Aleksandar Veliki

[Kotromanicev sin]

Ivan Gundulic ga u svom djelu ,,Osman" ovako naziva:

Tim u njih se još začina
što se u pjesan stavi odavna
od Lehsandra Srbljanina
vrh svijeh cara cara slavna.

http://www.ffzg.unizg.hr/infoz/dzs/html/Gunduli1.htm

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Moze li neki izvor da je sam sebe nazivao Makedonskim?

Ili izvor od Plutarha, Diodura Sicilijasnkog, Arijana, itd...?

Tražiš izvor kao dokaz da je Aleksandar bio Makedonski?

Zašto uopšte? Govorimo i kralju Makedonije. Čak i da ne postoji takav izvor, nesporno je da je bio makedonski.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Био је грчки исто колико и Душан, Цар Србљем и Грком.

Potpuno nekorektno poređenje. To je bilo dvostruko carstvo, u kojem je služeni status imao srpski jezik i srpsko pismo. Aleksandrovo carstvo je objedinjavalo grčki svet i bilo kulturološki grčko. Ili helenističko, ako hoćeš.

Ako već tražišneku ličnost iz srpske istorije kako bi potražio da ima barem neke zajedničke crte, više ima smisla porediti sa Simeonom Urošem Paleologom, nego sa Dušanom.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

To je ustvari LETOS - letnje doba.

Zapravo, to je povezano sa albanskom reči za igre, lojë‎. To označava početak perioda u kojem se održavaju velike igre, kao što su Herine ili Olimpijskre igre, odnosno priprema za njih.

Omikron i sigma predstavljaju grčki nastavak na albanski koren (a koji uvek previđaš kada analiziraš ove stvari, usled čega i imaš tako nelogične predloge).

Spojler

 

[Kotromanicev sin]

Tražiš izvor kao dokaz da je Aleksandar bio Makedonski?

Zašto uopšte? Govorimo i kralju Makedonije. Čak i da ne postoji takav izvor, nesporno je da je bio makedonski.

Da, trazim. Zato sto stvari treba nazivati onim imenom kakve jesu.

Npr. danasnji Makedonci u svojim magnovenjima njega povezuju sa njima, pa eto i zbog toga.

To je isto kao da neko danas Tvrtka zove Bosnjakom (mada i to rade).

 

[Kažu "strani plaćenik"]

Da, trazim. Zato sto stvari treba nazivati onim imenom kakve jesu.

Npr. danasnji Makedonci u svojim magnovenjima njega povezuju sa njima, pa eto i zbog toga.

To je isto kao da neko danas Tvrtka zove Bosnjakom (mada i to rade).

Александар вероватно себе никад није називао македонским како га ми данас називамо али је сигурно говорио ,,од Македоније" кад би се представљао. Мада не видим од какве је то важности за питање својатања Александра од стране неких данашњих македонских романтичара. То Александрово ,,македонски" се односи на његово и краљевство његовог оца, не на Северну Македонију. Иако себе можда није називао македонским, као што већ рекох, као што вероватно није ни Ћирило солунски себе тако називао, он је и даље македонски као што је и Ћирило солунски. Није баш најадекватнији пример за поређење али је смисао јасан.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Da, trazim. Zato sto stvari treba nazivati onim imenom kakve jesu.

Npr. danasnji Makedonci u svojim magnovenjima njega povezuju sa njima, pa eto i zbog toga.

To je isto kao da neko danas Tvrtka zove Bosnjakom (mada i to rade).

Imaš dosta primera Aleksandar od Makedonije. To se po standardima u jeziku češće prevodi kao Aleksandar Makedonski, po običajima našeg jezika.

Stvarno ne znam zašto ti je to toliko bitno. Da nije bio makedonski kralj, pa hajde da razumemo; ovako je krajnje irelevantno.

Npr. Sava sebi sasvim sigurno nije dodao kao nadimak Srpski. A opet, svi ga zovu Sveti Sava Srpski, kako bi postojala distinkcija u odnosu na, recimo, Sveto Savu Gotskog.

A novoromantičari iz Severne Makedonije bi ga svojatali i ovako i onako i bez toga. Nebitan je taj nadimak u tom kontekstu; nije ni razlog zašto ga svojataju.

 

[Kotromanicev sin]

Stvarno ne znam zašto ti je to toliko bitno. Da nije bio makedonski kralj, pa hajde da razumemo; ovako je krajnje irelevantno.

Па ја не знам како теби то није битно.

A novoromantičari iz Severne Makedonije bi ga svojatali i ovako i onako i bez toga. Nebitan je taj nadimak u tom kontekstu; nije ni razlog zašto ga svojataju

А шта је онда разлог? Ја колико сам упратио баш због тога га својатају. По мрежи убише с тим.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

А шта је онда разлог? Ја колико сам упратио баш због тога га својатају. По мрежи убише с тим.

Ma kakvi. Svojataju sve antičke Makedonce kao takve, pa tako skupa i kralja Filipa i njegovog sinčića, kao i sve ostale. Nema titula Makedonski nikakve veze sa tim.

 

[Kažu "strani plaćenik"]

Па ја не знам како теби то није битно.

А шта је онда разлог? Ја колико сам упратио баш због тога га својатају. По мрежи убише с тим.

Зато јер је био македонски краљ, а они својатају цело македонско краљевство, владаре и становнике као своје претке.

 

[psmaniac]

Potpuno nekorektno poređenje. To je bilo dvostruko carstvo, u kojem je služeni status imao srpski jezik i srpsko pismo. Aleksandrovo carstvo je objedinjavalo grčki svet i bilo kulturološki grčko. Ili helenističko, ako hoćeš.

Ako već tražišneku ličnost iz srpske istorije kako bi potražio da ima barem neke zajedničke crte, više ima smisla porediti sa Simeonom Urošem Paleologom, nego sa Dušanom.

И Душаново царство је било културолошки грчко, византијско.
Не верујем да је пелашки лошије стајао у александровој хелади.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

И Душаново царство је било културолошки грчко, византијско.

Netačno. Primarno je bilo srpsko, a sekundarno helensko, u praksi. Formalno, dualnog karaktera. Jezik Dušanovog zakonika nije grčki.

Не верујем да је пелашки лошије стајао у александровој хелади.

Nema nikakve potrebe za verovanjem. Nije imao nikakav službeni status, niko nije ništa njime službenim karakterom regulisao. Nijedan dokument, ništa. Nije bio jezik države, privrede, prepiske, niti književnosti. Ne govoreći čak o velikoj većini Aleksandrovog carstva i o samom Vavilonu, tj. njegovom srcu ili brojnim Aleksandrijama koje je bio osnovao, i u samoj Makedoniji, pri Egejskom moru, za sve to je bio atički dijalekat tj. starogrčki jezik.

Tako da, doslovno, nebo i zemlja. Nije bio ni sekundarni, pa ni štošta drugog.

 

[psmaniac]

Netačno. Primarno je bilo srpsko, a sekundarno helensko.

Хеленско или грчко?
Не би требали мешати те појмове.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Хеленско или грчко?
Не би требали мешати те појмове.

Zašto ne treba? Vlast cara Dušana odgovara periodu Paleološke renesanse, u kojem je helenski etnonim bio uvelike rehabilitovan i prisvojen od strane učenih Romeja, odnosno razdoblju helenizovane Vizantije. U to vreme, grčko i helensko ime su uglavnom bili sinonimi.

 

[psmaniac]

Zašto ne treba? Vlast cara Dušana odgovara periodu Paleološke renesanse, u kojem je helenski etnonim bio uvelike rehabilitovan i prisvojen od strane učenih Romeja, odnosno razdoblju helenizovane Vizantije. U to vreme, grčko i helensko ime su uglavnom bili sinonimi.

А ромејско? Ајд што имају проблем са околним народима па не схватају који су који,
него имају проблема да утврде сопствени идентитет. Није ни чудо што су пропали
ко' Грчка.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

А ромејско? Ајд што имају проблем са околним народима па не схватају који су који,
него имају проблема да утврде сопствени идентитет. Није ни чудо што су пропали
ко' Грчка.

Nisam siguran šta me tačno pitaš kada kažeš a romejsko? Da, koristili su od početka tj. od vremena cara Iraklija u prvoj polovini VII stoleća pa sve do kraja 1453. godine romejsko ime.

 

[psmaniac]

Nisam siguran šta me tačno pitaš kada kažeš a romejsko? Da, koristili su od početka tj. od vremena cara Iraklija u prvoj polovini VII stoleća pa sve do kraja 1453. godine romejsko ime.

Па да Грци који се Ромејима зову али су Хелени.

 

[Mrkalj]

@ИгарЈ

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Па да Грци који се Ромејима зову али су Хелени.

U razdoblju od XII do XV stoleća, a posebno nakon restauracije Vizantije 1260-ih godina, imamo jedan period renesanse u kojem se ljudi vraćaju antici. Kako je Vizantija sve manje i manje bila rimska — bez Rima, bez rimske religije, bez rimskog jezika, pa i bez velike većine rimskih institucija — oživljavanje helenskog imena imalo je ulogu potrage za, pa u njihovim očima i obnove, antičkog identiteta. Bilo je takođe bitno zato što je vizantijskoj civilizaciji davalo i mnogo dužu istoriju, povezujući je sa razdobljem pre nego što su Rimljani osvojili te teritorije. Razni autori koji su tada pisali u Romeje su uključivali i klasične grčke filozofe, u romejsku istoriju su računali i npr. Trojanski rat. Sve je to činilo romejsko ime potpuno nekompatibilnim, pa u neku ruku i zastarelim, nepoželjnim. Da Vizantija nije pala 1453. godine, sve je išlo ka tome da helensko ime postane i nekakvo (proto)nacionalno ime.

Ili da pojednostavimo, u razdoblju o kojem pričamo, helensko ime je imalo prevashodno jedan kulturno-jezički i arhaični (pa i romantični) kontekst, a romejsko politički, državotvorni. Verovatno ga se (romejskog imena) oni uopšte čak ne bi ni uopšte ni držali sve do kraja tj. do sredine XV stoleća, da im nije bilo važno da se pozivaju na to da su ostatak drevnog Rimskog carstva i da na osnovu toga zasnivaju svoje teritorijalne pretenzije nad silnim prostranstvima, kao i na nekakav prestiž koji bi eventualno bio i međunarodno priznat i mogao biti korišćen u diplomatskim odnosima i hijerarhiji sfera uticaja.

 

[psmaniac]

U razdoblju od XII do XV stoleća, a posebno nakon restauracije Vizantije 1260-ih godina, imamo jedan period renesanse u kojem se ljudi vraćaju antici. Kako je Vizantija sve manje i manje bila rimska — bez Rima, bez rimske religije, bez rimskog jezika, pa i bez velike većine rimskih institucija — oživljavanje helenskog imena imalo je ulogu potrage za, pa u njihovim očima i obnove, antičkog identiteta. Bilo je takođe bitno zato što je vizantijskoj civilizaciji davalo i mnogo dužu istoriju, povezujući je sa razdobljem pre nego što su Rimljani osvojili te teritorije. Razni autori koji su tada pisali u Romeje su uključivali i klasične grčke filozofe, u romejsku istoriju su računali i npr. Trojanski rat. Sve je to činilo romejsko ime potpuno nekompatibilnim, pa u neku ruku i zastarelim, nepoželjnim. Da Vizantija nije pala 1453. godine, sve je išlo ka tome da to postane i nekakvo (proto)nacionalno ime.

Ili da pojednostavimo, u razdoblju o kojem pričamo, helensko ime je imalo prevashodno jedan kulturno-jezički i arhaični kontekst, a romejsko politički, državotvorni. Verovatno ga se (romejskog imena) oni uopšte čak ne bi ni uopšte ni držali sve do kraja tj. do sredine XV stoleća, da im nije bilo važno da se pozivaju na to da su ostatak drevnog Rimskog carstva i da na osnovu toga zasnivaju svoje teritorijalne pretenzije i nekakav prestiž koji bi eventualno bio i međunarodno priznat.

Иста прича као са Србима и Југославијом, пропаст загарантована.

 

[Khal Drogo]

 

[Q. in perpetuum hibernum]

А ромејско? Ајд што имају проблем са околним народима па не схватају који су који,
него имају проблема да утврде сопствени идентитет. Није ни чудо што су пропали
ко' Грчка.

Možda oko ovih dilema oko naziva najslikovitije prikazuje Georgije Akropolit u XIII stoleću. On kaže, nekad smo bili Grci i Italijanima smo dali i veštine i znanja, ali onda smo svi postali Rimljani. Ali, oh, vremena se menjaju i sad smo ponovo Grci.

 

[psmaniac]

Možda oko ovih dilema oko naziva najslikovitije prikazuje Georgije Akropolit u XIII stoleću. On kaže, nekad smo bili Grci i Italijanima smo dali i veštine i znanja, ali onda smo svi postali Rimljani. Ali, oh, vremena se menjaju i sad smo ponovo Grci.

Зна ли шта о времену кад су били Хелени?

 

[psmaniac]

I to je dokaz da je sam sebe nazivao Makedonskim?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Зна ли шта о времену кад су били Хелени?

Akropolit koristi grčki etnonim. To je prilično retko, da se razumemo. Među svega nekoliko primera je, iz razloga što je to uglavnom bilo percipirano kao pežorativ. Mislim da je helensko ime kod Akropolita konkretno i dalje vezano u dobroj meri sa jeresi kao takvom, što je razlog iz kojeg on preferira grčko nad helenskim (postoje izvori u kojima se se govori o pokrštavanju Grka i Grci ubrajaju u hrišćanske narode, nasuprot paganskim Helenima, kako je bilo ranije uspostavljeno, u ranovizantijskoj epohi). Ali, da ponovim, to je izuzetno retko zato što su oni pre svega grčko ime doživljavali kao poniženje. A što je upravo i razlog zašto su odabrali helensko ime, a ne to (uz izuzetke kao što je Akropolit, koji je bio očigledno pod velikim uticajem crkvene tradicije).