LOVCI NA BUBE

Istina, takva kakva je (sada nagađam, pa vidite koliko cenim istinu), glasi da je moj alias dar za preterivanje i laganje imao oduvek, od rođenja. Ali niko nije video moć tog dara sve dok moj alias nije svoju manu preobrazio u zanat. Kao što nasilnik postaje vojnik, a tvrdica trgovac, tako i lažljivac postaje pesnik. Šta tu iznenađuje? Ali moj alias mislio je ovako: jedna dobra priča iz njegovih usta preobrazila ga je preko noći, iz divlje beskorisne zveri u pesnika.

Njegovi šećeri proširili su vest. VIP lažov ima da ispriča dobru priču, govorili su. "Jurio je pticu i stigao je." Kroz pustinju sve do morske obale, a na obali brod! A na brodu, zamislite samo, svi mornari bili su Žene! A tovar?! Miris, u ćupovima oblikovanim kao ptice, a miris se izliva kroz njihove vratove. Onda su izašle na obalu, a onda, a onda...

I tako se priča prenosila. Naravno, sutradan su šljakeri i trgovci iz sela došli kod mog aliasa. "Šta to čujemo?" I Kojatkin je morao da stane i ispriča sve ispočetka.

Nije umeo, kazao je, da izmisli upotrebljivu osnovu za priču od broda na moru. Svaki put kad ptica i on stignu na obalu mora, i brod pristane, razvijao se novi i neočekivan zaplet, s broda su se iskrcavali novi likovi s neispričanim ljubavima i zavadama. Brod je bio gruba čvrsta srž s koje je moj alias po volji odsecao oštrice pripovestima ljubavi, laži.

"Hajde", rekli su, "Šta je bilo s onim ženama?" Kojatkin se ubrzo izveštio u oblikovanju svojih priča, prema sjajnim očima slušalaca. Grupe muškaraca s pijace, daleko od žena i dece, zažudele su da čuju pripovesti koje očijukaju i zadirkuju, priče o snošaju i trgovini.

A onda...

A onda, a onda …

Ne igraj se rekurzijom; ona je zavodljiva, ali i opasna: ume čoveka da hipnotiše.
Ako je alias uvek imao dara za preterivanje i laganje, onda je oduvek bio umetnik jer je umetnost lepa laž.
Brod dolazi i odlazi, posada se menja ... i iako su svi mornari izgledom različiti, njihove priče o ljubavima i zavadama slične su. Samo umetnik, koji je stigao svoju pticu – poznatu kao neuhvatljivu trkačicu – može svojim umećem lepog laganja učiniti da svaka priča s broda bude drugačija i jedinstvena. Stigneš pticu, ukrotiš je i oslobodiš se. Posle sve ide lako.

Počinje li tvoja hiljadu i jedna forumska noć, Kojotiću?
Zaista, šta je bilo sa onim ženama?

Ne znam, draga moja, hoće li ih biti još hiljadu, ali ova noć je kao stvorena za priču o Lovcima na bube.

Znate kakve su muške želje. Moja alias je umeo da ih ispuni. Za njih su se s njegovog broda iskrcale devojke kojima je u glavi samo jedno. Bile su sirene, a mirisom koji su donele za trgovinu omamljivale su sve muškarce. Alias se popeo na jarbol i gledao kako trgovci i njihovi pomoćnici iz okolnih mesta dolaze na obalu. Spustili su svoju robu među naplavine i morske krastavce, između slane travuljine i mora. Tražili su visoku cenu za reputacije, komplimente i uzdahe koje su doneli za trampu.

Žene-mornari nisu morale da govore. Kapnule su malo mirisa na zglobove ruku, na vratove, na dojke, i ponudile trgovcima da onjuše. Oni koji se nisu onesvestili i srušili kao pčele kad se prejedu cvetnog praha, oni najmlađi i najsnažniji, dobili su više od mirisa. Žene su ih povele u visoku travu iza obale...

"A onda?" upitali su aliasa slušaoci. "Šta je bilo posle?" Naravno, nije im rekao. Moć pripovesti leži u nedorečenosti i prekidima. Poznajem njegov glas. Znam njegove trikove. Pada mi na pamet nešto što je alias često koristio: "Nećemo nikad znati", umeo je da kaže. "Ali možemo da pretpostavimo. Mladić i žena u travi. Šta mogu da rade osim da love bube po zemlji, uče jedno drugo pesmama, ili spavaju? Ne znam. Nisam se prišunjao dovoljno da vidim. Osim toga, raširili su travu da mi zapreče pogled."

Slušaoci su mu pljeskali. Oduševljavao ih je.

Njihove misli, tako naviknute na prizemno, letele su, plesale kao laste, kao leptiri, uz njegovu priču. Znali su tačno šta bi se dogodilo u travi kad bi bilo žena-mornara naoružanih mirisima te vrste. Znali su, zamišljali su šta bi sami učinili... samo kad bi život bio kao pesma, kao pripovest, jednostavniji, slobodniji, neuređeniji.

Alias je sačekao da laste i leptiri slete, a onda je podigao prst i upola utišao glas da im privuče pažnju. "Pazite se", rekao je, "ako taj brod ikada pristane uz obalu blizu nas..." Njegova priča nije se završila razmenom u travi. Imao je još štošta da pripoveda. U njegovoj priči starci su ležali na obali onesvešćeni kao foke koje izbaci voda, a mladi i snažni bili su omamljeni i zadovoljeni u travi. Šta dalje?

Cerek. Žene-mornari, kikoćući se zbog svoje moći nad muškarcima, pokupile su reputacije, komplimente i uzdahe staraca u posude koje im je Svevišnji darivao za trgovanje i natovarile ih na svoj brod. Zatim su se otisnule. Koliko ih je roba stajala? Šta će trgovci i njihovi pomoćnici pokazati kao plod svoga poduhvata? Ko je koga prevario? Alias nije morao da kaže. Opčinio je slušaoce tim pitanjem.

To je bila priča skrojena za muškarce. Ali alias je koristio priliku da je ispriča i ženama. Njima se još više dopala. Smejale su se i hvatale za slabine na aliasovo prikazivanje mlitavih, nemoćnih muškaraca na obali i lukavih žena na moru. Zaklimale su glavama na njegove završne reči: "Postoji mesto između pupka i kolena na kom i najmudriji postanu budale."

Za decu i tinejdžere, kad se okupe oko mog aliasa da ih zabavlja, na brodu je bilo manje telesne zabave. Žene su sišle na obalu iz plovila čiji su jedro i trup bili kruti i beli od leda. Videle su mog aliasa kako se skriva na jarbolu. Pozvale su ga pokretima. Prišao im je. Nije imao izbora. Bile su med, a on je bio pčela. "Nemoj da se plašiš", rekle su mu, "zalutale smo". Pitao ih je kuda su krenule. "Na sunce", rekle su. "Plovimo na sunce." "Ispeći ćete se", rekao je on. Ali one nisu pokazale nimalo straha od vreline. "Mi se bojimo hladnoće", rekle su, "bojimo se snega, leda, mraza. Već nam je hladno. Vrhovi prstiju su nam obamrli. I prsti na nogama. I uši. Ako stignemo do sunca, oslobodićemo se straha. Pokaži nam kuda da odjedrimo kako bismo stigle do sunca, a mi ćemo te obasuti nagradama koje nemaju imena, čarobnim nagradama, starim kao vreme".

"A ako ne mogu", upitao ih je alias. "Šta ako ne umem?" "Onda ćemo te pretvoriti u led", rekle su. Da pokaže njihovu paniku i moć, jedna žena-mornar lako dodirnu puzavicu koja se spuštala s kamena u baricu. U trenu se pretvorila u led. Smrznuti rakovi popadali su i otklizali, krutih nogu po tvrdoj svetlucavoj površini bare. Isprepletane crvene sase pretvorile su se u njuške od leda. Njihove stotine zmija zadrhtale su poslednji put.

"Šta sam mogao da učinim? Šta je trebalo da učinim?" upitao je alias svoje slušaoce, oponašajući svaki drhtaj. "Bilo mi je suviše hladno od straha i onoga što sam video da bi im pomogao. Zna li neko? Koji je najkraći put do sunca?"
Deca nisu znala, tinejdžeri još manje. "Uvis, uvis", rekla su. U nebo. Ali alias je odmahnuo glavom jer brodovi ne lete. Moraju nastaviti morem. Onda su i deca odmahnula glavom.

"Hajde", rekao je alias, "progovorite! Mornari su nestrpljivi, moraju da stignu na sunce. Prsti su im ispruženi i spremni da me dodirnu i pretvore u led. Hajde, hajde. Prehladiću se!" Pozvao ih je rukom da mu priđu bliže. Prošaputao im je rešenje.

Moja alias nikad nije bila kapacitet za kompletan moleraj ali za ostavljanje nekog slikovitog detalja na
nekoj dasci koja je nepričvršćena sa iskrivljenim ekserima visila sa pramca ili stranice broda,priznajem..
bila je nenadmašiva. Dok je, krišom držeći četkicu u ruci smišljala redosled crnih sličica na beloj podlozi
i dok ih je redjala predano kao bisere na niski..okretali su se, nije da nisu ali ne dovoljno predano, ne onako kako je želela..

Izlazili su iz svojih brodskih kabina, mornari koji su tek počeli da liče na slike svojih očeva u
belim mornarskim uniformama i divili se srculencima, divili se prilikama na palubi koje su u strasnom
:zagrljaju2: pričale neku svoju priču...

Još jedna na brodu, viknuo je neko...nije me briga, nikad me nije bilo briga..lovim bube...

Kojo...

Barbara, guzo moja lepa.

Kojo,
Zadivljena tvojim mocima u lijepom pisanju,malo zaobolaznim stazama rijeci sa kojima se igras i potvrdjujes sve sto te rijeci rekose, ja morah da nesto kazem, sem da ti se divim.
"Postoji mesto izmedju pupka i kolena na kom najmudriji postanu budale"
Ulovljeni u mrezu ljubavi ako nista nastavicemo vrstu,namnoziti budale i budalice za neka
buduca vremena.

Malo iz ugla žene na obali:

"Preko mora, na zapad
stalno gleda ta žena!
Večito stoji ovako
i po vremenu svakom
prizorom opčinjena.
Samo za taj prizor
njen pogled mari
Kao da ništa drugo
njoj nema čari."

Hardi, "Zagonetka"

Pobeže mi jedna bubica...

Tebi pričam, slušaj..
Često se vraćamo u naša detinjstva, grabimo onaj davni osećaj slobode i bezbrižnosti
koji se jave na trenutke...znaš onaj osećaj sigurnosti kao u krilu majke,ili čvrstom zagrljaju voljenog...
( I opet se setih trešanja u pletenom sepetu pokrivenih s paprati..tamno crveno i tamno zeleno, ne znam zašto).
Hmm..hvala Bogu, ima sanjara...
Svet bi bez sanjara bio siromašniji, da ne kažem, bezvredan..a ja volim sanjare...
Zato i jurim bubice, kopajući po svojim mislima i sećanjima,
pokušavajući da otkrijem šta je prava stvarnost..da li ono što sanjamo ili možda ono što "živimo" ili
nešto treće, izmedju...ili ništa od toga...

A i sama simbolika je baš impresivna...hmm "juriti bubice"..
Dve prijateljice, dve sanjalice u toploj, predivnoj banjalučkoj noći,
četiri sata ujutro, pored sata na trgu koji je jednom davno zaustavila neka katastrofa...
Vreme stoji, nikoga na ulici...prava lepota...
Prava priprema za dramski komad..sve savršeno..zgodno vreme i mesto, dijalozi, scenografija...
A ti..ako se ikada vratiš sa puta i "otvoriš nešto", neka se zove "San letnje noći"..eto...