Alekasandar3
Buduća legenda
- Poruka
- 35.716
Средина ме је прихватила као равноправног члана: остао сам недавно и без посла, пошто ми није продужен уговор о раду у школи где сам предавао енглески језик – каже Елијан Самјуел Тодиманан из Пландишта, који је 1979. из своје, 7.678 километара удаљене, отаџбине дошао у нашу земљу и ту остао
Овде нисам национална мањина, већ – национална јединка: Елијан Самјуел Тодиманан, звани Сима (Фото Ј. Даниловић)
Пландиште – Елијан Самјуел Тодиманан, са још 17 својих земљака, дошао је са Мадагаскара 1979. године, упознао студенткињу књижевности из Пландишта Милу Десницу, дипломирао на Технолошком факултету у Новом Саду, оженио се и остао у Србији.
Према договору, са Симом је требало да се сретнемо у пландиштанској посластичарници. Када је ушао, махнули смо му. „Како сте знали да сам то ја?”, тобоже изненађено нас је упитао, а затим кроз осмех додао да је у Пландишту постао и духовит.
– Овде нисам национална мањина, већ – национална јединка – у истом стилу наставља Тодиманан, коме је још на првој години студија професор наденуо име – Сима.
Кад смо Симу питали како живи, одговорио нам је: „Добро, као и многи – тешко. Већ два месеца не радим, јер ми није продужен уговор”. Предавао је енглески језик у Основној школи у Великој Греди. Сада је у кући професорска плата његове супруге једини стални приход, а породични буџет допуњава превођењем, будући да савршено влада француским језиком.
– Народ је овде добар, средина ме је прихватила као равноправног члана. Можда и више од тога – рецимо, кад станем уз друм и стопирам, аутомобили одмах стају, макар и по цену шкрипе кочница – прича Сима, а онда, његов глас преплави сета:
– Ипак, све више ми недостаје завичај, последњи пут сам тамо био још 1982. године. Моја родна Таматава је одавде удаљена 7.678 километара, то је петнаест сати лета авионом. Тамо ми живе три брата и пет сестара, а још две сестре су у Канади, односно Француској. Чујем се телефоном са њима, бар једанпут недељно. И кад бих сакупио довољно новца за пут, вероватно да бих се определио да га у нешто друго уложим. Једино кад бих добио авионске карте, не бих имао куд – каже Сима, поверавајући нам да му је жеља да његова шеснаестогодишња ћерка Елијан, ученица прве године Економске школе, туристичког смера, једног дана постане туристички водич, па да поведе маму и тату на Мадагаскар. А приликом тог давног, последњег одласка у отаџбину, Сима каже да му се догодило нешто што и дан-данас радо препричава:
– У једној тамошњој дискотеци, желео сам да наручим пиће, а конобарице ниоткуд. Изнервиран, опсовао сам, наравно, на српском.
„Где си, земо!”, изненада сам зачуо иза својих леђа, а онда ме је неко, по нашки, одаламио по рамену, у знак поздрава. Био је то један из групе радника ПКБ-а, који су у то време на Мадагаскару градили велику фарму живине.
Јовица Даниловић
----------------------------------------------------
(Za one koji misle da su Srbi rasisti)
Овде нисам национална мањина, већ – национална јединка: Елијан Самјуел Тодиманан, звани Сима (Фото Ј. Даниловић)
Пландиште – Елијан Самјуел Тодиманан, са још 17 својих земљака, дошао је са Мадагаскара 1979. године, упознао студенткињу књижевности из Пландишта Милу Десницу, дипломирао на Технолошком факултету у Новом Саду, оженио се и остао у Србији.
Према договору, са Симом је требало да се сретнемо у пландиштанској посластичарници. Када је ушао, махнули смо му. „Како сте знали да сам то ја?”, тобоже изненађено нас је упитао, а затим кроз осмех додао да је у Пландишту постао и духовит.
– Овде нисам национална мањина, већ – национална јединка – у истом стилу наставља Тодиманан, коме је још на првој години студија професор наденуо име – Сима.
Кад смо Симу питали како живи, одговорио нам је: „Добро, као и многи – тешко. Већ два месеца не радим, јер ми није продужен уговор”. Предавао је енглески језик у Основној школи у Великој Греди. Сада је у кући професорска плата његове супруге једини стални приход, а породични буџет допуњава превођењем, будући да савршено влада француским језиком.
– Народ је овде добар, средина ме је прихватила као равноправног члана. Можда и више од тога – рецимо, кад станем уз друм и стопирам, аутомобили одмах стају, макар и по цену шкрипе кочница – прича Сима, а онда, његов глас преплави сета:
– Ипак, све више ми недостаје завичај, последњи пут сам тамо био још 1982. године. Моја родна Таматава је одавде удаљена 7.678 километара, то је петнаест сати лета авионом. Тамо ми живе три брата и пет сестара, а још две сестре су у Канади, односно Француској. Чујем се телефоном са њима, бар једанпут недељно. И кад бих сакупио довољно новца за пут, вероватно да бих се определио да га у нешто друго уложим. Једино кад бих добио авионске карте, не бих имао куд – каже Сима, поверавајући нам да му је жеља да његова шеснаестогодишња ћерка Елијан, ученица прве године Економске школе, туристичког смера, једног дана постане туристички водич, па да поведе маму и тату на Мадагаскар. А приликом тог давног, последњег одласка у отаџбину, Сима каже да му се догодило нешто што и дан-данас радо препричава:
– У једној тамошњој дискотеци, желео сам да наручим пиће, а конобарице ниоткуд. Изнервиран, опсовао сам, наравно, на српском.
„Где си, земо!”, изненада сам зачуо иза својих леђа, а онда ме је неко, по нашки, одаламио по рамену, у знак поздрава. Био је то један из групе радника ПКБ-а, који су у то време на Мадагаскару градили велику фарму живине.
Јовица Даниловић
----------------------------------------------------
(Za one koji misle da su Srbi rasisti)
