Mnoge zemlje su u istoriji pretrpele nesreće i nepravde različitih vrsta, ali sigurno niko i nikada nije morao posle toga da sluša moralne propovedi svojih dželata, onih koji su ga, svesno i bezdušno, sistematski uništavali pre toga. Ranije su silovatelji makar u tišini, bez suvišnih reči, zakopčavali šlic i sklanjali se od svoje nemoćne, uprljane, razvaljene žrtve. Nisu joj, posle svega, još dodatno stajali na muku, govoreći joj kako je u stvari ona kriva za sve što joj se dogodilo i da treba da bude srećna što je "ovako lako prošla".
Nikada i niko nije etiketiran ovako teškim rečima, unapred označen kao agresor, fašista, nacista, nečovek, ljudožder, monstrum, kreator genocida, ekskluzivni izvršilac svih ikada počinjenih ratnih zločina, dežurni krivac za sve loše što se ovde dogodilo. Nikada se nečije žrtve nisu ovako olako zaboravljale, kao da ne postoje.
Niko i nikada nije bio postavljen u ovako tešku, nepodnošljivu i potpuno nerešivu situaciju - da konstantno bira između zla i goreg, da se raduje kad uopšte preživi, da se ne čudi kad dobije novu ćušku, novu uvredu, novu zabranu, novo upozorenje, nove kazne i sankcije. Nikada niko nije morao da dokazuje svoje vidljive rane, da objašnjava očigledne istine i pravda se zbog onoga za šta nije kriv. Niko pre nas nije bio globalni krivac, univerzalni zločinac, ozloglašeni negativac, nepopravljivi psihopata, balkanski sadista, pećinski primitivac... sve to u jednoj ličnosti, u jednoj ulozi, na jednom mestu.
Ali, to, nažalost, nije kraj.
Sve ovo se nastavlja i tamo gde zaista ne bi smelo - na unutrašnjem planu.
Naime, naša nesrećna, maćehinska država se ponaša prema nama, svojim građanima, isto tako surovo kao i naši neprijatelji. Možda čak i gore i bezdušnije.
