1. Демографија. Турци су и даље били много, много бројнији од свих тих народа заједно. Те народе је убила куга и одвлачење цивила у турско ропство, Турци су тиме само нарасли. Направити озбиљну војску просто није било могуће бројчано.
2. Економија. Србија, Византија, Албанија, Бугарска су биле де факто градови државе или мало веће од њих. Нису имали новац да оклопе војску, нарочито у време када су модерни изуми као топови и муниција постали чињеница рата, плус није имао ко да их храни етц.
3. Стање на освојеним територијама- уопште није било толико лоше. Турци су наравно радили ужасне ствари приликом освајања неке територије и три до седам дана након тога, али након тога би то стало. Јако често су им се градови предавали без борбе и ту није било злочина. Средње и дугорочно, Турци су успели да уведу сигурност и дисциплину, поштовали су све религије и појединачни живот сваке особе. Овако је било у 15. веку, и 16, све до почетка декаденције османске империје, слабљења централне власти и преласка велике количине локалаца у провинцијама на ислам. Новопечени муслимани су тада по сваку цену желели да се издигну изнад неисламског живља, и тада су почела "турска" малтретирања и "зулум". С тим што су "Турци зулумћари" често били Срби-Грци-Бугари муслимани. У 15. веку конвертита на освојеним територијама је било мало или их није било, и становништво је уживало у реду, стабилним порезима и изузећу из рата.
4. Непостојање националне свести. Ми данас, кроз призму данашњице, видимо на те територије као на "Србију, Бугарску, Византију". У историјским атласима им цртамо границе и пројектујемо данашње схватање Србије на тадашње. У стварности, тадашње "Државе" су више биле "Феуд Деспотава Стевана" него "Претходник Републике Србије". Раја, односно Себар, и његова национална осећања, ем што нису била битна, него што нису ни постојала. Грађење нације и дугорочно планирање нису били ни у чијем плану. Радило се о преживљавању династија, а многе од њих су сматрале да то могу уз турску помоћ боље него против ње.