Ne slavimo uskrs, zbog poganskih obilježja, no vjerujemo da je Isus Krist uskrsnuo iz mrtvih.
Nemamo NEKI memorijal, nego obilježavamo Gospodinovu večeru dana Isusove smrti, jer je to JEDINO Krist zapovjedio da se radi njemu u spomen, Luka 22:19,20.
Марија Микетић
РЕЧ РОДИТЕЉИМА ЧИЈА СУ ДЕЦА ЗАЛУТАЛА
У СЕКТУ ЈЕХОВИНИХ СВЕДОКА
Долазили су ми многи родитељи чија су деца Јеховини сведоци, очајнички желећи да моје искуство избављења постане искуство њихове деце. Сада сте прочитали како је то био страшан и трновит пут. Да није било милости Божје и пожртвованог руковођења мог драгог духовног родитеља и препородитеља, у духовном дневнику званог Аљоша, ја бих засигурно и ту застранила.
Ви треба, првенствено, да промените мишљење о својој деци као о поводљивој, лабилној и размаженој. Јер ви овако размишљате: да сам био строжији, да нисам допуштао толику слободу, да сам пазио са ким се дружи и слично - они не би застранили. Али треба да разумете да је благо вама што имате такву децу. У ком смислу? Каква су то деца? Она су деца гладна и жедна Бога! То су богобојажљиве душе, истински верници. Други родитељи имају немилосрдну, атеистички или хедонистички настројену децу, и моје је мишљење да је њихово зло веће, мада се нико око тога не забрињава.
Осуђујући их, ви у старту грешите. Ја познајем вашу децу. Она су можда била моји пријатељи, они са којима сам шест година делила добро и зло. И знам да су то деца којима је требао Бог, требало им је спознање о Богу и духовно садржајан живот. А шта сте им ви понудили? Солидно васпитање, солидно школовање, да се обуку, да једу, пију, чист и топао дом. И то је у реду, али није све! Збринули сте тело, а душа је остала празна, нечујно цвилећи. На душу се заборавило, а родили сте и тело и душу. Глад душе је незасита, жеђ душе је неугасива. Ко једном осети ту глад и жеђ не зауставља се док је не утоли. А ви сте се о то оглушили. Нисте имали ништа да изнесете на духовну трпезу. Јасно! И сами сте своје младалачко гладовање душе надоместили црвеним књижицама или спортовима, или фолклором, или врачањима, или испијањима кафе, или телевизијским програмима... Зашто? Зато што је вера у Бога била непопуларна. Не забрањена, то су изговори, јер има много оних који су несметано веровали и славили и посећивали цркве, док су отворено гоњење трпели свештеници и остали клирици као представници и заговарачи религије, али вас, обичан народ, нико није ни на шта нагонио нити, пак, бранио. Сами сте увидели депласираност вере у та смутна и жалосна времена и приклонили се важећем тренду. А сада је дошло време да жањете шта сте сејали. Јесте ли сејали у своју децу добро семе Православља? Нисте! Па, како онда очекујете да буду Православна? Велите да нисте сејали ни секташтво, па, ето, ипак су секташи. Христос је рекао: "Ко није са мном против мене је, и ко не сабира расипа". Самим тим што нисте сејали добро семе, чували га и неговали, растао је коров. Не попунивши празно место у душама дечијим живом водом истинског богопознања, оставили сте простора роварима душа да чине шта им је воља. Када је Господ Исус Христос истерао демона из опседнутог човека, а овај није пожурио да празнину попуни јеванђеоском науком, на место првобитног демона, у празну кућу душе, населило се седам горих демона од првога, и штета је била далеко већа (Мт. 12,43-45). Увиђате ли тај неминовни духовни закон?
Дакле, први корак јесте променити мишљење о деци и признати кривицу пред собом и Господом. Примите на себе грех своје деце, јер он и јесте у много случајева, баш ваш, и исповедите га. Покајте се истински за тај страшни грех, а Господ се неће оглушити о сузе покајника. Молите, а вољу Господњу схватите као исцељујућу епитимију. И при том верујте, страховито верујте да "деца толиких суза неће пропасти".
Други корак је: упознајте веру у којој сте рођени. Истичем Православље као оно које је сачувало изворно учење и томе има безброј доказа. Не задржавајте се само на речима: славим славу, а у ствари се само пирује, псује и вређа Светитељ у чију част сте се окупили. Не реците: смејаће ми се или немам времена да идем у цркву. Научите се и у томе од своје деце која не маре за подсмехе, ругања и имају сво своје време за интересе секте. А ви треба да знате да сте ви ти који служите Богу на исправан начин, а они су залутали. Када ваша деца, будући залутала, толико ревнују за оно што није право, колико ли тек ви треба да ревнујете знајући да сте на добром путу и да ћете тако избавити сопствену децу.
Први корак ка Православљу јесте једном заувек срушити баријере између себе и свог свештеника. "Он мрси на петак, он се коцка, напио се, блудничи..." - тако ви мислите сви до једнога и, не знајући, говорите исто што и секташи, и то им је сав аргумент против Православља. Па шта ако је такав? Можда то све чини из слабости, а не из злобе, а Бог види и зна његово срце и помиловаће га, а ти ћеш страдати због осуђивања ближњега. Не, ви одмах знате да није из слабости, него баш из злобе. Опет, велим, па шта? Њему је, као и свима, дата слобода да бира између своје пропасти и свога подигнућа, али ће дати одговор пред лицем Правде, а ти ћеш страдати због осуде. Упркос начину живота, свештенику је дата власт да разреши или веже наше грехе на земљи (Јн. 20,22-23). Он је постављен за ту службу дејством Духа Светога и његово дело је свето (Дап 20,28). Кроз овакво уверење гледајте на свештеника као на самог анђела послатог да служи, а верујте, и више од анђела. Осим тога, чувајмо се од генерализације, од трпања комплетног свештенства у исти кош лицемерја и среброљубља. Могу посведочити да међу њима има и оних који су већ свети.
Зашто вам је важан свештеник? Зато да би вас научио вери Православној, литургијско-евхаристијској, зато да бисте имали молитвеника пред Господом, зато да бисте имали кога да упути ваше залутало дете, премда ћете ви то најбоље и најпре постићи сопственим примером. Слушајте сваку реч свога духовника као оног који ће дати Богу одговор за ваше душе (Јевр. 13,17), и не обилазите много около тражећи одговоре по мери своје огреховљености, јер има и оних који ће умногоме снисходити вашим слабостима. Слушајте једнога, макар и не говорио увек све исправно, јер ћете ви бити помиловани због послушности, а он ће одговарати за погрешно пастирствовање. Свака ваша непослушност и својевољност ставља секиру уз лепо дрво хришћанске љубави.