Данило други 7 наставака
МЕСЕЦА ДЕКЕМВРИЈА У ДЕВЕТНАЕСТИ ДАН. ЖИТИЈЕ ПРЕОСВЕЋЕНОГА АРХИЕПИСКОПА СРПСКОГА ДАНИЛА (II ) ( ОД 14 СЕПТ. 1324 - † 19 ДЕК. 1337 ).
УВОД
Вечна благодат човекољупца Бога, која свуда све завршава, и која је све створила из небића у биће, која је устројила нелепоту ( ругобу ) рода човечјега у лепоту и Духом пресветим дарујући све добро, достојно је, о вазљубљени, да и ја, обилно обдарен Његовим смотреним разумом и мудрошћу, насликам истините судбе Господње, које пророк и Богоотац назва више жељенима од злата и многога драгог камења ( Приче Сол. 3, 14-15 ). Јер никада се не одмеће од свога доброга дела Отац милосрђа и Бог сваке утехе, чинећи нам корисно по обећању. Јер шта да речем или шта да проговорим, ја који могу да проповедам безбројно и огромно богатство и милост неисказане славе Његове? Јер ако ко множи добре речи на тисуће, није ли све за Његово име? Ако ли опет мало проговори о том, све је у славу Његову. Јер и мени је благовремено и ваистину достојно да укратко изречем благодат Богу на неисказаном дару Његову. Јер Његов промисао за све људе је разуман, да се обнавља добрим делима из дана у дан, и иде за духовним стварима, и да се вредно подиже од чуда ка већим чудима. Јер сваким добрим делима хвали се Бог. Јер од Њега разум дарежљив износи предивне речи духовних јављања, којих је разумних дарова удостојен овај господин мој, преосвећени архиепископ кир Данило, и разгоревши се божаственом љубављу, знајући да има обилну ризницу разума, и имајући непостидно уздање ка дароваоцу добара, и на Њега уздајући се да неће погрешити у смелости за веру, захте да богољубазним речима објави богоугодне животе господе своје, т.ј. благоверних царева српских земаља, како је ко од њих проживео овај живот, утврђиван > крепком руком и високом мишицом < ( Пс. 135, 12 ), и опет после овога добра дела непорочнога живота преосвећених архиепископа све по имену, као што је видимо у лицу вашега христољубља, у сласт ревнујући речи апостола Павла, који рече: > Нека нико не тражи свога, но ближњега < ( I. Кор. 10, 24 ), и као што је у причи: > Муж разуман је престо чувствија, и у добром срцу почива премудрост < ( Приче Сол. 12, 23 ). Јер ваистину све таково се заврши у овом блаженом господину мојем. Но ја грешни и недостојни слуга његов, од њега храњен и љубим и васпитан у сваком доброразумију, и упућиван на добре навике, да како год такво у заборав одложивши и леношћу оптерећен не споменем његова добра дела и цео живот сасвим у љубави Божјој? Јер расуђујем у себи немоћ моју, да немам тако постижан разум ума мојега, којим бих достојно похвалио његов живот, колико сам гледао ја грешни стојећи пред њиме са страхом и бојањем. Но будим се као од сна, видевши божаствене списе, у којима налазим многе слуге и ученике, који су саставили похвале својим господарима. Но такав је дар оних који љубе Господа. А ја отуђен од Њега по безмерном безакоњу мојих лукавих дела, треба да притекнем јединоме Богу, и да од Њега тражим савршен дар. Јер је даровалац милостивном посећењу. Јер знам да самом заповешћу точи воду од тврдога камена, и погледом суши бездне. Но Ти, Боже богова и Господе господара, даруј ми разумну реч за отварање уста мојих, да узмогнем по достојању предати божаственом писању све о животу овога блаженога светитеља, кога Твоја моћна десница узведе на овај свети и божаствени степен Тобом уздигнутога престола. Јер овај господин мој проповедајући величија чудеса Твојих и прослави животе братија својих. А Ти свемогући, кроз мене недостојнога ученика његова, даруј ми ову похвалну реч за вечну и блажену успомену његову, што видех и колико слушах од пређашњих сведока живота његова, да исповедим све по имену, на слушање свима који љубе Тебе истинитога Бога нашега.
ДАНИЛО, СИН ПОБОЖНИХ, БОГАТИХ И СЛАВНИХ РОДИТЕЉА, МОЛИ РОДИТЕЉЕ ДА ГА ДАДУ НА УЧЕЊЕ КЊИГЕ. НАПРЕДАК У НАУКАМА. ЉУБАВ ПРЕМА МОНАШТВУ.
Овога блаженога светитеља кир Данила, бившег преосвећенога архиепископа све српске земље, почетак његова живота је истина. Био је син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни, управљајући дане свога века у великој врлини, и у њој родише синове и кћери, и овога господина мојега и учитеља васпиташе у целомудрију ( чистоти ) и у свакој побожности. Јер чини ми се, мени недостојноме, према добром и складном животу његову од младости, и неисказаном самислу, да је још у материној утроби био назнаменан да угодно и непорочно послужи Господу. Јер од када је знао оца или матер, од тада се одвраћаше од свега земаљскога овога света, не осећајући љубав према својој матери, но овај је више волео да се присваја Господу. А када је доспео до младићког узраста, најмилосрднији и најдарежљивији Бог, добри човекољубац, који са радошћу прима свакога који Њему греде, посла и овоме блаженоме своју светлост и своју истину, и љубавном стрелом рани срце његово, да ка Њему хоће и Њега са радошћу жели речима и делима, слухом и очима и мишљу. А поче и молити родитеље своје да га даду и на учење књига. А они не хтедоше тога учинити, јер беху озлобљени смрћу остале деце своје, и само овога једнога имађаху на утеху им, и ради тога га не могаху отпустити, говорећи у себи: > Шта ћемо добити, ако се одлучимо од љубљенога нама сина, да само већу скрб примимо <?
А овај блажени смотривши разумно и смислено савећање својих родитеља, и разумевши да неће да га даду на оно што жели и хоће, поче тражити кога би нашао, да га води ка учитељу. И нашавши некога једнога од својих сродника, и њега наговоривши, био је одведен од њега ка неком учитељу, тајно од родитеља својих. Када је тамо доведен, Божјом вољом прими га тај учитељ. Јер знађаше и којих благоверних родитеља беше син, и видевши његову усрдну прилежност, поче га упућивати у добре поуке. А овај ваистину од младости вођен од Господа у свако доброразумије и у Његовој вољи поучавајући се дан и ноћ у дубини речи књиге боље успеваше од свију својих другова који су били у том училишту. И од којих требаше прва упуства речи, за мало им постаде учитељ, тако да су се сви дивили и говорили: > Откуда овоме брз разум вештине< ? - не знајући да вечна истинита премудрст, Бог, овога себи изабра, и да од сијања присносушне светлости озари његов ум, хотећи га показати као слику своје доброте. А родитељи његови осећаху велику скрб и жалост због разлучења од свога вазљубљенога чеда. Но када опет чуше за такву благодат која се збила са њим, оставише га Божјој вољи, да се Он једини брине о њему.
Када је прошло неко време, овај богољубиви младић, Божјом помоћу у неослабљеној вредноћи, научи све поуке божаствених речи, непрестано желећи нескврном животу целомудрија и чистоте, поста и бдења и молитве, како то крепки и Богу послушни мужеви чине. А када би угледао некога црнца ( монаха ), никада га не остављаше, док му се не би, притекавши, поклонио, и љубазно обујмио ризе његове, желећи подобија монашкога образа, непрестано молећи се Господу и говорећи: > Благодарим Те, Владико мој, и славим Те због многе и неиспитане Твоје доброте, коју чинећи од младости моје на мени недостојном и до сада чиниш. Но удостоји ме, да у вери примим монашки образ, и сачувај ме у њему очишћена, да Ти угодно послужим у овом веку, и управи стопе моје на Твоје добре путеве, да по њима текући брзо постанем гледалац Твојих дивних чудеса <. Јер колико је слушао о чудима славнога града Јерусалима или Свете Горе, много је мислио у уму својем, како би тамо ишао.
КРАЉ СТЕФАН УРОШ УЗИМА ДАНИЛА К СЕБИ.
А када је дошао до савршеног младићког узрастам и навикавши на такво што је Богу потребно и људима љубазно, и друго боље сабирајући, видећи га тако потребна и украшена сваким ( добрим ) обичајем, узе га ка себи благочастиви краљ Стефан Урош, и после мало ( времена ) показа му савршену љубав. Јер то све беше по смотрењу Божјем. Би му поверено да стоји пред овим благочастивим краљем и да га воли као свакога појединога од унутрашњих ( људи у двору ). И уколико му више беше у милости и љубави, утолико се више смиривао, сећајући се речи коју рече васељенски учитељ и апостол, јер каже: > Господ се противи гордима, а смерним даје благодат < ( Петр. 5, 5; Јак. 4, 6 ). И Богоотац: > Смерна и скрушена срца Бог неће понизити < ( Пс 50, 19 ) Јер овај блажени од младости имајући жељу ка Господу, не покрену ума својега од Њега, није се саплео красотама овога света и оним што је краткотрајно, но све превазиђе као изван тела и сујетне славе, имајући духовна крила да прелети мреже лукавога ловљења, свагда гледајући на погодно време, како би могао примити монашки образ. И када напред речени благочастиви краљ Урош захте походити божаствене цркве у својој држави, и поклонити се њима љубазно са вером и дати им многе дарове, тако обилазећи многе цркве са великом славом, дође у дом Свете Тројице на место звано Сопоћани. И када је ту била велика радост и предивно весеље због доласка тога благочастивога, био је ту и овај Богом љубазни младић, нађе некога црнца ( монаха ) богоугодна у сваком духовном делу, и њега наговори да му испуни жељено дело, а нико није знао за такву тајну, осим ови једини.
ДАНИЛО ПРИМИ МОНАШКИ ЧИН У МАН. СВ. НИКОЛЕ ( КОНЧУЛ ) НА ИБРУ ОД ИГУМАНА НИКОЛЕ. ПОДВИЗАВАЊА ДАНИЛОВА У КОНЧУЛУ.
Када је отишао овај благоверни краљ из тога манастира, и у вече тога дана завршивши дело службе, у којој му беше поверено да стоји пред тим блкагочастивим краљем, и са братијама својима духовно и телесно веселише се, говорио им је дуго слатке и доброразумне речи, и ови отежали од многога труда, почеше одлазити на одмор. А овај господин мој имајући свагда будно око ка љубитељу Христу и желећи постићи такво дело, на које се у нади осмели, уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу, изиђе Господом вођен ка тишини неузбурканога пристаништа, хотећи примити црначки ( монашки ) живот. И дошавши у манастир великога архијереја Христова Николе, који је на обали реке зване Ибар, место звано Кончул, и ту из руке преподобнога Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах. И благодаривши
МЕСЕЦА ДЕКЕМВРИЈА У ДЕВЕТНАЕСТИ ДАН. ЖИТИЈЕ ПРЕОСВЕЋЕНОГА АРХИЕПИСКОПА СРПСКОГА ДАНИЛА (II ) ( ОД 14 СЕПТ. 1324 - † 19 ДЕК. 1337 ).
УВОД
Вечна благодат човекољупца Бога, која свуда све завршава, и која је све створила из небића у биће, која је устројила нелепоту ( ругобу ) рода човечјега у лепоту и Духом пресветим дарујући све добро, достојно је, о вазљубљени, да и ја, обилно обдарен Његовим смотреним разумом и мудрошћу, насликам истините судбе Господње, које пророк и Богоотац назва више жељенима од злата и многога драгог камења ( Приче Сол. 3, 14-15 ). Јер никада се не одмеће од свога доброга дела Отац милосрђа и Бог сваке утехе, чинећи нам корисно по обећању. Јер шта да речем или шта да проговорим, ја који могу да проповедам безбројно и огромно богатство и милост неисказане славе Његове? Јер ако ко множи добре речи на тисуће, није ли све за Његово име? Ако ли опет мало проговори о том, све је у славу Његову. Јер и мени је благовремено и ваистину достојно да укратко изречем благодат Богу на неисказаном дару Његову. Јер Његов промисао за све људе је разуман, да се обнавља добрим делима из дана у дан, и иде за духовним стварима, и да се вредно подиже од чуда ка већим чудима. Јер сваким добрим делима хвали се Бог. Јер од Њега разум дарежљив износи предивне речи духовних јављања, којих је разумних дарова удостојен овај господин мој, преосвећени архиепископ кир Данило, и разгоревши се божаственом љубављу, знајући да има обилну ризницу разума, и имајући непостидно уздање ка дароваоцу добара, и на Њега уздајући се да неће погрешити у смелости за веру, захте да богољубазним речима објави богоугодне животе господе своје, т.ј. благоверних царева српских земаља, како је ко од њих проживео овај живот, утврђиван > крепком руком и високом мишицом < ( Пс. 135, 12 ), и опет после овога добра дела непорочнога живота преосвећених архиепископа све по имену, као што је видимо у лицу вашега христољубља, у сласт ревнујући речи апостола Павла, који рече: > Нека нико не тражи свога, но ближњега < ( I. Кор. 10, 24 ), и као што је у причи: > Муж разуман је престо чувствија, и у добром срцу почива премудрост < ( Приче Сол. 12, 23 ). Јер ваистину све таково се заврши у овом блаженом господину мојем. Но ја грешни и недостојни слуга његов, од њега храњен и љубим и васпитан у сваком доброразумију, и упућиван на добре навике, да како год такво у заборав одложивши и леношћу оптерећен не споменем његова добра дела и цео живот сасвим у љубави Божјој? Јер расуђујем у себи немоћ моју, да немам тако постижан разум ума мојега, којим бих достојно похвалио његов живот, колико сам гледао ја грешни стојећи пред њиме са страхом и бојањем. Но будим се као од сна, видевши божаствене списе, у којима налазим многе слуге и ученике, који су саставили похвале својим господарима. Но такав је дар оних који љубе Господа. А ја отуђен од Њега по безмерном безакоњу мојих лукавих дела, треба да притекнем јединоме Богу, и да од Њега тражим савршен дар. Јер је даровалац милостивном посећењу. Јер знам да самом заповешћу точи воду од тврдога камена, и погледом суши бездне. Но Ти, Боже богова и Господе господара, даруј ми разумну реч за отварање уста мојих, да узмогнем по достојању предати божаственом писању све о животу овога блаженога светитеља, кога Твоја моћна десница узведе на овај свети и божаствени степен Тобом уздигнутога престола. Јер овај господин мој проповедајући величија чудеса Твојих и прослави животе братија својих. А Ти свемогући, кроз мене недостојнога ученика његова, даруј ми ову похвалну реч за вечну и блажену успомену његову, што видех и колико слушах од пређашњих сведока живота његова, да исповедим све по имену, на слушање свима који љубе Тебе истинитога Бога нашега.
ДАНИЛО, СИН ПОБОЖНИХ, БОГАТИХ И СЛАВНИХ РОДИТЕЉА, МОЛИ РОДИТЕЉЕ ДА ГА ДАДУ НА УЧЕЊЕ КЊИГЕ. НАПРЕДАК У НАУКАМА. ЉУБАВ ПРЕМА МОНАШТВУ.
Овога блаженога светитеља кир Данила, бившег преосвећенога архиепископа све српске земље, почетак његова живота је истина. Био је син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни, управљајући дане свога века у великој врлини, и у њој родише синове и кћери, и овога господина мојега и учитеља васпиташе у целомудрију ( чистоти ) и у свакој побожности. Јер чини ми се, мени недостојноме, према добром и складном животу његову од младости, и неисказаном самислу, да је још у материној утроби био назнаменан да угодно и непорочно послужи Господу. Јер од када је знао оца или матер, од тада се одвраћаше од свега земаљскога овога света, не осећајући љубав према својој матери, но овај је више волео да се присваја Господу. А када је доспео до младићког узраста, најмилосрднији и најдарежљивији Бог, добри човекољубац, који са радошћу прима свакога који Њему греде, посла и овоме блаженоме своју светлост и своју истину, и љубавном стрелом рани срце његово, да ка Њему хоће и Њега са радошћу жели речима и делима, слухом и очима и мишљу. А поче и молити родитеље своје да га даду и на учење књига. А они не хтедоше тога учинити, јер беху озлобљени смрћу остале деце своје, и само овога једнога имађаху на утеху им, и ради тога га не могаху отпустити, говорећи у себи: > Шта ћемо добити, ако се одлучимо од љубљенога нама сина, да само већу скрб примимо <?
А овај блажени смотривши разумно и смислено савећање својих родитеља, и разумевши да неће да га даду на оно што жели и хоће, поче тражити кога би нашао, да га води ка учитељу. И нашавши некога једнога од својих сродника, и њега наговоривши, био је одведен од њега ка неком учитељу, тајно од родитеља својих. Када је тамо доведен, Божјом вољом прими га тај учитељ. Јер знађаше и којих благоверних родитеља беше син, и видевши његову усрдну прилежност, поче га упућивати у добре поуке. А овај ваистину од младости вођен од Господа у свако доброразумије и у Његовој вољи поучавајући се дан и ноћ у дубини речи књиге боље успеваше од свију својих другова који су били у том училишту. И од којих требаше прва упуства речи, за мало им постаде учитељ, тако да су се сви дивили и говорили: > Откуда овоме брз разум вештине< ? - не знајући да вечна истинита премудрст, Бог, овога себи изабра, и да од сијања присносушне светлости озари његов ум, хотећи га показати као слику своје доброте. А родитељи његови осећаху велику скрб и жалост због разлучења од свога вазљубљенога чеда. Но када опет чуше за такву благодат која се збила са њим, оставише га Божјој вољи, да се Он једини брине о њему.
Када је прошло неко време, овај богољубиви младић, Божјом помоћу у неослабљеној вредноћи, научи све поуке божаствених речи, непрестано желећи нескврном животу целомудрија и чистоте, поста и бдења и молитве, како то крепки и Богу послушни мужеви чине. А када би угледао некога црнца ( монаха ), никада га не остављаше, док му се не би, притекавши, поклонио, и љубазно обујмио ризе његове, желећи подобија монашкога образа, непрестано молећи се Господу и говорећи: > Благодарим Те, Владико мој, и славим Те због многе и неиспитане Твоје доброте, коју чинећи од младости моје на мени недостојном и до сада чиниш. Но удостоји ме, да у вери примим монашки образ, и сачувај ме у њему очишћена, да Ти угодно послужим у овом веку, и управи стопе моје на Твоје добре путеве, да по њима текући брзо постанем гледалац Твојих дивних чудеса <. Јер колико је слушао о чудима славнога града Јерусалима или Свете Горе, много је мислио у уму својем, како би тамо ишао.
КРАЉ СТЕФАН УРОШ УЗИМА ДАНИЛА К СЕБИ.
А када је дошао до савршеног младићког узрастам и навикавши на такво што је Богу потребно и људима љубазно, и друго боље сабирајући, видећи га тако потребна и украшена сваким ( добрим ) обичајем, узе га ка себи благочастиви краљ Стефан Урош, и после мало ( времена ) показа му савршену љубав. Јер то све беше по смотрењу Божјем. Би му поверено да стоји пред овим благочастивим краљем и да га воли као свакога појединога од унутрашњих ( људи у двору ). И уколико му више беше у милости и љубави, утолико се више смиривао, сећајући се речи коју рече васељенски учитељ и апостол, јер каже: > Господ се противи гордима, а смерним даје благодат < ( Петр. 5, 5; Јак. 4, 6 ). И Богоотац: > Смерна и скрушена срца Бог неће понизити < ( Пс 50, 19 ) Јер овај блажени од младости имајући жељу ка Господу, не покрену ума својега од Њега, није се саплео красотама овога света и оним што је краткотрајно, но све превазиђе као изван тела и сујетне славе, имајући духовна крила да прелети мреже лукавога ловљења, свагда гледајући на погодно време, како би могао примити монашки образ. И када напред речени благочастиви краљ Урош захте походити божаствене цркве у својој држави, и поклонити се њима љубазно са вером и дати им многе дарове, тако обилазећи многе цркве са великом славом, дође у дом Свете Тројице на место звано Сопоћани. И када је ту била велика радост и предивно весеље због доласка тога благочастивога, био је ту и овај Богом љубазни младић, нађе некога црнца ( монаха ) богоугодна у сваком духовном делу, и њега наговори да му испуни жељено дело, а нико није знао за такву тајну, осим ови једини.
ДАНИЛО ПРИМИ МОНАШКИ ЧИН У МАН. СВ. НИКОЛЕ ( КОНЧУЛ ) НА ИБРУ ОД ИГУМАНА НИКОЛЕ. ПОДВИЗАВАЊА ДАНИЛОВА У КОНЧУЛУ.
Када је отишао овај благоверни краљ из тога манастира, и у вече тога дана завршивши дело службе, у којој му беше поверено да стоји пред тим блкагочастивим краљем, и са братијама својима духовно и телесно веселише се, говорио им је дуго слатке и доброразумне речи, и ови отежали од многога труда, почеше одлазити на одмор. А овај господин мој имајући свагда будно око ка љубитељу Христу и желећи постићи такво дело, на које се у нади осмели, уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу, изиђе Господом вођен ка тишини неузбурканога пристаништа, хотећи примити црначки ( монашки ) живот. И дошавши у манастир великога архијереја Христова Николе, који је на обали реке зване Ибар, место звано Кончул, и ту из руке преподобнога Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах. И благодаривши