Ултрас Ментал
Zainteresovan član
- Poruka
- 441
Вест са најпосећенијег Руског интернет поратала, поводом недавних дешавања у Србији! Преведено на Српски!
СУМЊИВИ САВЕЗИ И СУВИШНА КАЈАЊА
Не дајући земљи да дође себи од успеха на европском правцу, власти Србије су одлучиле да потегну болна за нацију питања. Што је у принципу сасвим разумљиво – кад се већ европске аспирације нису испоставиле сасвим узалудним, можда је време и за придруживање НАТО-у? Тим пре што је управо сада, када је Европа учинила пар корака у сурет Србији, настало право време да се јавност потсети да се пут за Европску унију лакше крчи преко Северноатланског савеза. И, сем тога, треба некако доказати да су српске парије достојне елитног старосветског друштва. А то је најлакше учинити ступивши на пут покајања.
Од њега, од покајања, и да почнемо. Председник Тадић изнео је иницијативу да Народна скупштина Србије донесе резолуцију којом се осуђује злочин у Сребреници. Покајање то је увек добро: кажу да чисти душу. А још кажу да без покајања не пуштају у европски рај. Има, истина, једна нијанса – чепркање по свежим ранама увек привлачи лешинаре, посебно на Балкану. Једини начин да се призна злочин, а да се тиме не призове још пар комшијских тужби, све са оптужбом за геноцид, то је да се организуе масовно и свестрано покајање. Кајање свих и истовремено. А то је, како сведочи историја, немогуће у принципу. Ако сумњате, потражите покајничке исказе оних који су са свом озбиљношћу у Другом светском рату спроводили политику истребељења Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској…
Да пређемо на ону другу тему, која је већ изазвала реаговање српских интелектуалаца. Њих преко две стотине проценили су да имају обавезу да се обрате јавности и потсете власт на неутрални статус Србије. Крик очаја може се укратко формулисати као „Не у НАТО без питања!“. А питати се има народ.
Овај талас испровоцирао је министар одбране Драган Шутановац, који је ових дана изјавио да „уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности“. Интересантна је чињеница да министар свој став објашњава искључиво економском исплативошћу ступања у НАТО. То, као, није његова идеја. Поразговарајте са привредницима, они сигурно знају да ће цене некретенина одмах троструко скочити скупа са кредитним рејтингом Србије. О трошковима преоружавања, који прате придруживање Алијанси — ни речи.
Уосталом, најзанимљивији је ипак део разговора везан за евентуално реаговање Русије на такав потез. „Не видим да Русија има проблем са Бугарском која је у НАТО-у… видим и да је Хрватску, чланицу НАТО-а, посетио Владимир Путин“, приметио је министар. А у целини, Шутановац сматра „да свима који су пријатељски настројени према Србији не може да смета уколико Србија жели да се развија у позитивном правцу“. У северно-атлантском, значи.
Добро. Министар је иначе заборавио да напомене да прва лица наше државе чак и са Американцима разговарају у сасвим пријатељском маниру, о европским доајенима да и не говорим. Ипак, једва да ће Србија успети да очува привилеговане односе са Русијом, ако се уврсти ред обичних евро-атланских земаља, таквих, каква је, рецимо, Румунија. Чак ће јој и Путин можда доћи у посету, ако напипа неки заједнички интерес. Пословни.
Али наши минери који су током целе прошле године чистили Србију од натовских пројектила сигурно то не би разумели. Као што неће разумети ни они који су дочекивали авијацију Алијансе носећи мајице са метама. И то пре свега неких десетак година.
Па и сами натовци неће баш најбоље разумети ову намеру. Наравно, обрадоваће се неочекиваном савезнику, али тешко да ће му у скорије време поверовати. Јер ако је земља доскора гласно проглашавала војну неутралност, викала о НАТО-окупацији Космета, вадила из земље бомбе, кунући успут Русију што јој није на време испоручила С-300, а данас трампи идеју за кредитни рејтинг — то, признаћете, и није нека база за успостављање поверљивих односа. Додуше, може да јој се поверити почасна улога добављача топовског меса за авганистанско ратиште. Срби, ако ништа друго, умеју да ратују.
Ипак, министар Шутановац јесте донекле у праву. Од ступања Србије у НАТО заиста ће профитирати добар број пословних људи. Углавном оних што су од политике направили исплативи приватни бизнис.
СУМЊИВИ САВЕЗИ И СУВИШНА КАЈАЊА
Не дајући земљи да дође себи од успеха на европском правцу, власти Србије су одлучиле да потегну болна за нацију питања. Што је у принципу сасвим разумљиво – кад се већ европске аспирације нису испоставиле сасвим узалудним, можда је време и за придруживање НАТО-у? Тим пре што је управо сада, када је Европа учинила пар корака у сурет Србији, настало право време да се јавност потсети да се пут за Европску унију лакше крчи преко Северноатланског савеза. И, сем тога, треба некако доказати да су српске парије достојне елитног старосветског друштва. А то је најлакше учинити ступивши на пут покајања.
Од њега, од покајања, и да почнемо. Председник Тадић изнео је иницијативу да Народна скупштина Србије донесе резолуцију којом се осуђује злочин у Сребреници. Покајање то је увек добро: кажу да чисти душу. А још кажу да без покајања не пуштају у европски рај. Има, истина, једна нијанса – чепркање по свежим ранама увек привлачи лешинаре, посебно на Балкану. Једини начин да се призна злочин, а да се тиме не призове још пар комшијских тужби, све са оптужбом за геноцид, то је да се организуе масовно и свестрано покајање. Кајање свих и истовремено. А то је, како сведочи историја, немогуће у принципу. Ако сумњате, потражите покајничке исказе оних који су са свом озбиљношћу у Другом светском рату спроводили политику истребељења Срба, Јевреја и Цигана у Хрватској…
Да пређемо на ону другу тему, која је већ изазвала реаговање српских интелектуалаца. Њих преко две стотине проценили су да имају обавезу да се обрате јавности и потсете власт на неутрални статус Србије. Крик очаја може се укратко формулисати као „Не у НАТО без питања!“. А питати се има народ.
Овај талас испровоцирао је министар одбране Драган Шутановац, који је ових дана изјавио да „уколико желимо у Србији европске системе вредности, то подразумева и евроатлантски систем безбедности“. Интересантна је чињеница да министар свој став објашњава искључиво економском исплативошћу ступања у НАТО. То, као, није његова идеја. Поразговарајте са привредницима, они сигурно знају да ће цене некретенина одмах троструко скочити скупа са кредитним рејтингом Србије. О трошковима преоружавања, који прате придруживање Алијанси — ни речи.
Уосталом, најзанимљивији је ипак део разговора везан за евентуално реаговање Русије на такав потез. „Не видим да Русија има проблем са Бугарском која је у НАТО-у… видим и да је Хрватску, чланицу НАТО-а, посетио Владимир Путин“, приметио је министар. А у целини, Шутановац сматра „да свима који су пријатељски настројени према Србији не може да смета уколико Србија жели да се развија у позитивном правцу“. У северно-атлантском, значи.
Добро. Министар је иначе заборавио да напомене да прва лица наше државе чак и са Американцима разговарају у сасвим пријатељском маниру, о европским доајенима да и не говорим. Ипак, једва да ће Србија успети да очува привилеговане односе са Русијом, ако се уврсти ред обичних евро-атланских земаља, таквих, каква је, рецимо, Румунија. Чак ће јој и Путин можда доћи у посету, ако напипа неки заједнички интерес. Пословни.
Али наши минери који су током целе прошле године чистили Србију од натовских пројектила сигурно то не би разумели. Као што неће разумети ни они који су дочекивали авијацију Алијансе носећи мајице са метама. И то пре свега неких десетак година.
Па и сами натовци неће баш најбоље разумети ову намеру. Наравно, обрадоваће се неочекиваном савезнику, али тешко да ће му у скорије време поверовати. Јер ако је земља доскора гласно проглашавала војну неутралност, викала о НАТО-окупацији Космета, вадила из земље бомбе, кунући успут Русију што јој није на време испоручила С-300, а данас трампи идеју за кредитни рејтинг — то, признаћете, и није нека база за успостављање поверљивих односа. Додуше, може да јој се поверити почасна улога добављача топовског меса за авганистанско ратиште. Срби, ако ништа друго, умеју да ратују.
Ипак, министар Шутановац јесте донекле у праву. Од ступања Србије у НАТО заиста ће профитирати добар број пословних људи. Углавном оних што су од политике направили исплативи приватни бизнис.
