ranjeni Zoro
Elita
- Poruka
- 21.565
Za svako njegovo Jeste, on ima njegovo Nije.
Za svako njeogovo - u klin, on ima njegovo - u ploču.
Neko ko sa strane posmatra ove raspre, pitao bi se šta je cilj ovih ljudi?
Mišljenja, citati, filmovi, dokazi..i sve to da niko ne bi ni za milimetar promenio svoj stav.
Dakle cilj nije promena stava, cilj je nešto drugo. Šta?
Koji je to paradoks koji ih nagoni da ponovo i ponovo ponavljaju stavove oko kojih se nikada neće složiti?
Neko bi rekao "pa eto, pričamo..razgovaramo..". Neko bi rekao kako možda oštri svoja uverenja, te posle kojekakvih verbalnih akrobatika odlazi još čvršći i sigurniji..Neko će reći kako dolazi ovde da prazni svoje besove, nemire i da je ovo njegova sekira i kubik drva.
Ateisti će otići zapitani da li je moguće da "ovakvi ljudi" zaista danas postoje..Vernik će u svojoj knjizi pronaći neki odgovarajući stih koji sve objašnjava i potvrđuje i to bi bilo to.
Ali će se sutra opet vratiti da vide šta je onaj drugi opet rekao na ono njihovo prvo. Kao žena koja proverava rernu da vidi da li joj je testo naraslo, ili u baštu da proveri da li joj je cveće ok. Možda čak kao roditelj koji virne u sobu da vidi da li mu dete mirno spava. I jedni i drugi odvajaju svoje vreme, svoju najvredniju životnu valutu - da bi bili ovde.
Ipak, jedno se čini evidentnim - ovde se ljudi druže i brinu jedni o drugima.
Ma koliko varnica letelo, jedni bez drugih ne mogu da postoje i cela priča, cela diskusija malaksava. Kada bi se sada svi ateisti (ili verujući) dogovorili da npr napuste ovu diskusiju, bilo bi to kao da joj je neko naglo izvadio baterije.
To je taj minus i to je taj plus koji daju struju.
A ljubav, ljubav nije ništa drugo nego želja da budeš sa nekim.
Ali zašto vam ovo pričam..?
eto, zaboravih..
živa istina..
Za svako njeogovo - u klin, on ima njegovo - u ploču.
Neko ko sa strane posmatra ove raspre, pitao bi se šta je cilj ovih ljudi?
Mišljenja, citati, filmovi, dokazi..i sve to da niko ne bi ni za milimetar promenio svoj stav.
Dakle cilj nije promena stava, cilj je nešto drugo. Šta?
Koji je to paradoks koji ih nagoni da ponovo i ponovo ponavljaju stavove oko kojih se nikada neće složiti?
Neko bi rekao "pa eto, pričamo..razgovaramo..". Neko bi rekao kako možda oštri svoja uverenja, te posle kojekakvih verbalnih akrobatika odlazi još čvršći i sigurniji..Neko će reći kako dolazi ovde da prazni svoje besove, nemire i da je ovo njegova sekira i kubik drva.
Ateisti će otići zapitani da li je moguće da "ovakvi ljudi" zaista danas postoje..Vernik će u svojoj knjizi pronaći neki odgovarajući stih koji sve objašnjava i potvrđuje i to bi bilo to.
Ali će se sutra opet vratiti da vide šta je onaj drugi opet rekao na ono njihovo prvo. Kao žena koja proverava rernu da vidi da li joj je testo naraslo, ili u baštu da proveri da li joj je cveće ok. Možda čak kao roditelj koji virne u sobu da vidi da li mu dete mirno spava. I jedni i drugi odvajaju svoje vreme, svoju najvredniju životnu valutu - da bi bili ovde.
Ipak, jedno se čini evidentnim - ovde se ljudi druže i brinu jedni o drugima.
Ma koliko varnica letelo, jedni bez drugih ne mogu da postoje i cela priča, cela diskusija malaksava. Kada bi se sada svi ateisti (ili verujući) dogovorili da npr napuste ovu diskusiju, bilo bi to kao da joj je neko naglo izvadio baterije.
To je taj minus i to je taj plus koji daju struju.
A ljubav, ljubav nije ništa drugo nego želja da budeš sa nekim.
Ali zašto vam ovo pričam..?
eto, zaboravih..
živa istina..
retko kad prcitam nesto ovako....opsirno na forumu....i nisam se pokajao sto sam potrosio vreme....tekstovi su krajnje poucni i veoma zanimljivi....samo tako. 
