...heroji , junaci - brkati i strašni ...koliko razumem sve pripovedače , naročito one koje čovečanstvo drži za mudre , junaci i heroji ne žive međ nama...pomrli su - što pomrli , što izginuli , tek mi smo kuklavni okot , slinavih i gmaznih duša , koje stoje naspram krasnih očeva , dedova , pradedova i onih zlatnih starih vremena....
....ne preterujem , tako zvuči , ne samo u nas - ta stvar , već i u uređenijim i slavnijiv država ...pa nobelovci takav utisak šire sa političkim liderima ...a o religijskim velikodostojnicima i da ne govorim ... za njih su izgleda i oni što izvikaše u jerusalimskoj skudoumnosti barabu i razapeše ljudskost na krst , za njih su i takvi nekako čovečniji od ove generacije , a i da ne govorim o onoj koja dolazi......
...i ponekad pomislim blentavo , kako su ti moji preci , sa vašim precima , zahvaljujući svojim duhovnim vrlinama , živeli ljudskije i bolje od nas...a oni tamo . pra , pra iz kamenog doba , sledstveno opštem utisku stanja stvari , živeli su kao nekakvi bogovi.... odisejski - naravno !
...i kad zastanem , tresnem glavom o zid - kad se otreznim od idealističkih hvalospevnih desetearačkih glagoljanja , dođem do zaključka da je moj otac sa svojom generacijom živeo gore od mene sa mojom generacijom , da je njegov pak otac živeo gore od njega sa svojom generacijom --- a onaj znameniti kamenko , ma taj delija nije ni živeo kao čovek....
...a pa i ono o junaštvu tih milion ipo / i koliko puta po milion ipo - naročito o junaštvu nekakvom po masovnim grobnicama , o tome nema zbora....sve je to bilo topovsko i puščano meso ...ginuli su kako uspešno od neprijateljske , tako i od prijateljske vatre...kupani su vrelim čelikom i olovom , do ludila ... a tek one znamenite oficirčnine , što su ima mamu maminu , kod svakog otvaranja usta , pozdravljali - mamu maminu , nepismenu , neobrazovanu , prostačku i seljačku ... što su ih šamarali i pucali im pijani u potiljak iz bilo kog razloga - a posle rata iz zabave....o ovome se ćuti !...nije srpski peičati istinu...i koji to junaci i heroji idu kao ovce na klanicu , uvek jednim te istim kasapinima...moji junački preci ....
---da bar moji preci nisu bili takvi junaci , koji su ćutke ginuli u svim ratovima , a ono što ih preteče , da nije ćutke trpelo da im ti dični oficiri , sve pobede i građevine u svojim pijankama proćerdaju i ponište - danas bi nas bila čuma ljudi , jedna varošica....ovako se svedosmo na par porodica , sa po par potomaka....i više nas je danas , nego pre poslednjih velikih ratovanja ...
...idealizacija predaka , kako pojedinačana , tako i kolektivna , a naročito književna sa i političkom , služi da se frustrira i destruktivno uređuje stanovništvo - da se nipodištavaju i potiru njegove realne vrednosti...jednostavno sluđivanje....
...naprosto , koji to junak , heroj gine niušta i za ništa....koja to duhovna veličina radi i crnči za tuđe dobro...koji to pametnjaković dirinči i gine uvek za jedne te iste , i još za života dozvoljava da nekažnjeni ga vređaju , omalovažavaju i nipodištavaju ...zaista , koja je to pamet...
....konačno , ne volim . pa neću voleti ni mrtav - kako se to kaže , da moji potomci i njihova generacija misle kako sam ja i moja generacija , tamo nešto kao ljudi bili bolji , čovečniji , hrabriji i junačniji od njih samih...čak ni iz nekakvog poštovanja....jer ako bi živeli sa takvim ubeđenjima , to bi značilo da mi kao njihovi roditelji ama baš ništa nismo dali što bi im omogućilo prosperitetan život u kome bi uspešno zaustavili ovo naše biološko nestajanje !
