Posto je vise nego sigurno da ovaj inerviju niko ili vrlo malo ljudi ce procitati ,postavicu ga ovde jer smatram da je vrlo zanimljiv zbog nekih stvari koje je Draskovic ovde ispricao .
Ustvari postavicu samo par stvari koje su po meni vrlo zanimljive ,inace interviju je vrlo dug.
С: Вуче, разумемо те ваше игре, езоповске речи, али можете ли мало то прецизније да објасните?
В.Д: Нова српска држава почела је од кућног Карађорђевог дворишта. Од тада па наредна два века, држава се само ширила, напредовала, јачала, побеђивала, стицала савезништва, пријатељства и углед у свету. И шта се нама десило у последњој деценији прошлог века.
С: Па, неће бити да смо сви ми слепи, а само ви видите унапред?
В.Д: Оставимо сад са стране дрвеће, које нам не да да видимо шуму. Десило са то, да се у размаку од само три, четири године у пораз претворене све победе и сви напори из претходна два века.
С: Је л’ мислите да су порази стигли, само зато што је наша политика била таква? Или, што је светско паковање такво - какво је?
В.Д: Људи који су се тада нашли на челу државе и који су нам креирали судбину, успели су немогуће. Да нам за две-три године, у пораз претворе Први и Други балкански рат који је, да вас подсетим, добила победничка српска војска. Да у пораз претворе Први светски рат који је добила српска војска. Успели су да народ, из Јасеновца, Јадовног, толиких јама и кречана независне усташке државе Хрватске, осрамоте пред светом и да нас свету представе као народ џелата.
С: Ви као да дајете историјски суд, није ли мало рано за то?
В.Д: Да је неки врховни луцифер, расписао конкурс ’90-те године, да се изабере вођство и политика, која ће у тако кратком временском раздобљу да уништи Србе, да их обори у блато, у срамоту, у поразе, у несрећу, не би могао да нађе такву екипу. Ово што говорим је коначни суд историје, оне која ће доћи, кад нас не буде било.
С: Много је људи у Србији који се не би сложило с вама?
В.Д: Хм, хм... Истовремено је фатално то да је и данас огроман број Срба, загледан у апостоле те политике националног слома и несреће. Па им се пишу песме, па им се носе беџеви, па се славе као патриоти, а не дају да се Србија сети оних који су је дизали: Карађорђа, Милоша, Пашића, Мишића, Путника, Александра... Сећамо их се само пригодно, поводом годишњица њихове смрти.
С: Поменули сте три речи – отац, мајка и Косово. Сад вам отму трећу реч и мислите да се формира јака Србија, без Косова?
В.Д: А кад су нам отели трећу реч? Написао сам роман "Руски конзул" и види се како је Косово расрбљивано од ’45. на овамо. Међутим у тој политици, немојмо да тражимо алиби за ону фаталну политику пораза. Немојмо да кријемо чињенице и да народ лажемо да смо ми 17. фебруара ујутру, чврсто били на Косову као држава, а онда 17. фебруара поподне, албански парламент прогласио независност и ми изгубили све. То је лаж.
С: Да ли мислите да на тај начин може да се узме део нечије територије?
В.Д: Наравно да је то велико насиље над међународним правом, али ако се скрива узрок, онда су и закључци погрешни. Србија је Кумановским споразумом, после НАТО бомбардовања изгубила све атрибуте суверенитета над Косовом и то оверила потписом на том споразуму.
С: Па, неће бити; зар тај Споразум и Резолуција 1244 није она танана нит која нам још даје наду у враћање Косова и Метохије?
В.Д: По домаћем и међународном праву, суверенитет је судска, законодавна, извршна, војна и полицијска власт државе над одређеном територијом. Све то смо ми изгубили над одређеном територијом.
С: Шта смо задржали?
В.Д: Задржали смо територијални интегритет, односно име наше државне међе са Албанијом и Македонијом. И то без могућности да ту међу ми контролишемо. Ипак та Резолуција 1244, сачувала нам је територијалну целовитост, а у имену међе је на одређени начин и суверенитет.
С: Ако је тако просто, а није, у чему је онда - наш проблем?
В.Д: Народу мора бити објашњено, што ћу се ја потрудити у овој изборној кампањи, како је дошло до Кумановског споразума.
С: То, верујемо, знају сви, али је л’ имало боље могућности?
В.Д: У једном тренутку током разговора у Рамбујеу, од руског председника у посредничкој тројци Бориса Мајорског, добијам поруку да хитно идем за Београд и да ту поруком предам Милошевићу, са молбом да хитно потпишемо то што нам је понуђено, јер је представник ЕУ Волфганг Петрич успео да "сломи" представника Америке Кристофера Хила. Ја сам ту поруку предао Милошевићу...
С: Шта је то било толико сензационално да мислите да би донело другачији расплет?
В.Д: У њој је писало овако: "суштинска аутономија за Косово у оквиру целе Југославије, нема никакавог референдума о будућности и Косово је у државним оквирима Србије. Задржавамо три хиљаде војника, две хиљаде полицајаца на Косову. Обавезни смо да примимо трупе НАТО пакта, уз доста уверљив наговештај да би то могле да буду и трупе Уједињених нација, које ће тамо остати колико је потребно, највероватније око три године, да заједно са нашим снагама разоружају УЧК и од свих људи на Косову одузму оружије.
С: Лепо звучи.
В.Д: Милошевић је то сместа одбио. Рекао је "Ви сте Вуче неискусни, немате дипломатско искуство. Сама чињеница да Руси траже да ово потпишемо, казује нам да то нипошто не смемо учинити, јер Руси играју како Вашингтон свира". Рекао је и то "да неће страна чизма на Косово", на шта сам му одговорио: учинићу све, само нека он потпише, а ја преузимам одговорност да ће стране трупе доћи у патикама, да не би дошле у чизмама. Био сам саркастичан и очајан...
С: Зашто је одбио?
В.Д: Зато што је већ био сломљен од шефице Јула и шефа радикала, и прихватио државну стратегију која је гласила "Наш највећи државни и национални интерес је да испровоцирамо НАТО да будемо бомбардовани. Потребне су нам бомбе НАТО пакта, да бисмо те бомбе искористили за распиривање антиамеричког и антиевропског расположења у земљи, да бисмо их искористили као кишобран за ликвидацију политичких противника у земљи, и да бисмо трасирали пут за неку врсту државне уније са Белорусијом и Русијом, додуше са Русијом када буде свргнут Јељцин, и када дођу Зјуганов и Жириновски на власт.