U mojim najgorim danima
na klupama u parku
u zatvorima
ili živeći sa kurvama
uvek sam imao određeno zadovoljstvo –
ne bih to nazvao srećom –
pre je to bila unutrašnja ravnoteža
prilagodljiva svemu što se dešavalo…
… Važno je
koliko si dobar
u hodanju kroz vatru …
Savršenim, šeretskim osmehom Bukovski nas vlastitom poezijom ,,hodanja kroz vatru“ dovodi do kraja – tamo ,,gde je čovek sam sa bogovima“ i gde ,,noći gore u plamenu“…
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
U suprotnom, nemoj ni da počinješ.
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
To može da znači gubljenje devojaka,
žena, rodbine, poslova i možda razuma.
Teraj do kraja.
To može da znači 3–4 dana bez hrane,
to može da znači smrzavanje
na klupi u parku,
to može da znači zatvor,
to može da znači ruganje, prezir, izolaciju.
Izolacija je dar,
svi drugi su test tvoje istrajnosti
koliko zaista želiš da učiniš.
I učinićeš to
uprkos odbacivanju i nikakvim šansama
i to će biti bolje od bilo čega
što možeš da zamisliš.
Ako ćeš da pokušaš, teraj do kraja.
Ne postoji osećanje nalik na to.
Bićeš sam sa bogovima
i noći će goreti u plamenu.
Učini to, učini, učini, učini
do kraja, do kraja.
Vozićeš život pravo do savršenog smeha,
što je jedina dobra borba ovde …
A ,,tamo“, s druge strane, uz ,,vino i klasičnu muziku“, jedine prave prijatelje koji čoveka drže u životu, Bukovski objavljuje: ,,ZABAVI JE KRAJ“…
Samo su biljke i životinje
pravi drugari.
Pijem za njih i sa njima.
Oni čekaju dok punim
njihove čaše …
Pre nego što je ,,zabavi došao kraj“, legendarni Buk je besciljno lutao od jedne do druge američke obale, nigde ne nalazeći mesta za sebe… Onda je pronašao ,,utočište“ u Los Anđelesu – ,,L.A. je bio dobro mesto, tu je živela masa bednika. Biće lako izgubiti se među njima“. Tu je godinama živeo od danas do sutra, radeći besmislene poslove, opijajući se do besvesti, okružen polusvetom – kurvama, alkoholičarima, probisvetima i ludacima svih mogućih vrsta…
Na kraju, kada je od alkohola umrla jedina žena koju je istinski voleo – Džejn, njegov se iskreni bol, rezignacija, bunt i očaj pretvorio u besmrtnu poeziju, unutrašnju ravnotežu onih retkih, izabranih, koji najbolje umeju da hodaju kroz vatru i zaplešu vlastitom nadahnutom lirikom na njenom večnom poetskom plamenu…
Ako ćeš da pokušaš,
teraj do kraja.
U suprotnom,
nemoj ni da počinješ …
Čarls Bukovski – proza
Sa korica knjige koju prvu otvaram i prelistavam, stresajući vremenom nataloženi zaborav, smeši se čovek čije lice, prošarano ožiljcima i surovim tragovima burnog života na margini, odaje pisca neverovatnog duha, pronicljivosti i neponovljivog smisla za humor. Cigareta u ruci, zadah alkohola koji se naslućuje, seda, unazad začešljana kosa i boemski neuglađena brada, lice koje odaje čudesnu smirenost i nemar za sva jebena iskušenja ovoga sveta – okvir su slike čoveka čiji pogled i šeretski osmeh govore o nekome ko je odavno otišao predaleko, izvan svih nametnutih granica, uokvirenih ljudskom glupošću i zlobom…
Naravno, reč je o legendarnom američkom
underground piscu i boemu Čarlsu Bukovskom i njegovoj autobiografskoj trilogiji epskih dimenzija – romanima o odrastanju, šljakanju, alkoholisanju i lutanju širom slobodarske Amerike i njenog sna o uspehu svakog pristojnog pojedinca…
,,Po ceo dan sam spavao i odmarao se za posao. Subotom i nedeljom sam pio da zaboravim… Pa, kako se ono kaže, moraš nešto da radiš. I onda radiš bilo šta. To ti je mudrost robova… Dok traje novac, traješ i ti.”
Malo je književnih dela koja na tako neposredan, jednostavan, duhovit i pronicljiv način govore o životu, o svemu onome što čovek ,,mora” da prođe u iznudi koju nameće sistem prepun lažnog morala, gluposti, demagogije, izrabljivanja i mora nepotrebnih stvari nametnutih kao lažna potreba čoveka današnjice i bezvredni ukras malograđanštine.
Priče starog pokvarenjaka o sasvim običnom ludilu, od perioda ranog detinjstva, odrastanja, sazrevanja, besmislenog rada i skitanja, alkoholisanja, bluda, klađenja na konjskim trkama, službe u pošti, pa sve do prvih literarnih ostvarenja – priča za
underground časopise, prve zbirke poezije ,,Cvet, pesnica i zverski jauk” i romana ,,Pošta”, kroz piščev alter ego, Henrija Kinaskog, vode nas bespućima Amerike 20. veka i na brutalno iskren način govore o stvarnom životu sa neodoljivom dozom humora i cinizma, dovodeći čitaoca do suza i zapitanosti o smislu svega –istovremeno.
,,Odbojna mi je bila svaka pomisao da postanem nešto, od toga mi je bilo muka… Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svakog božijeg dana i vraćam se. Ni u ludilu… Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre?”
Kultni autobiografski roman ,,Bludni sin” prati detinjstvo i odrastanje Bukovskog, doseljenika iz rodne Nemačke, u zadahu bede i ekonomske krize, tridesetih godina 20. veka. Groteskni otac koji ,,zaklanja sunce”, usamljenost, banalnost i sivilo svakodnevnice sačinjavali su mizanscen jedne tužne mladosti…
,, Bio sam smešten u ništavilu. Nisam ni postojao u neku ruku i to sam prihvatao. Posmatrao sam ljude sa distance, kao u pozorištu. Samo, oni su bili na bini, a ja jedini u publici…
Sve u vezi sa mnom bilo je tako bedno, kao i dan u koji sam se rodio. Osim što sam mogao da pijem s vremena na vreme, mada nikad dovoljno. Piće je bila jedina stvar koja je činila da se čovek ne oseća večito zblanut i uzaludan. Sve ostalo je samo kljucalo i kljucalo, rijući sve dublje. I ništa nije budilo interesovanje, ništa…”
Prisećam se prvih dodira sa delima Bukovskog, osećaja radosti i smeha, prepoznavanja i ponovnog susreta sa nekim koga osećate veoma bliskim sebi, a da nikad niste imali priliku da ga sretnete, popričate s njim, popijete i zalijete sve ono što vas tišti, raduje i veže. Stari, dobri, ,,pokvarenjak” Buk i njegove zabeleške… neko tako nepopravljivo iskren, lucidan, kreativan, satiričan… putnik–lutalica koji se nigde ne zaustavlja dugo i ne veže, kotrljajući kamen unutar moderne džungle izobilja za povlaštene, lakmus-papir koji bez pardona razotkriva pritvorne laži, glupe ideale, mrtvilo konformizma, uzaludnost izmišljenih vrednosti licemernog društva… Usamljenik, saputnik kurvi i klošara, kockar, alkos, otpadnik od sistema, buntovnik s razlogom, pisac koji razobličava…
,,Ljudi su bili ograničeni i oprezni, svi isti. A ja sam morao da živim sa tim govnarima ceo život, mislio sam. **** ih bog, svi su imali svoje čmarove i polne organe i usta i pazuha. Kenjali su i ćaskali i bili tupi kao sopstvena noga. Devojke su dobro izgledale sa distance, sunce je blistalo kroz njihove haljine, njihovu kosu. Ali priđeš li im bliže i čuješ njhovu svest dok im izlazi na usta, dođe ti da iskopaš rupu pod bregom i sakriješ se unutra s mašinkom u ruci…”
,,Faktotum” (sluga za sve poslove, večiti pomoćnik pomoćnika) i ,, Pošta” nastavak su šljakerskog putešestvija i ludila Bukovskog, jedna od onih retkih dela koja vas trajno vežu svojom vitalnošću i neposrednošću, kojima se večno vraćate. To su dela koja nikad ne ubiraju plodove književnih nagrada i pljeskanje većine, ali jednostavno ostavljaju bez daha i dovode do suza britkim humorom, dosetljivošću i prodorom u bit problema, te sagledavanjem sveta iz nekog manje uobičajenog, prećutnog ugla, razotkrivajući pritom svu laž i besmisao nametnutih vrednosti i ljudskih stremljenja, koja to u suštini i nisu. Britka energija naprosto varniči iz svake ogoljene rečenice i urnebesnih dijaloga, zapisa iz podzemlja stvarnosti i margine nepodobnih…
,,Kada sam se vratio u Los Angeles, našao sam jeftin hotel u Hoover street-u, legao u krevet i pio. Pio sam tako neko vreme, tri-četiri dana. Nisam se mogao prisiliti da zavirm u mali oglasnik. Nisam mogao podneti pomisao da sedim pred čovekom za pisaćim stolom i da mu tupim kako tražim posao, kako sam kvalifikovan za taj posao. Istini za volju, grozio sam se života, svega onoga što čovek mora raditi samo zato da bi mogao jesti, spavati i obući se. Stoga sam ležao u krevetu i pio. Dok sam pio, svet je i dalje postojao tamo vani, ali me trenutno nije držao za gušu…”
Dugogodišnje druženje i upoznavanje sa Henkom pretvorilo se, u mom slučaju, u jedno trajno prijateljstvo, relaksirajući put ka samom sebi, shvatanjima života i ljubavi prema pisanoj reči, neizbrisivim tragovima titraja duše i srca. Bio je to dug i trnovit put traganja i pronalaženja, putovanja na kraj noći, tamo gde sviće zora smirenja i pravih, istinskih vrednosti koje vam niko nikad ne može oduzeti, bez obzira na sve zamke koje vas lažnim osmesima i darovima privlače ka propasti.
,, Šta sam radio pre svoje 35. godine, kada sam počeo da pišem poeziju? Umirao, dragi moj, umirao. Na neki način sam to i voleo. Počeo sam sa kratkim pričama, gledajući po malim sobama, širom ove zemlje i pijuči previše jeftinog vina, slao te stvari časopisima i, kad bi mi ih vratili, cepao sam ih. Samo sam pisao te priče i pio koliko god sam mogao…”
Dragan Uzelac
