НЕКО И НИКО
"Хоћемо ли да попијемо по једну?"
"Наравно, не женим ја сина сваки дан, ред је."
"Шта ћемо?"
"Ти бираш."
"А традиција? Знаш оно кад отац отвори ракију, коју је закопао оног дана када му се родио првенац? То ништа? Ниси имао времена за мене, од кафане."
"Де, де, неће да је баш било тако а и да је било, бар си научио да будеш самосталан. Ниси ни свестан коју услугу сам ти учинио. Уосталом шта ти је недостајало, имао си све."
"Нисам имао родитеље."
"Па си се јадан искомплексирао, ајд пусти то него тркни до подрума. У оном лонцу, у ком ти баба кува сарму, је бокал ракије. Није баш да је твој вршњак али послужиће."
"Каква си ти штекара матори."
"Не кукај да се не предомислим."
"Живели! "
"Живели!"
"Волиш ли је?"
"Наравно да је волим, какво ти је то питање? Не бих се женио да је не волим."
"Жене се људи из разно-разних разлога, не би ни поверовао каквих. Имате ли од чега да се кућите?"
"Шта је са тобом вечерас? Јел ' си то решио да ми по скраћеном курсу објасниш, све оно што си пропустио у прошлости? Наравно да имам."
"Благош мене у дом."
"Обоје имамо добро плаћен посао."
"Чија је плата већа, твоја или њена?"
"Зашто је то битно?"
"Значи њена је већа, е шмокљо мој."
"Не разумеш ти то."
"Наравно да не разумем. Од почетка времена дужност мушкарца је да храни и да брани а женино је да умножава. Просто зар не, чак и за тебе."
"Рекох ти да не разумеш. Цивилизација се променила."
"Жена још увек носи девет месеци."
"Не банализуј, по чему се ми разликујемо од животиња ако си ти у праву?"
"Па и не разликујемо се. Нисмо исти, нећемо то никада ни бити."
"Ти мрзиш жене?"
"Не мрзим их ја већ ти и такви као ти."
"Објасни."
"Жене су основ живљења, чуварке ватре а ти им у замену за то нудиш упитну предност пишања стојећки. Оне нису мушкарци, упамти то деране. Него сипај још по једну, стисао си се ко да си је ти купио."
"Живели!"
"Живели!"
"Куде ми је снајка? Старом татку да пољуби руку? Куде су пријатељи, мираз да донесу?"
"Какав те мираз спопао сад, уосталом живећемо у стану који су нам поклонили њени."
"Вама или њој?"
"Нама."
"Стан се води на вас двоје?"
"Не, стан је наш али је уписан на њу да не плаћамо порез на поклон."
"Да не плаћате порез? Куку мајко моја, као да те ја нисам правио. Одрасти већ једном и буди мушко. Кус петао, пиле довијека. Преци ти се у гробу преврћу."
"Јел' треба и зидове око куће да зидамо, и пушкарнице да дижемо а ја да пашем сабљу и кубуру кад по хлеб излазим, да ме не оробе Турци и Арнаути? С'пролећа у шуму да се одмећем а жена јатак да ми буде? Нешто се не сећам да си се ти либио да станујеш код жена, и да те оне издржавају. Немаш права да ми држиш предавања."
"Наравно да имам сва права, ја сам ти отац "
"Јака ствар то је могао да буде било ко."
"Могао је али није. А знаш ли зашто није, наравно да не знаш."
"Просветли ме, створитељу мој."
"Покушаћу, мада нисам сигуран да ћеш схватити. Видиш ћорчо мој, нас двојица нисмо мерили по истим аршинима. Ти си гледао споља ја изнутра. Ти си бирао способну жену а ја јаку. Ти си мерио парама и трговао а ја сам за то време тражио мајку своје деце, и нашао је. "
"Па кад си је нашао, што је ниси и задржао, татице."
"Одакле теби право да ти мене тако нешто питаш? Можеш да вагаш да ли сам ти био добар отац или не а мој однос са твојом мајком не треба да те интересује. Она је теби мајка а мени је жена."
"Баш зато што ми је мајка."
"Едипе ти ли си, нисам те препознао. Извини али морам да те обавестим да је она на првом месту била моја жена, јер да није, не би могла да буде твоја мајка. Не знам да ли си знао али децу не доносе роде."
"Постајеш дегутантан, не дам ти да пијеш више."
"Сипај, ионако је касно да славиш момачко вече, мада познавајући тебе ти то и не би смео да ти се тазбина не наљути."
"Живели."
"Живели."
"Да ли си ти волео."
"Наравно да јесам. Веровао ти или не али ја сам волео сваку жену са којом сам био."
"Заиста нисам спреман да слушам твоје ловачке приче, и не прави се тоша. Сигуран сам да си разумео шта сам те питао."
"Ја сам "застарео", рођен сам у претходном миленијуму, како онда мислиш да могу да те разумем, геније татин."
" Знаш оно кад ти се одсеку ноге кад је видиш. Када ти се убрза рад срца на саму помисао на њу. Када време мериш према њој... "
"Лажу поете, то се не зове љубав већ пожуда. Касно је а и попили смо, сутра је свадба, треба да се одмориш."
"Лаку ноћ тата."
"Лаку ноћ сине, срећно ти било и пази да се сутра вече не обрукаш."
Препуна пиксла опушака, стоњак коме се боја више не препознаје и конобарица са ладном трајном, која памти неке боље госте и боље дане. Није био сигуран како се обрео овде, још мање ко су сви ови људи који седе око њега, тапшу га по раменима и зову братом. Од некуда ту је и циганка која га гледа у очи, док му милује длан својим прерано огрубелим прстима.
Када је почео да је разуме, чуо је причу о ономе који је проклет на рођењу именом својим, да жели а да никада не добије.
Да осети а никад не задржи.
Да окаје сузе свих оних остављених жена у неком прошлом животу и нерођене деце њихове. Зове се Нико и спреман је да казну прими смерно као и она његово "Волим те", одбијајући га. Љубав не трпи и не жели компромисе, они су јој тесни. Вратите му стихове крвљу написане, не сећа их се више . Зове се Нико а могао се звати Аљоша, Џон или Мишел, исто би му било. Туга се чита именом њеним.
Није сигуран да ли само сања . Коме је то још важно? Баца гомилу пара у недра конобарице и излази саплићући се о сопствену сенку, која се спрема да га остави, јер нико не жали човека који плаче крај пуне чаше. Збогом, сретно ти било, требаће ти. Љубав не боли мање протоком времена. Лажу поете, нема романтике кад срце крвари. Само мрак и тама. Крај.
"Хоћемо ли да попијемо по једну?"
"Наравно, не женим ја сина сваки дан, ред је."
"Шта ћемо?"
"Ти бираш."
"А традиција? Знаш оно кад отац отвори ракију, коју је закопао оног дана када му се родио првенац? То ништа? Ниси имао времена за мене, од кафане."
"Де, де, неће да је баш било тако а и да је било, бар си научио да будеш самосталан. Ниси ни свестан коју услугу сам ти учинио. Уосталом шта ти је недостајало, имао си све."
"Нисам имао родитеље."
"Па си се јадан искомплексирао, ајд пусти то него тркни до подрума. У оном лонцу, у ком ти баба кува сарму, је бокал ракије. Није баш да је твој вршњак али послужиће."
"Каква си ти штекара матори."
"Не кукај да се не предомислим."
"Живели! "
"Живели!"
"Волиш ли је?"
"Наравно да је волим, какво ти је то питање? Не бих се женио да је не волим."
"Жене се људи из разно-разних разлога, не би ни поверовао каквих. Имате ли од чега да се кућите?"
"Шта је са тобом вечерас? Јел ' си то решио да ми по скраћеном курсу објасниш, све оно што си пропустио у прошлости? Наравно да имам."
"Благош мене у дом."
"Обоје имамо добро плаћен посао."
"Чија је плата већа, твоја или њена?"
"Зашто је то битно?"
"Значи њена је већа, е шмокљо мој."
"Не разумеш ти то."
"Наравно да не разумем. Од почетка времена дужност мушкарца је да храни и да брани а женино је да умножава. Просто зар не, чак и за тебе."
"Рекох ти да не разумеш. Цивилизација се променила."
"Жена још увек носи девет месеци."
"Не банализуј, по чему се ми разликујемо од животиња ако си ти у праву?"
"Па и не разликујемо се. Нисмо исти, нећемо то никада ни бити."
"Ти мрзиш жене?"
"Не мрзим их ја већ ти и такви као ти."
"Објасни."
"Жене су основ живљења, чуварке ватре а ти им у замену за то нудиш упитну предност пишања стојећки. Оне нису мушкарци, упамти то деране. Него сипај још по једну, стисао си се ко да си је ти купио."
"Живели!"
"Живели!"
"Куде ми је снајка? Старом татку да пољуби руку? Куде су пријатељи, мираз да донесу?"
"Какав те мираз спопао сад, уосталом живећемо у стану који су нам поклонили њени."
"Вама или њој?"
"Нама."
"Стан се води на вас двоје?"
"Не, стан је наш али је уписан на њу да не плаћамо порез на поклон."
"Да не плаћате порез? Куку мајко моја, као да те ја нисам правио. Одрасти већ једном и буди мушко. Кус петао, пиле довијека. Преци ти се у гробу преврћу."
"Јел' треба и зидове око куће да зидамо, и пушкарнице да дижемо а ја да пашем сабљу и кубуру кад по хлеб излазим, да ме не оробе Турци и Арнаути? С'пролећа у шуму да се одмећем а жена јатак да ми буде? Нешто се не сећам да си се ти либио да станујеш код жена, и да те оне издржавају. Немаш права да ми држиш предавања."
"Наравно да имам сва права, ја сам ти отац "
"Јака ствар то је могао да буде било ко."
"Могао је али није. А знаш ли зашто није, наравно да не знаш."
"Просветли ме, створитељу мој."
"Покушаћу, мада нисам сигуран да ћеш схватити. Видиш ћорчо мој, нас двојица нисмо мерили по истим аршинима. Ти си гледао споља ја изнутра. Ти си бирао способну жену а ја јаку. Ти си мерио парама и трговао а ја сам за то време тражио мајку своје деце, и нашао је. "
"Па кад си је нашао, што је ниси и задржао, татице."
"Одакле теби право да ти мене тако нешто питаш? Можеш да вагаш да ли сам ти био добар отац или не а мој однос са твојом мајком не треба да те интересује. Она је теби мајка а мени је жена."
"Баш зато што ми је мајка."
"Едипе ти ли си, нисам те препознао. Извини али морам да те обавестим да је она на првом месту била моја жена, јер да није, не би могла да буде твоја мајка. Не знам да ли си знао али децу не доносе роде."
"Постајеш дегутантан, не дам ти да пијеш више."
"Сипај, ионако је касно да славиш момачко вече, мада познавајући тебе ти то и не би смео да ти се тазбина не наљути."
"Живели."
"Живели."
"Да ли си ти волео."
"Наравно да јесам. Веровао ти или не али ја сам волео сваку жену са којом сам био."
"Заиста нисам спреман да слушам твоје ловачке приче, и не прави се тоша. Сигуран сам да си разумео шта сам те питао."
"Ја сам "застарео", рођен сам у претходном миленијуму, како онда мислиш да могу да те разумем, геније татин."
" Знаш оно кад ти се одсеку ноге кад је видиш. Када ти се убрза рад срца на саму помисао на њу. Када време мериш према њој... "
"Лажу поете, то се не зове љубав већ пожуда. Касно је а и попили смо, сутра је свадба, треба да се одмориш."
"Лаку ноћ тата."
"Лаку ноћ сине, срећно ти било и пази да се сутра вече не обрукаш."
Препуна пиксла опушака, стоњак коме се боја више не препознаје и конобарица са ладном трајном, која памти неке боље госте и боље дане. Није био сигуран како се обрео овде, још мање ко су сви ови људи који седе око њега, тапшу га по раменима и зову братом. Од некуда ту је и циганка која га гледа у очи, док му милује длан својим прерано огрубелим прстима.
Када је почео да је разуме, чуо је причу о ономе који је проклет на рођењу именом својим, да жели а да никада не добије.
Да осети а никад не задржи.
Да окаје сузе свих оних остављених жена у неком прошлом животу и нерођене деце њихове. Зове се Нико и спреман је да казну прими смерно као и она његово "Волим те", одбијајући га. Љубав не трпи и не жели компромисе, они су јој тесни. Вратите му стихове крвљу написане, не сећа их се више . Зове се Нико а могао се звати Аљоша, Џон или Мишел, исто би му било. Туга се чита именом њеним.
Није сигуран да ли само сања . Коме је то још важно? Баца гомилу пара у недра конобарице и излази саплићући се о сопствену сенку, која се спрема да га остави, јер нико не жали човека који плаче крај пуне чаше. Збогом, сретно ти било, требаће ти. Љубав не боли мање протоком времена. Лажу поете, нема романтике кад срце крвари. Само мрак и тама. Крај.
