Ne znam tačno poenta koja je postavljanja pitanja i naglašavanja da, uzgred, odgovor ništa ni na koji način neče promijeniti? To znači da se u cijelo ovo pitanje ne ulazi ozbiljno, već sa unaprijed zacrtanom premisom.
Врло сам озбиљан по овом питању.
Одговор може да натера на другачији поглед.
Дакле догодила се сеоба Словена, са значајним повесним последицама, или се догодила повесно, и по последицама, безначајна инвазија мултиетничких склабеноа.
Не улазим у ово питање са унапред зацртаном премисом.
Да је тако не бих ово написао
Ако Срби себе зову и Словенима онда је то доказ који вуче на страну модела сеобе по којем је реч "склабенои" етноним и сви извештаји 6. И 7. столећа заиста говоре о сеоби, а ако Срби себе нигде ,или ретко, не називају Словенима онда је то доказ који који говори о накнадном кумовању Ћирила и Методија, који су термин склабенои употребили да дају име језику који је постојао на Балкану пре појаве склабеноа и да се словенски идентитет, са тим именом (Словен), накнадно градио кроз векове.
Ни ово
А ово сам написао
Све и да ми наведеш, „колико хоћеш“, цитата где Немањићи себе зову Словенима, мој став, да је модел сеоба лоше поткрепљен, се неће променити.
Зато што од деветог века (Ћирила и Методија), до Немањића, има сасвим довољно времена да се изгради словенски идентитет средњовековних Срба, па уколико идентитет постоји моја претпоставка не би изгубила на снази, али би хипотеза о сеоби Словена добила још један чавао у сандук, уколико тај идентитет не постоји,
Званична школска историја одбија да повеже Готе и Гете или Плинијеве и Птоломејеве Србе са Ајнхартовим Србима или Глигоровљеве и Филипове Македонце, и то је у реду. Не видим зашто такав чврст став не постоји по питању повезивања склабеноа и Словена.
Što se tiče konkretnog pitanja, vezano za 1200-e i 1300-e godine, moram priznati da mi nije poznat neki primjer u kojem neki nemanjićki vladar (ili neko drugi) eksplicitno pominje Sloveni na domaćem jeziku (ako sam dobro shvatio, zanimaju te samo istorijski izvori na slovenskim jezicima, ne na grčkom i/ili latinskom).
Ја такође признајем да не знам ни један пример где Срби, 12. И 13. века, себе зову и Словенима али више пута сам нагласио да је моје знање ограничено.
Ко зна нека се укључи.
Ти би рекао збој лељости и тежине материје, а ја бих рекао због сопственог егоизма који, када препозна телефонске именике, преписиваче, солитеље памети и припаднике чопора без сопственог аутономног става и мишљења, одбија да настави читање. Сигурно сам због тога доста ствари и пропустио, због погрешног првог утиска. Јерговићев роман „Отац“ сам бесан, прекинуо да читам али сам коју годину касније одушевљено гутао његове приче.
Примећујем да се „колико хоћеш пута“ претворило у „није ми познат неки пример“, не ради сопственог егоистичног испада, него као илустрацију, која показује како се важећа повесна „наука“ површно занима питањем, „сеобе Словена“, и да се уклапањем у модел катастрофизма, пратећи библијски образац, сматра да је то питање решено.
Да занимају ме информације, када Срби и Бугари први пут за себе кажу да су Словени.
И Срби и Бугари су Јужни Словени и требали би то да знају, пре него им то неко сугерише (дошапне), Ћирило и Методије , на пример, у супротном ради се о накнадно изграђеном идентитету.
Склабе су Германи кратко преводили као бефулце.
Просто тај шаблон катастрофизма (сеоба, немогућих асимилација) у историји све више губи тле под ногама јер не може да прође тест реалног света, него се упорно задржава у оквирима фантастике.
Мени је јасно да:
-Румуни нису настали непостојећом римском „романизацијом“ после Трајана, нити су тихом сеобом бежећи пред Османлијама прешли Дунав и „румунизовали“ масе Словена. Ова друга претпоставка је идентично бесмислена као и код „сеоба Словена“, када Авари воде са собом искључиво Словене, а пред Турцима беже искључиво Румуни, а Словени и Грци, јок.
-Албанци нису дошли ни са Кавказа, ни из Либана, ни из Румуније, ни из Бугарске, ни са Сицилије, него су се запатили тамо где су и данас, свиђало се то нама или не.
-су се, тада још безимени Словени, са Балкана, у предисторијско време, док макроетноними нису постојали, проширили на исток и север.
Деветнаестовековна историја треба да се врати у реалне оквире, а не да слепо прати инвазиони образац са немогућим асимилацијама (катастрофизам), образац успостављен Библијом, у деветнаестом веку измишљеном инвазијом Аријеваца и бесмисленом и недоказивом Курганском хипотезом.
Свет је просто много старији, а временско сажимање света на последљих неколико хиљада година је погрешно.