Isprva nas je bilo petoro, zatim dvadesetak, da bi se broj ubrzo ustalio na 328. Nije baš mnogo, nije ni malo, ali bilo nas je posvuda, od severoistoka do severozapada, od jugoistoka do... kvragu, moja domovina nema jugozapada, ali razumete što hoću reći...
Bilo je to davno pre mobitela i interneta, koristili smo atipične kanale komunikacije - galebove pismonoše, pro-preporučena pisma, vozače autobusa i putujuće prodavače.
Uvjet pristupanja Klubu bio je jedan jedini: planirati samoubistvo. Nije bitno kada, nije bitno gde, nije bitan način; bitno je živeti s tim u sebi, nositi sa sobom samoubistvo u unutrašnjem džepu, ispod srca, kao što trener vuče za sobom rezervne igrače koje možda nikada neće ubaciti u igru, ili ipak, možda...
Ja sam pristupio klubu kao 56. Nije to ni tako visoka brojka, premda je jasno da se ne mogu uvrstiti među pionire kakvi su, čujem, bili Sima Mrak, Janez, Alenka ili, na kraju krajeva, nedostižni Boki. Svoje prvo samoubistvo isplanirao sam kao šesnaestogdišnjak. Poslao sam poruke pedesetpetici i pedesetsedmici, jednostavnim načinom, porukom direktno u poštansko sanduče, iako sam za pedesetsedmicu morao putovati sto kilometara autostopom, ali tada su vozači još hteli stati, imali su nade da im neću učinit ništa nažao, da sam bezazleno spadalo, dok danas... Poslao sam, dakle, poruke, krenuo prema mestu izvršenja te čak i stigao tamo; ali kada je voz krenuo ukočio sam se i ostao na mestu: pedesetpetica me tešila (pedsetsedmica nije uspela doći):
”Doći će drugi voz...”
Strašno!
I sam sam u svojstvu promatrača prisustvovao trima samoubistvima; sva tri bejahu neuspešna; samo je jedno od ta tri rezultiralo pumpanjem želuca, a ja sam lično, moram priznati, pozvao hitnu pomoć. Jer moraš preživeti da bi ubijao sebe do kraja svih krajeva, uživao minuciozno smišljajući jedan plan za drugim, cvilio u hladnim jesenjim predvečerjima i slično se ponašao sve dok...
I još se niko nije stvarno ni ubio, a već nas je, neko, neko od nas, ocinkario.
Usledila je racija. Od 328 nas, palo je više od pola, pola živih samoubica, cvet naše mladosti, živ - klan - nedoklan...
Obaveštajni razgovori u pratnji roditelja (obožesramote) sa socijalnom službom, policijom, psiholozima i predstavnicima nečega što se jednom možda i moglo zvati nekako ali...
Kažnjen sam klasično, ne-kupnjom stvari, mučnim razgovorima i pojačanim nadzorom odsvakud, čak i od strane dobronamernih komšija.
Tako nekako prošli su i ostali. S izuzetkom Bokija. Nisam ga poznavao lično, ali čitao sam posle da je udario drota, a već je imao 18 pa su ga zatvorili na noć i našli mrtvog ujutro u ćeliji. Obešenog o vlastiti, višestruki, zlatni lančić. Interna istraga pokazala je kako nije samoubistvo, da ga je onaj udareni drot prvo zadavio, a zatim namestio stvar da izgleda kao samoubistvo. Eno ga, pre dve godine je izašao iz Zenice.
Mi smo, naravno, odmah znali da je nameštaljka. Kažem “mi”, premda nikoga od nas posle nisam video. (A i pre sam video samo nekolicinu, sporadično, tu i tamo: skoro pa nigde.) Ali uveren sam da svi osećaju isto što i ja: nije to bilo ubistvo. Boki se ubio sam da spasi našu stvar, usprkos svima, pa i nama samima. Samo tako, jednostavno, da bismo mi (mi koji uglavnom i ne poznajemo jedni druge) mogli reći: Bili smo Klub samoubica.