Popularna psihologija – pomoc ili opasnost?

Konacno sam nasla vremena da iscitam vecinu poruka i tema koje imaju dodirnih tacaka sa psihologijom i ne mogu da se otmem utisku da je na internetu veoma izrazeno prisustvo nadripsihijatrije i/ili nadripsihologije. Vidjala sam tu pojavu i na drugim mestima, ali izgleda da je anonimnost interneta prava podloga za ove stvari. Poslovicna predodredjenost svih nasih ljudi da budu najbolji lekari ili selektori sportskih reprezentacija ovde je ostala u senci nevidjenih bravura u savetima za resavanje psihickih problema.
Ovde se komotno moze procitati poruka tipa “uzimajt tablete XXXXX i bice ti dobro, 100% su efikasne” ili “procitaj knjigu YYYYYY, i pridrzavaj se saveta iz nje, mene je to izlecilo”.
Da ljudi lupetaju gluposti nije novost. Ali da nemaju obzira ni prema bolesnima, to jest da ne brinu za posledice koje mogu da izazovu svojim nestrucnim savetima je stvarno sokantno.
Verujem da ljudi, ipak, nisu zlonamerni. Naprotiv, verovatno zaista zele da pomognu. Gde je onda problem? Ja mislim u tzv popularnoj psihologiji, to jest literaturi koja se bavi pitanjima psihickog zivota na pojednostavljen i siroko pristupacan, ali na zalost i proizvoljan nacin. Tako su termini koje su ranije koristili samo specijalisti usli u upotrebu i kod “obicnih” ljudi, ali sa konotacijama koje ili protezira odredjeni autor ili su ih citaoci sami sklopili u okviru svojih znanja. Pa onda citaoci te literature pocnu “da osecaju” kod sebe one stvari o kojima citaju i/ili da ih “prepoznaju” i “lece”.
Nemam nista protiv citanja i siroke obavestenosti, pa cak ni protiv autoterapije, ali apelujem na to da se takva znanja i iskustva zadrze za sebe i ne preporucuju ljudima sa pravim psihickim problemima.

Ljudi koriste ono šta imaju. U Srbiji nema organizovanog praćenja mentalnog zdravlja stavnovništa, niti postoji organizovan tretman za ljude kojima je potrebna pomoć. Pomoć nije samo potrebna onima koji imaju probleme već i njihovom bližem okruženju. U davnim vremenima vračare i vidovnjaci su bili neka vrsta psihologa i psihijatara.
Teška ekonomska situacija, ratne frustracije, stanje u društvu pogoduju da se kod ljudi ispoljavaju stanja koja se inače nebi manifestovala ili barem ne u tom obliku.
Ovakvi uopšteni govori se čuju sa govornica skupštine, sa televizije i nekakvi članci koji se provlače po novinama.
U praksi se stvari svode na bensedin i stres.
A taj stres je jako popularan i kao da je čarobna formula. U američkoj psihijatriji postoje termini stress i distress, dakle pozitivni i negativni stres. Primer pozitivnog stresa je udaja-ženidba, kupovina kola, dobitak na lutriji...
Uglavnom, mali su izgledi da se nešto promeni i ne vidim zašto ljudi ne bi nalazili ventil na ovakvim forumima. Teško da neko može sam sebi da naškodi ako to sam ne želi.