Како написај у уводном посту, Александријска библиотека бјеше највећа библиотека античког свијета.
Основана је почетком III вијека прије нове ере од стране краљева из династије Птолемеја.
Оснивач и први организатор био је извјесни Грк Деметрије из Фалерона. Током постојања библиотеке, главни библиотекари бејаху веома учени људи и књижевници. Неки од тих су Зенодот из Ефеса, пјесник и граматичар Ликофрон из Халкиса те критичар и филолог Аристарх са Самотраке.
Од оснивања Александрију су насељавали војници, морнари, бирократе, чиновници и администрација, пословни људи, занатлије и други сталежи. Временом су научници (лингвисти, историчари, астрономи, географи, математичари, физичари, пјесници) хеленског свијета долазили да уче и предају.
По писанију први управник Александријске библиотеке бјеше неки Зенодотус у периоду 285. до 270.године прије н. е.,
Након изградње и попуне библиотека је посједовала књиге из Асирије, Грчке, Персије, Египта, Индије и других земаља. У музеју у саставу библиотеке је битисало и радило преко стотину научника, који су се бавили истраживачким радовима, држали предавања студентима, писали књиге и вршили преводе списа. Када је саграђена, библиотека је садржавала цјелокупна сазнања античке епохе, а када је уништена од тога није остало ништа.
Свој врхунац библиотека је достигла у другом вијеку прије нове ере, свакако је значајан период главног библиотекара Аристарха из Самотраке, једног од највећих научника и највећег граматичара те епохе.
Но Александрија се нашла у вртлогу династичке борбе, овај Аристарх је подржавао Пролемеја VII, како се тај оклизнуо о кору од банане, нови владар Птолемеј VIII Фискон, почео је са кажњавасњем оних који су подржавали претходника, на удар су дошли и Аристарх и други научници библиотеке који су прогнани и растјерани по источном Медитерану.
Након протјеривања научника из Александрије, долази до промјене у историји хеленистичке науке. Научници и истраживачи су наравно наставили са својим научним радом, али то више нису радила у сарадњи са библиотеком, која самим тим престају бити центром знања и улености тог времена, и полако губи значај који је имала.
Постоје различите процјене о броју свезака у библиотеци у различитим временима, крећу се од 40-400.000, неки извори указују да их је било 700.000 а неки савремени истиорици оперишу и са бројем од милион свезака у неком периоду.
Када су у питању разарања и уништавања библиотеке забиљежено их је неколико.
Прво је забиљежено 48.године п.н.е, када се извјесни Гај Јулије Цезар нашао опкољен и под опсадом у Александрији, те се одлучио спалити неке своје бродове. По писанију античких писаца пожар се проширио и на библиотеку те је прогутао списе које је дохватио. Ту опет постоје различите интерпретације колико је у самом пожару страдало свезака, но највјероватније је део или већ део књижног фонда опстао и библиотека је брзо обновљена.
Сама библиотека током периода под влашћу Рима све више губи на значају а друге библиотеке дуж Медитерана добијају на важности.
Посебно што је током другог вијека нове ере, Римско царство постало мање овисно од жита из Александрије, што је пратило и опадање важности града и опадање важности библиотеке.
Слиједеће страдање и града и библиотеке се десило током трећег вијека током борбе Рима са Палмирским краљевством и кеаљицом Зенобијом, чије снаге су привремено овладале Египтом.
Током борби 272.године, снаге цара Аурелијана су готово потпуно уништиле и разолриле кварт града у којем се налазила библиотека, ако је музеј у саставу библиотеке и даље постојао, сасвим извјесно је уништен и током тог напада.
У Серапеуму (храму посвећеном Серапису) налазио се огранак Александријске библиотеке. Године 387. хришћанство постаје државном религијом Римског царства, цар Теодосије I 391. године иудаје декрет да се униште пагански храмови, што доводи да у превирањима која ће услоједити 391.године маса хришћана уништи александријски Серапеум и књижни фонд Александријске библиотеке који се у њему налази. Ови догађаји су обрађени у одличном филму
Agora (2009) који прати судбину Хипатије, гдје је ипак код обраде тих догађаја примјетна тенденциозност.
И коначно након што су арапске снаге поразиле византијску војску у бици код Хелиополиса, војсковођа аеапских снага Амр ибн ал-Ас 642.године заузео је Александрију, Упутио је писмо калифу Умару шта чинити са списима које је затекао у библиотеци. Одговор бјеше "Ако су те књиге у складу са Кур'аном, нису нам потребне, уништи, а ако су оне супротне учењу Кур'ана, уништи." Тако да овај војксковођа баш и није имао неки избор и приступило се темељитом уништавању књижног фонда библиотеке.
Запис о овој преписци је из доста каснијег времена, но извјесно је током арапске експанзије уништено оно што је још било преостало од Александријске библиотеке.
Уништавањем књижног фонда Александријске библиотеке неповратно је изгубљен океан сазнања из античке епохе
