Gde li samo grešim? - po hiljaditi put postavljao je pitanje sebi konj dok mu je u odrazu čaše stalno nešto šaputao Ivanin lik. Toliko se trudim oko nje da to postaje tragikomično. A opet ništa. Kao da ne postojim. Konj je tonuo dublje u misli.. sve dok u jednom trenutku nije začuo zvonki zvuk visokih potpetica kako prilazi džuboksu. Bilo je nešto u tom hodu.. u načinu u kojem je novčić padao u tu čudesnu mašinu.. a potom pesma...
Konj je već po prvim taktovima njemu omiljene pesme okrenuo glavu da vidi ko je podesio džuboks na ovu njemu dobro poznatu melodiju. U njemu se probudi neko davno zaboravljeno osećanje pripadnosti.. ali ono nioje dugo trajalo jer ga je ubrzo zamenio osećaj bespomoćnosti kada je pogledom obuhvatio jako zgodnu ženu koja je iz nekog razloga išla ka njemu. Konj se sledi. On nije bio spreman na ovakvu situaciju. On je došao ovde da pobegne. On se osećao kao da je otkriven u najskrivenijoj tajni. Zgodna dama je prilazila ka njemu sve dok Konj nije u čudu shvatio da ona ne ide ka njemu već ka barskoj stolici koja je bila pored njega. Dama sede i reče bartenderu.. Molim vas.. jedan martini.
Konj se naježi ob boje njenog glasa. Smetala mu je. Bila je jako lepa. Zar ni ovde nije mogao da ima mira? U Konju se se pomešale emocije i dešavala se bura dok je njegova spoljašnjost izgledala prilično zblanuto. Dama ga uhvati kajičkom oka a potom izvadi iz torbice dugačku crnu muštiklu i u nju stavi duvan i onda poče da pretura po torbici.. Konj ju je mirno gledao ne reagujući. Kada je ustanovila da nema čime da zapali cigaretu.. okrenula se Konju i nasmešila kao da mu porućuje da je nemoćna i da je samo on može spasiti. Konj je čvrsto držao svoj pogled na njoj ne menjajući izraz lica. Ona je na jedva vidljiv trenutak iznervira a potom okrenu i ljupko reče. Izvinite ser? Da li biste bili ljubazni da mi pripalite ovu cigaretu?
- Naravno - odgovori Konj i izvadi tanane male šibice koje je uvek vukao sa sobom a potom joj pripali cigaretu...
- Hvala.. izgleda da sam negde zaturila svoj upaljač.. - nastavi ona.. - Ah, od ovog vremena čini mi se da smo svi nešto rasejani.. ali vi ne delujete tako.. na trenutak usledila je mučna tišina od par sekundi.. a potom.. Moje ime je Moana.. - učtivo se predstavi dama.. Konj - reče Konj. Na belom princu.. Konj.. potom doda posle kraće pauze.. Osećala se neka napetost u razgovoru..
- Dolazite često ovde? - Upita Moana..
- Ne toliko često kao pre.. - Konj odmahnu glavom, potom zastade na tren, a potom neodlučno nastavi - ..uglavnom kad želim da potonom u beskrajne krugove vetrenjača mog uma. - nasmeši se tužno - Ovde sam nenako miran. Sam sa sobom. Slobodan i u skladu sa sobom. Znate u ovom godinama sve se nekako svodi na konsolidovanje sebe. Svi znamo da možemo i koliko smo kvalitetni ali se redovno zaboravljamo...
(Konju se izgleda odvezao jezik) Sufi mistici to zovu zikr.. Sećanje. Sećanje na nas.
Moana je ćutala pred ovakvim neočekivanim monologom.
- Ko smo mi bez sećanja - Konj se nije dao ućutati, izgleda da je bio raspoložen za teške teme - I ko smo mi bez tih fragmenata prošlosti koji su sastavni deo naše sadašnjosti i temelja budućnosti. Mi smo hodajući mozaici. Samo se ponekad zaboravimo.. kakvu sliku iz sebe prikazujemo. A to ponekad zavisi i od onog ko nas gleda, draga moja.. Ko nas gleda.
Moana se naježi na ovo "draga moja". Pa nije mu ona neka tamo sestričina da je tako zove... Odakle mu pravo? Konjina jedna.
- Da.. - izusti ona jedva čujno i pomalo odsutno. Kroz glavu su joj prolazili svi oni sati kada se osećala samom, kada se osećala samom ali i jakom na kraju sveta dok ju je šibao okenaski vetar na njenom malenom brodu koji je uspešno prkosio prostranstvu svojim nejakim jedrima... Ili kad je stajala ispred svetionika.. kao stražar sveta.. na karauli života. Mo na tren dozvoli da je zarazi konjsko lutanje.. ali se brzo prenu.
- Ja sam samo htela da pobegnem od kiše.. - reče kao da se pravda iako nije znala zašto, odnosno pred kim. Možda je to ipak bilo pravdanje pred samom sobom. Za sve ono zašta smo svi ponekad krivi nedelovanjem i puštanjem vremena da protekne.
Konj shvati da je preterao.
Oprostite - reče on.. a potom je dobio neodoljivu potrebu da nekako ispravi stvar iako je znao da to nikad neće niti je bilo moguće.
Konj poče da prebira po džepovima i nade novčić a potom podiže kažiprst kao da nešto pokužava da kaže Moani.. da ga sačeka tu. Da ne odlazi.. Da ima nešto važno da izjavi.. i odvuče se do džu boksa.. i istim kažiprstom poče da bira ponuđene pesme.. a onda ubaci novčić i pritisnu dugme.. i začu se pesma.
Potom se smešeći, sudbinskom sigurnošcu u sebe, lucidnom energijom koju je crpeo iz psihilogije da život ionako jako brzo prolazi.. vrati do Moane sa drugačijim pogledm u očima..
- Da li ste za jedan ples? - Konj pruži ruku.. u kojoj je bilo samo pregršt vazduha i ništa više.
Moana se na tren zbuni a potom nasmeja, pristade i ispruži prste.
Dok se plesali ćutali su... Tišina je bila konačna. I konačno je jedna priča bila ispisana do kraja. I to bez reči. Makar jedna.
Poslednja izmena:
