he_who_brings_order
Zainteresovan član
- Poruka
- 169
До скоро сам размишљао да је его нешто што ме спутава, да ми его ограничава однос са другим људима, да сам „лош“ ако имам его... То је вероватно потекло од разних духовних ствари које сам читао... Међутим, ономад сам видео једно друго размишљање и желео бих да продискутујемо о томе.
Пре свега, да кажем шта је(по мени) его. То је у основи ваша идентификација са својим физичким животом и свега што иде уз то, укљудчујући име, раније догађаје, каријеру, везе, и тренутну животну ситуацију. Его је начин на који већина људи покушава да индетификује себе.
Када се говори о штетности ега, наглашава се да не мораш да се индетификујеш са својим егом. Уместо тога, можеш изабрати да се индетификујеш са духовним бићем које има тренутно искуство као човек. Такође, можеш и ићи изнад тога и индетификовати се са својом свешћу. Стања као то би требало да се (после одређеног времена) искусе за време медитације, али може доћи и само од себе.Због тога што се без ега осећамо уздигнуто, срећно, опуштено, предлаже се идеја од стране неких људи да је его крив за све људске патње. И тако се долази до сазнања да да би било много боље кад би могли да једноставно пустимо нашу индетификацију са егом и индетификујемо се са Богом, или извором енергије...
Е тако некако сам и ја размишљао до скоро. Иза тога стоји позитивна жеља, да свет буде боље место. Међутим, наишао сам на другачије размишљање, које је можда корисније него ово...
Е сад, тачно је да индетификација са егом може некима бити велики проблем. Кад размишљамо превише о нашем физичком животу, тежимо да се превише вежемо за њега, бранећи физички индетитет што нам узима доста времена и енергије. Ако ми неко чачка са физичким животом, он постаје претња. Тако настаје насеље као природна последица одбране.
Е сад, ту долази моје неслагање. Его није проблем. Его нас служи корисно, и није добро да га искључимо.
Онај ко заговара да се удаљимо од ега је и даље орјентисан на его. И ја сам био сличан. Али се тако откачимо од материјалног и закачимо га за духовно. Тада индетификација са физичким животом постаје јача него икад.
Шта би био другачије решење? Требамо бити свесни нашег индивидуалног индетитета док у исто време развијамо смисао за глобалну свест А онда морамо осигурати да оба нивоа свести буду „у савезништву“.
Рецимо то овако једном аналогијом.
Наше тело је скуп индивидуалних ћелија које добро функционишу заједно. Свака ћелија има свој индетитет. Ћелија срца, мозга, коже итд.
Е сад, здравље твојих ћелија је здравље твог тела. Једно не може без другог.
Ако би ваше ћелије виделе себе као индивидуалне, без свести о већој целини, слободне да чине шта желе, оне не би сарађивале и не би одржале здрав организам, и тело би убрзо умрло.
Ако, с друге стране, наше ћелије не виде себе као индивидуалне, и индетификују се само са целим телом, не би бринуле о појединачним потребама, и ћелије би саме изумрле а тело би само пропратило.
Како би одржали здраво тело, наше ћелије морају да брину о својим појединачним потребама, док такође морају радети да допринесу веће добро целом телу. Морају бити добре на свим нивоима свести.
На микро нивоу ћелије срцца се брину о раду срца, ћелије крви да пренесу храну до других ћелија, итд, све ћелије морају радети заједно.
На макро нивоу, тело мора да дише, пије воду, једе храну... Мора имати склониште од врућине и хладноће, ако оно не ради шта треба да одржи ћелије живим, цело тело умире. Ако тело пуши цигарете, или пије алкохол, ћелије пате, иако ни једна посебно не може преузети одговорност за ту одлуку.
Свако од нас је индивидуална ћелија у већем телу. (Дакле поредим ћелију са човеком, а тело са - човечанством.) Можда смо чак и сложенији од тела, јер постоје разне врсте организовања и иду све више, од домаћинства, предузећа, преко држава.... до човечанства. Не можемо посматрати само своје интересе, јер онда циљамо на его, и боримо се са околином за предвласт на "мојим", а из те борбе излази лоше по све нас. Не можемо рећи само "ја сам све", јер онда не мислимо на своје потребе и убрзо умиремо... Треба наћи златну средину у оба начина размишљања...
Кад сам помагао другима, дешавало ми се да ми друге „ћелије“ асистирају, и сада кад размишљам о новим циљевима, трудим се да помогну и мени и другима. Не видим себе као себичну особу. Мислим да су оба екстрема грешка. Бирам пут где су себичност и несебичност заједно, так ода кад помажем другима, помажем и себи и обрнуто.
Кад се понашамо себично у односу на друге, стварамо отпор других и губимо подршку и помоћ. Ако с друге стране жртвујемо сопствене потребе зарад других, ми на крају морамо престати да помажемо другима да би задовољили своје потребе, и решили своје проблеме. Али ако правимо пажљивије одлуке, циљајући да служимо себи и другима уједно, добићемо најбоље од оба света. То је веома добар начин живота. Помажеш другима, и они помажу теби. И ти сам побеђујеш, и веће тело такође.
Ако увидите да сте у проблемима, размислите да ли радите против већег тела? Ако се понашате као паразит веће тело ће се опходити према вама као таквим. Опходите се са већим телом, „човечанством“ као са савезником, и пријатељем, и одговориће вам тако. То је много духовније него што мислимо.
Моје питање је сада, шта мислите о овоме? Да ли сте некад били у „рату“ са својим егом? Да ли вам се чини да би боље прошли у неком другом случају и зашто?
Пре свега, да кажем шта је(по мени) его. То је у основи ваша идентификација са својим физичким животом и свега што иде уз то, укљудчујући име, раније догађаје, каријеру, везе, и тренутну животну ситуацију. Его је начин на који већина људи покушава да индетификује себе.
Када се говори о штетности ега, наглашава се да не мораш да се индетификујеш са својим егом. Уместо тога, можеш изабрати да се индетификујеш са духовним бићем које има тренутно искуство као човек. Такође, можеш и ићи изнад тога и индетификовати се са својом свешћу. Стања као то би требало да се (после одређеног времена) искусе за време медитације, али може доћи и само од себе.Због тога што се без ега осећамо уздигнуто, срећно, опуштено, предлаже се идеја од стране неких људи да је его крив за све људске патње. И тако се долази до сазнања да да би било много боље кад би могли да једноставно пустимо нашу индетификацију са егом и индетификујемо се са Богом, или извором енергије...
Е тако некако сам и ја размишљао до скоро. Иза тога стоји позитивна жеља, да свет буде боље место. Међутим, наишао сам на другачије размишљање, које је можда корисније него ово...
Е сад, тачно је да индетификација са егом може некима бити велики проблем. Кад размишљамо превише о нашем физичком животу, тежимо да се превише вежемо за њега, бранећи физички индетитет што нам узима доста времена и енергије. Ако ми неко чачка са физичким животом, он постаје претња. Тако настаје насеље као природна последица одбране.
Е сад, ту долази моје неслагање. Его није проблем. Его нас служи корисно, и није добро да га искључимо.
Онај ко заговара да се удаљимо од ега је и даље орјентисан на его. И ја сам био сличан. Али се тако откачимо од материјалног и закачимо га за духовно. Тада индетификација са физичким животом постаје јача него икад.
Шта би био другачије решење? Требамо бити свесни нашег индивидуалног индетитета док у исто време развијамо смисао за глобалну свест А онда морамо осигурати да оба нивоа свести буду „у савезништву“.
Рецимо то овако једном аналогијом.
Наше тело је скуп индивидуалних ћелија које добро функционишу заједно. Свака ћелија има свој индетитет. Ћелија срца, мозга, коже итд.
Е сад, здравље твојих ћелија је здравље твог тела. Једно не може без другог.
Ако би ваше ћелије виделе себе као индивидуалне, без свести о већој целини, слободне да чине шта желе, оне не би сарађивале и не би одржале здрав организам, и тело би убрзо умрло.
Ако, с друге стране, наше ћелије не виде себе као индивидуалне, и индетификују се само са целим телом, не би бринуле о појединачним потребама, и ћелије би саме изумрле а тело би само пропратило.
Како би одржали здраво тело, наше ћелије морају да брину о својим појединачним потребама, док такође морају радети да допринесу веће добро целом телу. Морају бити добре на свим нивоима свести.
На микро нивоу ћелије срцца се брину о раду срца, ћелије крви да пренесу храну до других ћелија, итд, све ћелије морају радети заједно.
На макро нивоу, тело мора да дише, пије воду, једе храну... Мора имати склониште од врућине и хладноће, ако оно не ради шта треба да одржи ћелије живим, цело тело умире. Ако тело пуши цигарете, или пије алкохол, ћелије пате, иако ни једна посебно не може преузети одговорност за ту одлуку.
Свако од нас је индивидуална ћелија у већем телу. (Дакле поредим ћелију са човеком, а тело са - човечанством.) Можда смо чак и сложенији од тела, јер постоје разне врсте организовања и иду све више, од домаћинства, предузећа, преко држава.... до човечанства. Не можемо посматрати само своје интересе, јер онда циљамо на его, и боримо се са околином за предвласт на "мојим", а из те борбе излази лоше по све нас. Не можемо рећи само "ја сам све", јер онда не мислимо на своје потребе и убрзо умиремо... Треба наћи златну средину у оба начина размишљања...
Кад сам помагао другима, дешавало ми се да ми друге „ћелије“ асистирају, и сада кад размишљам о новим циљевима, трудим се да помогну и мени и другима. Не видим себе као себичну особу. Мислим да су оба екстрема грешка. Бирам пут где су себичност и несебичност заједно, так ода кад помажем другима, помажем и себи и обрнуто.
Кад се понашамо себично у односу на друге, стварамо отпор других и губимо подршку и помоћ. Ако с друге стране жртвујемо сопствене потребе зарад других, ми на крају морамо престати да помажемо другима да би задовољили своје потребе, и решили своје проблеме. Али ако правимо пажљивије одлуке, циљајући да служимо себи и другима уједно, добићемо најбоље од оба света. То је веома добар начин живота. Помажеш другима, и они помажу теби. И ти сам побеђујеш, и веће тело такође.
Ако увидите да сте у проблемима, размислите да ли радите против већег тела? Ако се понашате као паразит веће тело ће се опходити према вама као таквим. Опходите се са већим телом, „човечанством“ као са савезником, и пријатељем, и одговориће вам тако. То је много духовније него што мислимо.
Моје питање је сада, шта мислите о овоме? Да ли сте некад били у „рату“ са својим егом? Да ли вам се чини да би боље прошли у неком другом случају и зашто?
Poslednja izmena:
ali pomaganje nije duhovnost to je samo nus-pojava duhovnosti. MI mozemo biti duhovni i ziveti u drustvu ali energija koja nas "napaja" duhovnoscu se ne nalazi u drustvu. Duhovnost je odnos prema bogu, prema sustini svog bica i odnos prema nekome koji nas na tom putu vodi; svakako odnos prema ne-materijalnom.
. Објасни.
