Demencija

Frenchie, kako god da se ponasa tvoj svekar, uvek imajte na umu da boluje od demencije i da na ovaj ili onaj nacin trazi pomoc, odnosno da vi shvatite da morate da uradite ono sto je najbolje za njega. Sve osobine ili mane koje je imao pre oboljevanja jos su izrazenije u bolesti i koristice ih na razne nacine. I to ce vas izludjivati. I to sve nas izludjuje. A javice se i ponasanje, koje je potpuno suprotno njegovom dotadasnjem. I bicete zateceni... do neprepoznavanja. Ali recite sebi da morate da ga smestite na sigurno i radite na tome. Pisi nam kako se odvija situacija i pokusacemo da sugerisemo iz svojih iskustava taktike koje su prosle kod nas. Zatekli ste lom u stanu a ja sam zatekla pociscen stan do te mere da su pobacane neke stvari. Shvatite da je u njegovoj glavi haos i da se on ne oseca dobro u svojoj kozi. Nastavi da budes podrska svom suprugu. Njemu je sada jako tesko. Verovatno da ne vidi mnoge stvari ili ne zeli da ih vidi. Skreni mu paznju na opasnosti koje vrebaju dementnog coveka samog u stanu i ljude iz njegovog susedstva. Reagujte brzo i odlucno. Pre svega donesite odluku sta mora da se uradi. Objasni svom muzu zasto to mora da se uradi. Nece mu biti lako kod smestanja oca u Dom. Nikome to nije prijatno i zato se cesto odlaze. Podseti svog muza na tok i nepredvidivost ove bolesti. Tvom svekru je vac sada potreban nadzor, a zamisli kako ce biti odmicanjem bolesti. Da li ce tvoj muz napustiti posao da bi 24h motrio na oca? Da li je on nosilac finansija? Da li vidi neko drugo resenje ili osobu koja nije profesionalno obucena za to a radila bi to za novac? Ja sam jedno vreme placala gerontodomacicu, a onda vise niko nije mogao da se snadje u ophodjenu sa mojom mamom. Ni ja , ni najbliza rodbina. Ona je videla u svojoj glavi kucu svojih roditelja, gde je zivela kao dete i htela je da se vrati tamo. A to vise ne postoji. Onda krecu izlasci iz kuce...
Drzavni dom je ono sto sam ja videla kao jedino resenje, mada nisam potpuno zadovoljna. Ali moja mama je na sigurnom i ima sve sto joj je potrebno. Nemojte da se svadjate i raspravljate sa svekrom. Kao sto sam i ranije savetovala drugima, kazem i tebi da se bazirate na neki zdravstveni problem koji je svekar imao ranije i da mu kazete da mora na ispitivanje u Geronto centar. Mozda problem sa jetrom, koja moze da se regenerise, pa ce mu to dati motiv za boravak u Domu. Da li on ima terapiju za demenciju? Ko mu daje lekove u toku dana?
 
Poslednja izmena:
bezuslovna ljubav, hvala ti na savetima. ja sam već pre dve godine pisala na ovom forumu, kada je deda pravio ozbiljne probleme. tada smo i otišli da obiđemo par domova sa njim. oni koje smo obišli su bili... sve je to lepo i čisto, ali on prosto nije mogao sebe da zamisli tamo, a iskreno ni mi. Njegov komentar je bio "ovo je čekaonica za smrt". Ono što je pozitivno je da je on sad sam predložio da ide u dom. Međutim postoji tu drugi glupi problem, auto nam je uništen od strane nekog nadrogiranog klinca, nije u voznom stanju, a mom dragom je polomljena ruka. Tako da zbog toga prvenstveno ne možemo da fiziči obilazimo domove još par dana.
E sad, što se dede tiče. On već dve godine, da ja znam, ne pije ništa od lekova jer odbija. Jedno vreme smo uspevali da mu damo po koju tabletu, i to nam je uspevalo samo za smirenje da mu damo. A onda je prestao i to da pije. Odbija da ide kod lekara. Poslednji put je bio pre dve godine kad je eskalirala situacija i kad je moj darling pozvao hitnu i policiju jer je deda fizički nasrnuo na njega.
Deda je jako zatvoren, u smislu da ne želi da nas pusti ni da uđemo u stan, a kamoli da mu damo lekove. Jedno vreme smo mu kupovali poslednju prepisanu terapiju i onda zaticali neotvorene kutije tableta u kontejneru. Još uvek ne možemo da mu poturimo neku banalnu priču poput "regeneracije jetre" jer još uvek nije toliko odsutan. On se seća da je bio kod lekara i da mu je on rekao da je zdrav kao dečak. To je bilo pre tri godine. I to mu je argument za odbijanje bilo kakvog odlaska kod lekara.
Sa druge strane, raspitivali smo se i o oduzimanju pravne i poslovne sposobnosti, ali je to problem bio jer je deda u to vreme bio jako agresivan, a pošto živi odmah pored nas, zaista smo se plašili njegove reakcije.
Ja znam da sve ovo zvuči neodgovorno sa naše strane, ali mi zaista pokušavamo onoliko koliko situacija dozvoljava da mu pomognemo. Ovo što smo sad zatekli je zaista velika razlika u odnosu na period od pre par meseci. I njegovo propadanje je sad već jako ubrzano i vidljivo. Posebno jer ne pije ništa od lekova. Ne znam kako ide to sa gerontodomaćicama, ali nemam poverenja da mu pošaljem nekoga. Stan i sva nepokretna imovina se vode na njega i već je jednom bilo problema jer je hteo sve to da prepiše na neku "njegovu devojku". Što se finansija tiče, nismo baš u situaciji da nam cveta cveće (ja ne radim već 6 meseci) tako da bi nam državni dom bio bolja varijanta - finansijski. Ali bez obzira, činjenica jeste da on mora da se smesti pod nadzor dok ne napravi neki veći problem i sebi i okolini.
 
Frenchie:
otišli da obiđemo par domova sa njim. oni koje smo obišli su bili... sve je to lepo i čisto, ali on prosto nije mogao sebe da zamisli tamo, a iskreno ni mi. Njegov komentar je bio "ovo je čekaonica za smrt"
Kliknite za proširenje...

jeste, kako god sve izgledalo lepo sređeno i organizovano - jako je tužno pogledati tu gomilu staraca kako kukaju, jauču, zapomažu, čak i kad im nije ništa i nisu dementni... i to isto bi se nekim virtuelnim skenerom moglo videti u svakom soliteru oko nas, a tu oni sede sami i bez ikakve nade da će im pomoći neko...

ali demencija daje potpuno drugu perspektivu, jer oni takve stvari ne primećuju, ni lepo ni ružno, njima ništa ne znači što sija sunce i došlo je proleće i procvetalo cveće, na to su potpuno ravnodušni, ali zato im pažnja strane osobe znači možda i više nego svi napori rođenog deteta... jer ne žele taj svoj stari šugavi život, hoće nešto novo i bolje...

frenchie, imate mnogo posla pred sobom, komplikacije su možda manje od kad deda nema mnogo snage, ali na tvom mužu, tj. njegovom sinu stoji taj teret odluke: veliko je pitanje da li ćete uspeti da ubedite dedu da dobrovoljno ode u neki dom... ali šta? sad bar ne pije (mislim na alkohol) - kao tu neki pomenuti... prelistala si valjda par strana unazad: ljudi drže u svojoj kući dementne alkoholičare i jedva pomišljaju da ih smeste negde drugde, uglavnom zato što nemaju finansijskih mogućnosti -

pretpostavljam da su u unutrašnjosti i državni i privatni domovi mnogo jeftiniji (pa i prazniji), ali nisam uspela da proverim koliko su zaista bolji ili gori od ovih ovde: meni je bilo hitno, a sve što sam obišla to je bilo ili gradskim prevozom ili kratkim taxi relacijama, nisam ni pomišljala da odem negde dalje, jer nemam ni kola ni vozača -
 
Poslednja izmena:
Beket, pročitala sam selu temu na forumu dva puta :) i zaista su mi vaša iskustva mnogo pomogla.
Pomenula sam odlaske u obilazak domova pre dve godine kada je on bio mnogo razumniji i problematičniji. U toj situaciji nije bilo moguće da on dobrovoljno ode u dom. Sa druge strane, sada je on izrazio tu želju. Samo da ga ne prođe još neko vreme. On je vrlo ponosit i sujetan čovek, sve što se radi mora da uključuje i njega ili ništa od akcije. A u ovakvom stanju kad jedva hoda da ga vodimo prevozom - nije izvodljivo. Varijanta da on ostane u svom stanu takođe nije u opciji jer ne može, a ne prihvata našu pomoć. Sve do sad što smo uspeli da uradimo uradili smo na prevaru, i to jedva. Sam je takođe izjavio da bi radije negde van grada, budući da ima rodbine dosta je razuman razlog.
Ja sam svesna problema, trudim se da sve prođe što je moguće bezbolnije i molim vas da me ne osuđujete. Jedino po čemu se razlikujem od vas je što nisam toliko emotivno vezana za njega. Pa zbog toga neke moje izjave mogu delovati hladno i loše.
Verujte mi da svaki vaš post, svaka rečenica mi pomaže da mog dragog podržim i spremim za buduće probleme. A svakako je odavno odlučeno da deda ide u dom, samo se čekao pravi trenutak kada je to zaista i izvodljivo.
 
ma daj, ne opterećuj se, u ovakvim stvarima samo se hladne glave i bez emocija može dobro reagovati... ali pretpostavljam da tvoj muž odbija te neke priče, ne smeš mu sedeti na glavi -

- - - - - - - - - - - - - - - - -

inače, ja moju majku nisam vodala okolo da razgleda te domove, taman posla! samo sam joj jedan dan pokazala reklamne fotografije i rekla joj da ide u banju... i kvit!
 
Poslednja izmena:
Slazem se sa Beket. Prvi put kad sam odvela mamu u Dom rekla je da je tu uzasno. Valjda po Marfijevom zakonu naisli smo na lokvu mokrace u hodniku, neka besna zena je stajala pored stepenista i pricala sve najgore o uslovima i svadjala se sa svakim ko prodje, u trpezariji je upravo sociolog vikao na pokretne korisnike zasto ne izadju iz soba da jedu nego cekaju obrok u krevetu... i ja sam bila zatecena. Sada kada pogledam iz ovog ugla to izgleda ovako: Moze se desiti svakom starom coveku da mu popusti besika i kada se to desi nekom nasem i u nasem stanu onda je to drugacije, jel'. Uvek ima besnih i nezadovoljnih i na ulici i u nasem susedstvu... ma i u nasoj kuci. Bolje je da pokretni izadju iz svojih soba i svi zajedno rucaju za trpezarijskim stolom, nego da se zavlace u sobe i navlace mrave i bubasvabe ostacima hrane, a ni kod kuce ne bi jeli u krevetu.
Sta znaci "cekaonica smrti"? Pa sve nas ceka smrt. Ima tamo ljudi od 60 do 90 godina. Mozda i mladjih, a i starijih. Jednu baku sam zatkela kako place, jer joj je toga dana rodjendan a napunila je 95 godina i zao joj je sto je ostarila. Mozda ja necu doziveti ni 60. Da li sam i ja sada u nekom iscekivanju smrti? Imam rodjake koji ne mogu da obidju moju mamu,jer im je tesko da je vide u Domu. A kad je bila kod kuce, nisu joj otvarali vrata. I mislili su da preterujem kada pricam sta se desava sa mamom, a nikada nisu prisustvovali tome. Dokle vise ti dusebriznici i licemeri.
Jel' mozete vi da zamislite da vam deda ode iz kuce i da ga vise nikada ne nadjete? Ili da zapali kucu? Pre tri godine je doktor rekao da je deda kao decak?! Idite kod neuropsihijatra bez dede, objasnite situaciju i zamolite da vam pomogne, pa onda dodjite kod neuropsihijatra sa dedom. Nijedan neuropsihijatar nece reci da je zdrav ko decak. Cepa se meni srce i sada kada posetim moju mamu. Tesko mi je sto je obolela od te strasne bolesti. I to je sustina cele price. Uhvatite se u kostac sa demencijom i borite se svim raspolozivim sredstvima, koja su za dobrobit obolelog.
Frenchie, sta tvoj muz navodi kao razloge protiv Doma? Da li on mirno spava kada ostavi svog oca samog u kuci? Sta ocekuje u narednom periodu da ce se desiti? Pitaj ga konkretno. Da li je on citao nase postove? Prepoznaje li svoj zivot u nasim recima?
 
Bezuslovna ljubav, ja se potpuno slažem sa svime što si napisala. Već smo nekoliko puta imali akcije potrage kad je odlazio "u šetnju". Pa završi u Novom Sadu. A nije mu neuropsihijatar rekao da je kao dečak, nego internista. I on se za to drži ko pijan plota. Iako je situacija u mnogome promenjena.
Što se doma tiče, nismo nas dvoje, niti porodica bili protiv odlaska u dom, deda je bio. Obilasci domova pre dve godine su doprineli tome da se on malo smiri i da ne luta više. Mi smo jako dobro svesni situacije i znamo da je to bolno ali najbolje rešenje za njega (dedu) jer mu je neophodan nadzor. Opet ponavljam da su i meni i mom dragom vaši postovi mnogo pomogli da bolje razumemo situaciju i da se prilagođavamo razvoju bolesti. Meni je neizrecivo žao što ne mogu više da učinim, što nemam bolju komunikaciju sa dedom, ali sad je kasno za to. Ja pokušavam da uz vaše savete i vaša iskustva pomognem mom dragom u ovoj užasnoj situaciji i da ga podržim u tome da istraje i donese najbolju odluku i povuče prave poteze.
Da je teško, jeste, i vi to najbolje znate. Mnogo bolje od mene. Ali isto tako znate da je svaki pojedinac različit i da se svakome mora prići na određeni način. Na žalost, ja još uvek nisam pronašla pravi način da doprem do dede. Ali ne odustajem :)
 
odlomci iz knjige KAO STARI KRALJ U IZGNANSTVU - Arno Gajger (prevod s nemačkog N.B. Cvetković):

"... otac je isuviše često bio negativan i naporan od jutra do mraka. Često je terao od sebe ljude koji su mu bili strani i koji su ga zbunjivali. Većina njegovih negovateljica obraćala mu se kao da je dete. A pošto je otac i dalje bio upečatljiva ličnost, sa svojom velikom glavom i markantnim licem, delovao je je na njih zastrašujuće. Ponekad, kad bi se osetio ugroženim, odgurnuio bi ih od sebe.
(...) Negovateljice nisu bile stručno osposobljene, a mali broj ljudi je prirodno obdaren za susret sa demencijom. (...) /Samo jedna/ - umela je da mu pruži osećaj važnosti. Davala mu je da nosi torbu za kupovinu, da gura njen bicikl, a on je nju učio nemački, satima je umeo da ispravlja njen izgovor i gramatiku, dok istovremeno nije umeo da navede imena svoje četvoro dece. Na pitanje zašto se toliko trudi, odgovarao bi da sve to čini da bi ona ostala sa njim.
To je, bar za krupnu plavu ženu /iz Slovačke/ bio razlog za suze kada je u martu 2009. pala odluka da otac mora da bude preseljen u dom. (...)
Normalno je da imate grižu savesti kada se odlučite da bliskog člana porodice odvedete u dom. U svakom slučaju, takva odluka vas pokoleba. Istovremeno, čovek mora da raskrsti sa predrasudama. Seoski starački dom raspolagao je kvalifikovanim osobljem i veoma dobrim uslovima. (...)
Nega koju je imao kod kuće, i pored intenzivne podrške porodice, nije bila na nivou one koju je pružao dom. I priznavanje poraza može da bude neka vrsta uspeha. Ništa nije vredelo što su članovi porodice izgarali. Godinama se sve vrtelo oko bolesnog oca. Onaj ko je imao svojih problema morao je da se snalazi sam. Činjenica je da smo praktično i danju i noću razmišljali o ocu. Stalno isto pitanje: šta je sledeće? Prekoračene su granice izdržljivosti. Uz sve to, i sam otac se u rođenoj kući nije osećao kao u svom domu."
 
Poštovani saborci, nemam kome da se obratim, a vidim da se ovde svi lepo družite i pomažete. Naime, imam 27 godina i oca koji je oboleo od demencije. Na izveštajima od neuropsihijatra, neurologa i psihijatra stoje oznake F03 i F04, i dijagnoza amnestica organica. To njegovo stanje je prvi put primećeno pre godinu dana, a da niko nije znao, jer nikome nije hteo da kaže, a pri tom nije išao ni na dodatna ispitivanja. Pre nedelju dana je imao incident, u pola noći, i da ga nisam čula i ustala da mu pomognem (sam sebe je zaključao u kupatilo i nije mogao da se seti kako da se otključa) ne bih ni pomislila da se nešto dešava. Elem, cele ove nedelje idemo po lekarima, od jednog do drugog. Za 7. maj mu je zakazan CT glave, pa se nadam da će se posle toga ipak nešto više znati, jer mi lekari ne govore puno. Dobio je da pije donepezil, ali pošto se taj lek ne pravi, dali su mi zamenu, donecept. Elem, ono što je najveći problem u celoj priči je to što moj otac ima 76 godina, a ja 27 i ovo me jako pogađa, ni ideju nisam imala da on već neko vreme ima ovakve probleme. Mama i tata su razvedeni već 14 godina i ja ne želim da se mama puno meša (mada ona hoće da pomogne koliko toliko zbog mene) jer joj je priređivao strašne stvari dok su bili u braku, a i kasnije i nije ni zaslužio da ga pogleda. Zbog toga ja imam ne samo jedan problem, jer moram da vodim i o njoj računa, i ona je u godinama. Ja trenutno ne radim, i želela bih da oca smestim u dom. Kakva je procedura i koliko bi moralo da se čeka? Na izveštajima specijalista stoji da mu je potrebna nega i nadzor 24 časa dnevno, što ja fizički i psihički ne mogu da izdržim. Živimo u Novom Sadu, sva sreća pa su lekari dostupniji, ali me brine ta silna administracija. Žao mi je da ga gledam kako se muči, a da ne mogu da mu pomognem. Bojim se da će jedan trenutak moje nepažnje, jer ne mogu da budem pored njega i preko dana i preko noći, stalno budna biti koban i da ću onda nabijati sebi krivicu celog života. Molim za pomoć!
 
blaise:
želela bih da oca smestim u dom. Kakva je procedura i koliko bi moralo da se čeka? Na izveštajima specijalista stoji da mu je potrebna nega i nadzor 24 časa dnevno, što ja fizički i psihički ne mogu da izdržim. Živimo u Novom Sadu, sva sreća pa su lekari dostupniji, ali me brine ta silna administracija.
Kliknite za proširenje...

Najbolje u svemu što živite baš u tom gradu, jer samo tamo postoji centar za dementne koji ih prima u dnevni boravak i mogu da ti daju sve moguće potrebne savete, naročito za ophođenje sa bolesnikom i preventivu za neke opasne situacije. Pogledaj sajt www.alchajmer.org - potraži kontakt ili najbolje idi sama da se lično uveriš.

Za dom - ako misliš na državni - prvo idi u lokalni centar za socijalni rad i tamo pitaj kako i šta moraš da uradiš od te administracije. A ako misliš na neki privatni - prvo potraži koji valja u tvojoj blizini, pitaj da li bi ga primili takvog, koliko košta i razmisli da li to možete sebi da priuštite. Ukoliko tvoj otac još uvek ume da se potpiše i ako se ne protivi makar privremenom smeštaju - možeš odmah da ga odvedeš. Ja sam moju majku smestila i pre nego što smo dobili konačnu dijagnozu, pre CT mozga.
 
Za sada razmišljam o državnom domu, za privatni nemam sredstava. Rekli su mi da se javim u Centar za demencije, ali svakako moram da kontaktiram i socijalnu službu, da vidim kako da se što pre reše goruća pitanja. Hvala na pomoći!
 
Juče sam na kratko izgubila pristup forumu, verovatno tehničkom greškom, jer imam bežični internet, ali to se brzo sredilo nakon intervencije admina.

Elem, na prethodni post nemam šta pametno da kažem, pošto moja majka ima zvanično alchajmerovu bolest, taj najzastupljeniji oblik demencije, ali koliko sam ja čitala - sve te vrste i podvrste su samo vezane za uzrok bolesti, onaj koji se pretpostavlja, mada i sami lekari tu nisu uvek sigurni... Kako god bilo, simptomi, lekovi, kompletan tretman - to je sve isto. Faze su slične, ali u mnogo čemu individualne, naročito komplikacije.

Moju majku jutros opet prošetali bez mene, ali oni u dežurnoj bolnici misle da i dalje treba da bude u gipsu. Sledeće nedelje je vode opet na snimanja, pa će posle videti. Inače, dežurna sestra me izvestila detaljno o njenom stanju: nema više nikakvu kontrolu, redovno joj sad stavljaju pelene. Huh, ovo sam ja očekivala da će biti još prošle godine, ali eto, tek sad kad se sve iskomplikovalo... Preksutra joj je rođendan, 68. po redu, a ja namerno neću ići, nego sam rekla da bolje oni sami u domu da joj organizuju proslavu, zato što mislim da i treba da oseti da je deo te tamo "porodice": konfuzija joj sad najmanje treba.

A juče čitam neki apel na FB, postavljen još u januaru ove godine: nestala nečija mama u nekom malom gradu (ne kod nas, u nekoj drugoj zemlji) - i oni je i dalje traže...! Prošlo je više od tri meseca, žena je po najvećem minusu izašla iz kuće u običnom mantilu i do dana današnjeg nisu pronašli nijedan trag. Ćerka te starice se toliko angažovala da je napravila ogroman plakat sa slikom svoje majke i samo sa prostim tekstom "nestala je moja mama" - bez ikakvog opisa (naravno, u drugim medijima ide detaljan opis i informacija da boluje od alchajmera)
 
Poslednja izmena:
Blaise, kreni odmah u akciju. Nemoj odlagati danas za sutra. Potrazi broj telefona na sajtu koji ti je Beket dala i odmah pozovi. Socijalne sluzbe umeju da izadju u susret, znaju oni dobro o cemu se radi. Budi odlucna u razgovoru sa njima. Kao prvo napisi molbu za prijem u Dom u ime svog oca, a on neka potpise. Gledaj da takticno pristupis razgovoru s njim da ga ne uplasis. Kada predas molbu Centru za socijalno, onda je deo odgovornosti i na njima. Ali pre svega ti moras da se angazujes. Sve to sam uspela da uradim za 5 dana- i da se raspitam i da predam molbu i da prikupim dokumenta (cak su mi tolerisali sto nemam neke papire) i obidjem Dom (drzavni, jer za privatni nemam novca) i da smestim mamu. Dok to ne obavis, gledaj da obezbedis trenutne uslove u kojima tvoj otac zivi. Povadi sve kljuceve iz vrata, neka ulazna vrata budu i danju zakljucana i to bez kljuca u bravi, pokusaj da organizujete spvanja u istoj sobi ili da ti je dostupan zvuk i pogled na njegova kretanja... budi oprezna, ali nemoj preterivati. To sto se desilo u kupatilu moze da se ponovi a i ne mora. Verovatno si citala veci broj nasih postova i prestravljena si. Budi spremna na sve, a pokusaj da nepostanes paranoicna. Budi smirena sa ocem i gledaj da ne povisis glas na njega. Verovatno ce mu biti bolje od donasepta, jer ga je i moja mama pila. Budi uporna da kod lekara dobijes odgovarajucu terapiju, jer ne prija svakom ista kombinacija lekova, a i treba vremena da pocnu da deluju. Da li ima jos nekih momenata u njegovom ponasanju osim tog zakljucavanja?
Beket, dopada mi se tvoj odgovor na pitanje Yule. To je sustina ove price.
Samo mi se ne dopada to sto neces prisustvovati rodjendanu tvoje mame. Slazem se da treba da oseti pripadnost Domu. Ipak razmisli koliko si ti deo te price. Koliko bi to smetalo, a koliko bi pozitivno uticalo?
 
Moji prijatelji sa jednog tematskog foruma slučajno su pokrenuli i ovu temu. Zamolila sam ih za dozvolu da ovde prenesem ono što su tamo napisali.

P. iz Beograda piše:
Stanje u mnogim bolnicama "u metropoli BG" (za druga mesta ne znam ali ne verujem da je bolje) je očajno.
Jedna od najgorih situacija je smeštaj bolesnika koju boluju od demencije/"Alchajmera".
Za njih je predviđen smeštaj u samo par državnih ustanova koje imaju izrazito mali kapacitet i mesto za te ljude kojima je apsolutno neophodna danonoćna nega i pomoć drugog lica (jer su mnogi od njih nepokretni i potpuno nesposobni za obavljanje bilo kakvih osnovnih funkcija) se izrazito teško dobija. Meni su savetovali da za mog oca ni ne pokušavam da se "prijavim" jer se on "dosta naživeo"!?? Prava humanost na delu...
Zbog ovakve situacije otvaraju se brojni privatni Domovi za negu starih (od kojih mnogi nemaju dozvolu za rad od nadležnog Ministarstva ali ih to ne sprečava da rade i "debelo" naplaćuju usluge, u nekim od njih vlasnici su "ljudi sumnjive prošlosti" koji nemaju veze sa medicinom a da bi imali pokriće za svoj rad zaposle npr. dve neiskusne medicinske sestre i kažu da imaju "stručan tim" a svog doktora u Domu nemaju nego on dolazi "po potrebi").
Oca sam smestio u privatni Dom u kojem je zaista imao adekvatnu danonoćnu negu (da ne kažem ono popularno 24/7) ali šta da rade mnoge porodice koje ne mogu da to priušte za svoje voljene? Da li treba da i oni u državnoj ustanovi slušaju da im se otac, majka... "naživeo/la"? Doduše postoji mogućnost da se deo troškova "za tuđu negu" (npr. smeštaj u Domu) refundira iz PIO ali se na njihovu odluku dugo čeka (i nakon predaje obimne dokumentacije) pa može da se desi i da neko umre pre donošenja odluke.
Tako nešto važi i u slučaju mog oca koji je prekjuče preminuo.
Kliknite za proširenje...

S. iz Paraćina:
Moja baba ima tezak oblik demencije Alchajmer. To je strasno ko mora da cuva takvu osobu sa tom dijagnozom. Ja i moja porodica smo imali neverovatnih problema i samo oni koji su vec upoznati sa tim znaju kako je.
Osoba ide bez problema, ne zna nista u pamet, nece da pije terapiju a pritom je agresivna? Ne daj Boze stvarno nikome.
Prosle godine smo je napokon smestili u Gerontoloski centar u Jagodini, to je drzavni dom i ima licencu i dozvolu za rad. Kakva je usluga u domu nam manje vise i nije toliko bila bitna u tom trenutku, koliko to da je sto pre smestimo negde.
Evo posle skoro godinu dana boravka, mogu da kazem sve najbolje za medicinsko osoblje u tom domu.
Kliknite za proširenje...
 
Poslednja izmena:
Dragi moji, nadam se da ste proveli praznike bez vecih problema. Provela sam sa mamom par dana. Prva dva dana je bilo povuci-potegni, a onda se uz moje dovijanje i prilagodjavanje njenoj terminologiji i nacinu razmisljanja:confused: (sta je daleka proslost a sta sadasnjost), situacija koliko - toliko sredila. Koliko vidim i dalje moram da ucim. Bez obzira koliko vec traje borba sa demencijom, bez obzira koliko toga sam vec pohvatala u nacinu ophodjenja... opet bivam zatecena... Treba prepoznati, kao kod malog deteta, sta je njena trenutna potreba i provaliti na sta je mislila kada je upotrebila odredjene reci. I opet mnoooogo strpljenja, gutanja, osmeha odobravanja kada mi je najmanje do smeha... Sve u svemu, povratak u Dom je prihvatila mirno. Utoliko mi je draze sto sam joj obogatila praznike, mada su i u Domu imali svecani rucak i druzenje. Psiholog mi je najavio predavanja u domu, koja ce najpre biti za zaposlene a onda ce biti ukljuceni i clanovi porodice dementnih. Obecali su da ce vise raditi na tim slucajevima, jer ih ima sve vise u domu.
Rodjaci (tetke i ostali) su pokusali otvoreno u mom prisustvu da vrbuju mamu da se vrati kuci kako bi oni brinuli o njoj, dodajuci da ona moze i sama da proseta kod lekara i da i drugi zaboravljaju pa zive normalno. Pitala sam ih da li su svesni od cega ona boluje i zasto je nisu obilazila dok je bila zdrava. Nije vredelo. I psiholog mi kaze da je nemoguce dopreti do njihovih mozgova. Cak i izbegavaju da dolaze pre podne kada je tu psiholog, a ona ih jedva ceka da ponovo poprica s njima jer je primetila maminu uznemirenost posle njihovih poseta, Mama je bila zbunjena nasom kratkopm porodicnom raspravom, pa sam rasturila porodicno druzenje. Mama je pitala oko cega smo se svadjali, jer nije mogla da pohvata sve sto smo izgovorili. Objasnila sam da hoce da je oni cuvaju, na sta je ona rekla " Pre cu da umrem, nego da oni brinu o meni. Znam ja njih. Bila bih i gladna i zedna. Nisu brinuli ni o dedi, samo su trazili pare." Steta sto nisu bili prisutni kada je to izgovorila.
Beket, da li je tvojoj mami bolje? Blaise, znam da su te praznici omeli u realizovanju smestanja oca u dom, dokle si stigla s tim?
 
bezuslovna ljubav:
Blaise, kreni odmah u akciju. Nemoj odlagati danas za sutra. Potrazi broj telefona na sajtu koji ti je Beket dala i odmah pozovi. Socijalne sluzbe umeju da izadju u susret, znaju oni dobro o cemu se radi. Budi odlucna u razgovoru sa njima. Kao prvo napisi molbu za prijem u Dom u ime svog oca, a on neka potpise. Gledaj da takticno pristupis razgovoru s njim da ga ne uplasis. Kada predas molbu Centru za socijalno, onda je deo odgovornosti i na njima. Ali pre svega ti moras da se angazujes. Sve to sam uspela da uradim za 5 dana- i da se raspitam i da predam molbu i da prikupim dokumenta (cak su mi tolerisali sto nemam neke papire) i obidjem Dom (drzavni, jer za privatni nemam novca) i da smestim mamu. Dok to ne obavis, gledaj da obezbedis trenutne uslove u kojima tvoj otac zivi. Povadi sve kljuceve iz vrata, neka ulazna vrata budu i danju zakljucana i to bez kljuca u bravi, pokusaj da organizujete spvanja u istoj sobi ili da ti je dostupan zvuk i pogled na njegova kretanja... budi oprezna, ali nemoj preterivati. To sto se desilo u kupatilu moze da se ponovi a i ne mora. Verovatno si citala veci broj nasih postova i prestravljena si. Budi spremna na sve, a pokusaj da nepostanes paranoicna. Budi smirena sa ocem i gledaj da ne povisis glas na njega. Verovatno ce mu biti bolje od donasepta, jer ga je i moja mama pila. Budi uporna da kod lekara dobijes odgovarajucu terapiju, jer ne prija svakom ista kombinacija lekova, a i treba vremena da pocnu da deluju. Da li ima jos nekih momenata u njegovom ponasanju osim tog zakljucavanja?
Beket, dopada mi se tvoj odgovor na pitanje Yule. To je sustina ove price.
Samo mi se ne dopada to sto neces prisustvovati rodjendanu tvoje mame. Slazem se da treba da oseti pripadnost Domu. Ipak razmisli koliko si ti deo te price. Koliko bi to smetalo, a koliko bi pozitivno uticalo?
Kliknite za proširenje...


Evo da se javim, nisam stizala ovih dana.
Došla sam sasvim slučajno do dr Delibašića sa neurogolije, pa je tata pretprošle nedelje bio u dnevnoj bolnici, a od utorka prošle nedelje i u pravoj bolnici, na odeljenju za neurologiju. Danas je došao kući, da bude tu za vikend, a u ponedeljak ga vraćam, ali ne znam koliko će još dana morati tamo da bude.
Elem, bila sam i u socijalnom i u centru za socijalni rad. Dobila sam papire šta mi treba za dokumentaciju za dom, a u socijalnom su mi dali obrazac za tuđu negu i pomoć, pošto mi je rečeno da on to može da prima od države zbog dijagnoze koju ima. E sad, čula sam da se na tu negu (taj novac) čeka nekoliko meseci, ali onda daju retroaktivno novac. A za dom ne znam šta ću, u NS su jako velike gužve. Grozno je što ovako kažem, ali su mi rekli da bi bolje bilo da je nepokretan, tada bih ga lakše smestila. Ne znam da li mogu da pošaljem molbe drugim domovima u Srbiji, ne znam kakva je situacija, a ne znam ni da li bi on pristao da bude daleko.

Hvala na podršci!

- - - - - - - - - -

I da dodam - skupljam polako svu tu dokumentaciju, trebalo bi ove nedelje (što dolazi) da je kompletiram, pa da sve to predam.
 
moja majka je relativno dobro: juče su joj skinuli gips (i zamotali je u zavoje), ali još uvek je u kolicima i bespomoćna - čak i s rukama (hrane je i dalje), ne zna se da li će fizioterapeuti uspeti da je oporave od svega onog što se desilo...

huh!
(a stvarno ne znam šta bih radila s njom da nije u domu: tamo je poje i hrane i presvlače, vozaju do specijalista i nazad, ništa ja to ne bih mogla sama, ne bih znala ni koga da zovem u pomoć)
 
Beket, trebace strpljena za oporavak. Kako se tvoja mama ponasa? Kako podnosi celu situaciju?
Blaise, budi uporna. Meni su tolerisali, kao sto sam vec pisala, nedostatak pojedinih dokumenata. Proveri sa sociolozima koji je dom u blizini a mogli bi da ga prime. Oni saradjuju sa kolegama i mogu da ti dostave informaciju. Ili pogledaj na internetu, pa onda zovi direktno. Tvoj tata se nece mnogo kretati van doma i bice najbitnije da ima sve sto mu je neophodno u domu i parku. Sto se tice tudje nege, o tome smo pisali pre godinu dana otprilike. Pogledaj te postove. Sustina je da se dugo ceka i da uglavnom odbijaju ako moze sam da se obuce, hrani, hoda... bez obzira na dijagnozu. Mene je odbila i prvostepena i drugostepena komisija. Tek kada je neko nepokretan i ne moze sam da jede... bez obzira sto ne moze da ostane u kuci sam i nema pojma kada i sta treba da jede... Neki su uspeli, nakon vise zalbi i maltretiranja i cekanja. Probaj.Da li neurolog vrsi neke dodatne pretrage? Kako se tvoj tata ponasa u bolnici? Da li si razmisljala o dnevnom smestaju, posto sam cula da je organizovan u Novom Sadu, dok ne realizujes smestanje u domu? Samo ne znam u kom je stadijumu tvoj otac, posto moja mama vec ne podnosi ceste promene ambijenta. To je zbunjuje i onda je potrebno vreme da razbistri gde je bila i gde je sada i ko je ko.
 
Poslednja izmena:
Vratila sam tatu u bolnicu danas, pa će raditi pretrage za prostatu, ali ovako mislim da ništa više neće raditi. Radio je testiranje kod psihologa, prepisan mu je donecept, mada je dr rekao da će mu prepisati Ebixu kad popije ovu kutiju. E, da, analizirali su mu krv i mokraću zato što je imao temperature, ali sada je sve ok, nadam se da se neće ponoviti. Probaću da budem dosadna za tu negu, ne bi škodio koji dodatni dinar s obzirom da ja ne radim. Pisaću molbu za dom ovih dana, ali se jako brinem da to može da potraje, taj čitav proces, ne znam kako ću izdržati. Mama ima problem sa kataraktom i operacija joj je zakazana tek za jun sledeće godine, a ona sve lošije vidi. Doći ću uskoro u situaciju da neću znati kome pre da pomognem od njih dvoje :( Zato bih volela makar da privremeno bude negde, dok mi ne jave da ima mesta u Futogu. Ako i nađem nešto što je blizu N. Sada, a vidim da mu tamo prija i može da ostane, onda ga ne bih posle ni premeštala.
Sutra idem u udruženje Alchajmer, već sam bila, ali sad čekam da tata izađe iz bolnice pa da i njega odvedem, jer nisu radili sad oko ovih praznika. Ja bih otišla sutra da se još jednom vidim sa tom ženom i da joj kažem šta se sve izdešavalo u međuvremenu, pa da vidim šta i koliko ona može da mi pomogne.
Tata se, recimo, gubi u bolnici, kada ide u wc (ne zna na koju stranu treba da izađe iz sobe) i kada treba da se vrati u svoju sobu (promaši, pa ode u drugu). Rekao mi je dr da nije baš poželjno da bude tamo, to nije okruženje koje njemu prija, ali zbog svega ovoga što su radili, morao je negde da leži.
 
Moja mama pije donesept, ali je trebalo vremena da pocne da deluje i ne sme da preskace ni jedan dan, jer bi onda moralo sve iz pocetka. Tako mi je rekla doktorica. Ne znam zasto tvome ocu planiraju prekidanje donecepta nakon druge kutije. Tada jos nece ni znati kakva je reakcija na lek. Mojoj mami su davali ujutru i nije mogla da ga podnese u pocetku. Boleo je zeludac i bila je sva usporena. Sada ga pije uvece i stanje je bolje. Ne zali se na zeludac i stabilnija je. Izbacili su potpuno sedative, mada mi se cini da je nekad potrebno da se malo smiri. To tako varira da niko nije nacisto kakvo ce raspolozenje i stanje biti iz dana u dan. Ali mislim da je manje variranja u raspolozenju u odnosu na period dok nije pila donecept. Pije i neke antipsihotike (mislim da su dve vrste), a sve je pomereno za podne i vece. Ujutru dobija samo za pritisak i vitamine.
Nesnalazenje tvog tate u bolnici nije tako strasno. Verovatno je pod stresom i to bi se desavalo i mladjima od njega. I bez dijagnoze koju ima.
Blaise, pisi nam sta su ti rekli u udruzenju Alzhajmer. Koliko oni mogu da pomognu? Koje sluzbe angazuju u okviru udruzenja?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Сребрена
Дигитална деменција, нова пошаст
Odgovora
3
Pregleda
349
Schrodinger
Schrodinger

Back
Top