljine sive
zapamti ovu poslovicu prostu:
Kuća pred kojom ne cvetaju šljive
ne nada se više ni suncu, ni gostu.

U Srbiji, zemlji voćnjaka i njiva,
sve je više avlija i bašta bez šljiva!

Šljivo, što širiš to granje zvezdano
nad ljudskom dušom, najvećim bezdanom,
ti si nam i lek, piće i hrana
od prvog jutra do poslednjeg dana.

Šljiva kao majka raspletenih kika,
stoji s punom kotaricom na vrhu ćuvika.
Šljiva pred kućom, porodična slika,
šljiva na grobu, mesto spomenika!

Šljiva Šumadinka u narodnoj nošnji
S rojevima zvezda i ptica u krošnji.

Dobrica Erić
 
KIŠA U SRBIJI


U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano
u Srbiji trune žito, povrće i voće rano.

Na grudima majke Zemlje Srbija je živa rana
po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana

Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica,
rumen ruža, zlato klasja, plavi miris ljubičica.

U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice -
to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice.

Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile,
belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine

Priželjkuju da Srbija sustane i oči sklopi
da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralja
Srce zemlje Srbijice, Srce celog Pravoslavlja

Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta
što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada
U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kiša što kaplje s nebeskog svoda
to je kiša iz očiju, to su suze srpskog roda

Što tone u živo blato nesloge i nemaštine
jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine.

Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane
najplodnija srpska polja biće bare i solane.

Mesto raži i pšenice, mesto šljiva i jabuka,
mesto grožđa i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i poljskog cveta
biće soli od naših suza za dušmane širom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu
da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu
koji plače samo zato što mnogo voli da peva!

Dobrica Erić
 
PROLETE LETO

I kanu kap vina u cvet
i pijan bumbar oblete svet.

Svakog jutra kruška istrese
pun koš zrelih zvezda iz bluze,
pa dan, razdragan i zanesen,
brije bradate kukuruze.

Prolete leto kao žar-ptica
kroz smeh i kosu žetelica.

Dobrica Erić
 
U ŽIVOTU ŠTO MI POČE BAJKOM

U životu što mi poče bajkom
prvo sam se rukovao s majkom.

Zatim sam se pred našim vajatom
rukovao sa rođenim bratom.

Potom sam se rukovao s ocem
i s rumenim suncem nad seocem.

Posle sam se, u odelu finom
i u sjaju svog rumenog lica,

Rukovao sa stricem i strinom
i s bratom i sestrama od strica.

Onda sam se kod Racove bare
rukovao, uz žablje fanfare,

S jednim Tomom, s kojim sam prelist’o
najmiliju knjižicu – detinjstvo.

Tek kad sam se, pred svim leptirima
i pred prvom čobanskom torbicom

Nakrcanom raznim nemirima –
rukovao s jednom Zoricom

(Čije oko još kroza me zrači
k’o sunašce kroz zeleno granje),

Shvatio sam šta taj stisak znači
i počeo pravo rukovanje…

Koje, evo, sve do danas traje
uz uzvike i uz uzdisaje!

Dobrica Erić
 
ZRNCE SNA

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Ponoć je bezazlena kao detinja
duša, a mene prožima strah.

Ko zna šta neko sanja dok sam ja
budan?

Moje smrznute jabuke stoje nepomično
na mesečini i pridržavaju nebeski svod.

Kad bi sad vetar pomerio samo jednu
grančicu, čini mi se da bi se celo
zvezdano kube sručilo na moj Čardak.

Dao bih noćas punu vreću pšenice
za jedno zrnce sna.

Dobrica Erić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top