systemofadown
Iskusan
- Poruka
- 6.070
Михаило Црнобрња
Једнострано, у интересу Србије
Треба знати да ЕУ не наплаћује царине на производе из Србије већ седам година
Предлог Олија Рена да Србија почне једнострану примену Споразума о стабилизацији и придруживању изазива бурну полемику на домаћој политичкој и стручној сцени. Ставови су поларизовани и оштро конфронтирани. С обзиром на наше политичке прилике, то се може разумети. Оно што је тешко разумети јесу неки од аргумената којима се брани став да Србија ни по коју цену не би требало да крене са једностраном применом споразума. Има их пуно. Осврнућу се на неке.
„Политикин” коментатор Слободан Антонић („Границе самопонижавања”, објављен 18. септембра) очигледно нити је прочитао споразум нити прати шта се дешава у трговини између ЕУ и Србије. Иначе не би тврдио да ће ЕУ и даље наплаћивати царину на производе из Србије. Они то не раде већ седам година! Економска суштина овог споразума је пре свега у царинама. Мада критичари стварају утисак да ћемо ми укинути све царине практично сутра, споразумом је предвиђено чак шест година за смањивање и коначно укидање царина за оне производе које смо ми означили као осетљиве и које желимо што дуже да штитимо. Око тога смо се споразумели, иначе не бисмо споразум потписали и ратификовали.
Антонић даље указује на то да се у Споразуму налазе неке „важне али спорне одредбе”. Као да је сад расправа о томе да ли Споразум потписати или не, а не да ли га применити. Споразум је испреговаран, такав какав јесте, у време Антонићу блиске владе коју је водио ДСС. Чему сада примедбе? И да ли ће та спорна места постати мање спорна чекањем да се Споразум одмрзе па да га примењујемо.
Финансијски консултант Небојша Катић има нешто другачији приступ у нападу на једнострану примену споразума („На двору краља Ибија”, 23. септембра). Он споразум ставља у контекст глобалне кризе и пораста протекционизма. Питање: шта би било да је којим случајем Споразум прошао на последњем састанку Савета ЕУ? Да ли из ове аргументације следи да онда споразум не би требало примењивати или кренути у нове преговоре за повраћај царинске заштите? Слажем се са бројним критичким оценама о економској политици, изреченим у том тексту, али никако не могу да видим да оне на било који начин оспоравају тезу о потреби постепеног смањења царинске заштите. Подсећам да су Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска и Румунија сличне споразуме (све са постепеном либерализацијом) потписале и примениле после три-четири године транзиције. Ми то чинимо након готово осам година. Који је разлог због којег наша привреда захтева далеко дуже периоде заштите него друге земље у транзицији? Поента није да се либерализација врши да би странци лакше продавали своју робу овде већ да се створе услови који ће повећати нашу конкурентност и померити нас са неславног 94. места на светској листи конкурентности. Пролонгирањем заштите то се сасвим сигурно не може учинити.
Коначно, ДСС се огласио са два става које ваља прокоментарисати. Прво, „једнострана примена је преседан…јер се међународни споразуми не примењују ако га не примењују обе стране”. Правно гледано то је можда тачно. Али онда треба обавестити ЕУ да у међувремену врати на снагу све царине које је према нама укинула да би могла поново да их укине кад споразум ступи на снагу. Поред правне, упутно је погледати и на економску страну постојеће ситуације. Још важније, било би добро узети у обзир и реалност тренутних економских односа између нас и ЕУ. Друго, каже се да „ЕУ кад се споразум примењује обострано, даје заштиту за земље које укидају царине преко фондова компензује губитке док се привреда земље не опорави”. О томе у споразуму нема ни речи, јер се ради о претприступним фондовима који се регулишу на потпуно други начин и другим правним механизмом. Овако се ствара лажан привид да тренутком ступања на снагу добијамо неке фондове компензације.
Уверен сам да је једнострана примена споразума у интересу Србије, српског друштва и српске привреде, без обзира на ЕУ, пошто је то наставак неопходне транзиције без које нема бољег живота. Успут, то ће помоћи и јачању наших односа са ЕУ. Мислим да о самопонижењу нема ни говора. Напротив. Као нација и држава самопонизили смо се поодавно. Сад се ради управо о враћању кредибилитета на међународној, пре свега европској сцени.
професор на Факултету за економију, финансије и администрацију
Михаило Црнобрња
[објављено: 25/09/2008.]
Svaka čast gospodinu profesoru, naročito što je raskrinkao onu dss-ovsku karikaturu Antonića. 
