Примећујем да се у последње време често користи аргументација: ''може и једно и друго''. То му дође као замена за труд у савладавању матерњег језика. Јер, кад може и једно и друго, или треће, онда више није битно шта је од тога правилно, а шта не.
Успут, пре неко вече, водитељка на РТВ Пинк најави такмичаре по азбучном реду и такмичара са почетним словом В остави за крај. Вероватно може и једно и друго, азбука, или абецеда, свеједно.
Што се аналогије тиче, можда је лаичка, али је врло сликовита.
pa kako bih rekla... nema to mnogo veze sa poslednjim vremenom, ako ti to primećuješ u poslednje vreme, znači da se ti time baviš u poslednje vreme.
postoji normativni i deskriptivni pristup u rešavanju pravopisnih pitanja. normativni podrazumeva da neki ljudi napišu pravila (norme, normativni) i da mi onda ta pravila naučimo i koristimo.
deskriptivni pristup podrazumeva da se kao pravopisno načelo prihvati ono što koristi većina govornika. (dakle ne formiramo pravila nego samo opisujemo ono što već koriste govornici i to maternji)
naš pravopis je kombinacija normativnog i deskriptivnog.
naš pravopis je takođe sklon dubletizmu, odnosno kompromisu, odnosno prihvatanju 2 jezička rešenje.
tome su razlozi mnogi.
npr. sistemski: jezik može da podnese oba. jezik je u principu ekonomičan sistem. šta se ne uklapa u jezik, on ga izbaci. ali naš je očigledno manje ekonomičan, te prihvata duple varijante.
drugi je razlog postojanju dubleta to što pravopis normiraju ljudi. dakle postoje čike koje odlučuju kako i zašto mi nešto da pišemo ili da ne pišemo. e a kad god se ljudi umešaju u nešto, odmah su tu neslaganja i kompromisi i autoriteti i sujete i bla bla znate i sami
inače da, pitanje da li se razgovara ili se razgovor vodi je STILSKO a ne pravopisno u užem smislu. pravopisno pitanje bi bilo npr. da li se rečca ne piše spojeno ili odvojeno od gl. razgovarati.
kada su stilske stvari u pitanju, tu je presudno individualno jezičko osećanje. stil nečiji može biti gramatički i pravopisno ispravan ili neispravan. sasvim je drugo pitanje tzv. lošeg stila. lošim stilom se hajmo reći smatra neinventivno korišćenje jezika, upotreba klišea, izlizanih kolokacija, čak i dekomponovani predikat, kao što je ovde slučaj može se ali i ne mora (vrlo je individualno i klizavo oceniti) smatrati lošim stilom
i uglavnom postoje dva rešenja, a ne i treće. zato se i kaže dubletizam.
a jezička norma postoji te postoji, i bitno je šta je pravilno, ali ne svim ljudima podjednako. postoje ljudi koje zabole da izvinete za pravopis. ali i oni su sasvim ravnopravni govornici maternjeg jezika kao i mi koji se bavimo metajezikom. odnosno koristimo jezik da objasnimo jezik. a jes lepa lingvistika!
