Ja sam majka devojcice koja ima DS. Moja srecica sledece nedelje puni 2 godine. Prohodala je pre 2 meseca i za mene je ona najlepsa, najpametnija i najsladja devojcica na celom svetu. Lako je pricati sta bi...kada niste bili u toj situaciji. NIKADA, ali NIKADA se ne bih odlucila na abortus, ni u jednoj situaciji.
Necu citirati neke od vas, ali sam procitala dosta neistinih informacija. Pridruzene bolesti koje se javljaju uz DS su:stitna zlezda, leukemija, epilepsija i srcana mana/mane. Sve ostalo moze se javiti u procentima u kojima se javlja i kod ostale populacije. Moja srecica nema nista od navedenog. Zene sa DS mogu roditi dete, a sansa da rode dete sa DS je 50 %. Ne znam kako druge porodice, ali nasa ne trpi zbog Oliverine bolesti. To je sve stvar stava. Od vaseg stava takodje zavisi i kako ce se ostali ljudi ponasati prema vama.Nemam nameru da dete sakrivam od ljudi kao sto neki roditelji rade. A takodje ne zelim sazaljenje. Ne znam zasto bi ljudi sazaljevali Daunice. Moja srecica je fizicki zdravo dete, volimo je, mazimo, svi nasi prijatelji je obozavaju. Kada je izvedem u setnju, ko nas ne zna - ne provaljuje da sa njom nesto nije u redu, cak komentarisu da je med - medeni.To sto neki ljudi imaju problema da prihvate da su pojedini ljudi drugaciji, meni samo dokazuje da su sami ograniceni. . Daunici obozavaju drustvo, veoma su osecajni i nisu nimalo agresivni. Tako da niti patimo mi, niti ona. Za ono zbog cega smo suprug i ja patili, krivi su iskljucivo doktori, ustvari celo osoblje porodilista u kome sam se porodila, od nacelnika do cistacice. Na samom rodjenju po reakcijama sestara i doktorke primetila sam da sa bebom nesto nije u redu. Kao da nije dovoljno sto je beba bolesna nego smo prosli kroz pakao koji su nam priredili svi od reda na "Betaniji" u Novom Sadu. Receno nam je da je beba maltene monstrum, da ce samo kricati i lezati, da cemo je naci mrtvu u kreveticu jer nismo znali da joj ukazemo medicinsku pomoc, da je bolje da je damo u "Kolevku" u Suboticu da tamo zivi, nego da je donesemo kuci da umre. Naravno da smo bili u soku. Nisam je nijednom podojila, za 3 dana sam je videla nekoliko puta, otpustena sam na dan svog rodjendana kuci (naravno bez bebe). Ona je istog dana prebacena na Genetiku u decijoj bolnici. Savetovali su da je zaboravimo, da je ne posecujemo, da ne zovemo da pitamo za nju, da se vratimo u normalu i rodimo drugo dete koje ce nam pomoci da je zaboravimo. Naravno da ih nismo poslusali i da smo odlazili svaki dan da je obilazimo. Kako je vreme prolazilo, mi smo se naslusali strasnih prica i nasom odlukom je Olivera sa mesec dana starosti prebacena u "Kolevku". Nije potrebno da objasnjavam sta je to znacilo za nas i kako smo se osecali u tom periodu. Obilazili smo je svakih par dana, nosili kolica i izvodili je u setnju po gradu. Najteze je bilo uspavati je na rukama, spustiti je u metalni krevetic i otici.
Nakon 2 nedelje pakla i nekoliko kutija sedativa, resili smo da dovedemo kuci nasu "gospodjicu bebu" (tako je njen taja zove). Ocekivali smo da se desi ono najgore.
Medjutim Olivera je ok zdravlja, ponekad pokupi koji virus, uostalom kao i ostala deca.
4 puta smo bili u "Kolevci" i za to vreme smo videli samo 2 para roditelja. To je zalosno.
Zalosno je i to sto su svi monstruozni saveti u porodilistu potekli od medicinske sestre koja je meni veoma blizak rodjak. Nikad necemo sebi oprostiti prvobitnu odluku i nikad Oliveri necemo moci to da nadoknadimo. Vreme ne mozemo vratiti unazad ali mozemo informisati druge ljude da ne ponove nasu gresku.
Pogledajte "kako izleda monstrum beba" i da li taj mali osmeh treba ubiti ili cak ostaviti:
www.flickr.com/photos/olivera
