„A ja tvrdim da se složenost svemira, njegova pravilnost i elegancija njegovih zakonitosti može objasniti samo rukom Stvoritelja. Da ne govorimo o živom svetu“, reče Ljubinko Bogosavljev.
„Gluposti. Objašnjavati prirodne pojave delovanjem nekakvog nad-bića znači ne objašnjavati ništa, jer onda te ja mogu pitati ko je, šta je i po kakvim se zakonima upravlja taj tvoj Stvoritelj, razumeš? A odgovora nema“, odvrati Gera Kuzman.
„Naravno da nema. To se i ne pitamo. Stvoritelj je onaj bez upitnika, sve sami uskličnici! Kao da je nauka na to imuna, sve te brzine svetlosti, kozmološke konstante i Mandelbrotove krivulje, sve su to pretpostavljene vrednosti, a to isto je i Bog. Samo, Bog je bolji jer je stvaran.“
“Ovo nema smisla.“
„Prihvati da Bog postoji i naći ćeš svoj smisao.“
„Mogu ti na licu mesta dokazati da je nauka superiorna veri kad je u pitanju objašnjavanje stvarnosti. Pogledaj Sunce gore na nebu. Što misliš, zašto sja? Bog je pomaknuo sklopku, reći ćeš...“
“Nismo mi tako glupi, znamo mi za gravitaciju i fuziju, ali bez Onoga koji bi sve to inicirao, bez programera, sve je to jedno veliko ništa.“
„Opet se vraćamo na isto. Kako je onda nastao Bog? To vam objašnjenje fali.“
Ljubinko Bogosavljev i Gera Kuzman svoju su savremenu, ali ne i svevremenu raspravu vodili za stolom jedne od brojnih novosadskih letnjih terasa. Vreme je bilo ugodno, a jedna stolica za njihovim stolom bila je slobodna. Odnekud i odsvakud pojavi se Bog i bez pitanja se stušti na slobodno mesto. Nosio je skupo dizajnirano odelo, lakirane cipele i sunčane naočale od hiljadu eura, a inače je bio potpuno go, sa polnim organima tek naznačenim, kako to već Bogu i dolikuje. Njegova pojava naljutila je dosadašnje sugovornike, u prvom redu Ljubinka Bogosavljeva.
„O, Bože! Pa rekao sam ti da se danas ne ukazuješ! Želim barem u jednoj raspravi pobediti sam, bez Tvoje pomoći!“, reče, pa otvori suzne kanale.
„Nisam ja ovde da bih pomogao tebi“, reče Bog glasom uobičajeno metalne rezonancije. „Ovde sam da podržim tezu ovde prisutnog Gere Kuzmana: Bog ne postoji!“, objavi Bog.
„Dopustite da se, premda ateista, suprotstavim vašoj tvrdnji“, reče Gera Kuzman. „Ako ste Vi Bog lično (ako Bog uopšte jest osoba) i ako sedite s nama za istim stolom, kako onda možete podržavati tezu da Bog ne postoji?“
“Ah vi, racionalisti, svi ste odreda moroni. I šta to uopšte znači? Da sad verujete u Boga samo zato što sam se blagoizvolio ukazati?“, reče Bog.
„To bi tek trebalo eksperimentalno dokazati, ali, sudeći prema indicijama, Vi niste ni priviđenje ni izmišljotina dokonih alkoholičara. Po svemu sudeći, vi ste Bog!“, poentirao je Gera Kuzman.
Ljubinko Bogosavljev neprimetno se udalji; bio je ljubomoran što Bog u kojega veruje razgovara s nevernikom, dok njega samog ignoriše. Otišao je ne plativši espreso koji je upravo popio. Konobar je prišao stolu; Bog je naručio pola litre točenog piva, a Gera Kuzman sok od borovnice.
„To što postojim“, reče Bog otpivši pozamašan gutljaj, „Dokaz je da nisam stvaran. Vidi me, Kuzman, kako sam sav skockan i uparađen za ovu priliku; misliš da to može potrajati? Naravno da ne može. Ja sam gotov, odao sam se životu, više nisam puka nemogućnost koja se nameće, što je najbolja moguća definicija Boga. A to što više nisam, znači da nikada nisam ni bio, razumeš?“
“Pa ko si onda, ako nisi Bog?“
“Ne znam, kao što ni ti ne znaš ko si. Gera Kuzman, amaterski astrofizičar, stvarno ti je jaka definicija! Shvati, ništa si kao i ja.“
Utom dođe konobar da naplati, jer mu, kako je rekao, upravo završava smena. Gera Kuzman u momentu panike shvati da je zaboravio novčanik, a Bog, shvativši šta je Gera Kuzman upravo shvatio, momentalno uzađe na Nebo.
I sve ispočetka.
