eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Затезање конопца између Букурешта и Кишињева
Од нашег дописника
Букурешт, 27. децембра – Румунски председник Трајан Басеску најавио је чврсту намеру да изађе пред парламент и да „званично” денонсира Пакт Рибентроп-Молотов, који је, између осталог, довео и до тога да је 1940. Румунија морала да уступи Бесарабију Совјетском Савезу. Та је територија између Прута и Дњестра историјски некада припадала Русији, али је 1. децембра 1918. дошло до „спонтаног” уједињења краљевске Румуније са Трансилванијом и Бесарабијом, чиме је створена Велика Румунија. Као што је познато Румунија је, заједно са хитлеровском Немачком, напала СССР 22. јуна 1941. и „ослободила” своју Молдавију. Међутим, ратна јој срећа није била наклоњена и она 1944. губи Кишињев, који поново улази у састав СССР-а.
Почетком деведесетих 20. века долази до распада Совјетског Савеза и Молдавија проглашава независност. И ту почињу нове историјске приче и компликације.
Букурешт не скида очи са Кишињева. Тадашњи румунски председник Јон Илијеску изјављује да је „Република Молдавија стекла независност у односу на совјетску империју, а не и у односу на братску Румунију”. Другим речима, Букурешт нескривено изражава своје претензије на Молдавију и поновно уједињење са њом. У то се време и појављује синтагма: један народ – две државе. Односно сви су Молдавци Румуни иако је на територији између Прута и Дњестра становништво скоро једнако подељено на русо и румунофиле.
Чим се појавила најава председника Басескуа да хоће поново нешто да „чачка” око почившег Пакта Рибентроп-Молотов, који је, како се овде наглашава, „ојадио румунски род”, појавило се се питање: шта се жели тиме да постигне. Политички аналитичар Кристијан Унтеану је то питање одмах свео на: „Хоћемо ли натраг Велику Румунију?”.
Наравно, питање је крајње изазовно и на њега су почели да пљуште и други одговори. Једни веле : „Технички говорећи, не постоји никаква могућа сумња да је Румунија у праву када толико времена – а сада ће учинити и званично – евоцира постојање територијалних ампутација као директних последица примене Пакта Рибентроп-Молотов”.
На то се узвраћа: „Можемо ли то чинити као земља чланица ЕУ и НАТО”, пошто смо приликом ступања у та два тела „безусловно прихватили принцип поштовања постојећих граница, односно одрекли се било каквих територијалних претензија”.
У насталој полемици појављује се још један елемент. Бивши премијер и министар иностраних послова Адријан Настасе изјављује да је у његово време (још 1991) румунски парламент већ једном осудио немачко-совјетски пакт и прогласио га за ништаван. Зато Настасе сада оптужује председника Басескуа да из жеље да постигне „популистичке ефекте” даје „неодговорне изјаве” стварајући „елементе рањивости” за румунску државу. „Док Басеску не осуди Пакт Рибентроп-Молотов у парламенту, испада, per contrario, да је он (пакт) овог тренутка још на снази”. Настасе се пита да ли се ту ради о неодговорности или некомпетентности у спољној политици.
Овде углавном преовладава скепса у погледу сврсисходности новог потезања „историје” око Пакта Рибентроп-Молотов. Једни кажу да је то већ „давно окончана ствар” и да „Басеску плива у неискуству”, док други верују да „Басеску зна шта ради”, јер се он ослања на „осовину Вашингтон–Лондон–Букурешт”. А осовина је, не крије се, антируског смера.
Односи између Букурешта и Кишињева су последњу деценију и по прошли кроз све стадијуме – од врућих до замрзнутих. Као нека константа провлаче се сталне оптужбе Кишињева да Букурешт води унионистичку политику и да жели поново да „прогута” Молдавију. Зато, веле Молдавци с ону страну Прута, Румуни избегавају да закључе међудржавни уговор и признају садашње границе између две државе.
За Букурешт изгледа „чудовишно” то што се у Кишињеву негира румунски језик и за државни проглашавају молдавски и руски. Молдавски је, наводно, нека нова ненаучна творевина. У Кишињеву, пак, изазива јарост то што се Молдављанима масовно додељује румунско држављанство и што се сматра да су сви Молдављани – Румуни. Политичко-дипломатске чарке се нижу из дана у дан. Дошло се дотле да је званични Кишињев протерао двојицу румунских дипломата, прогласивши их за персоне нон грата.
Политички посматрачи закључују да је у току велика геостратешка битка за Молдавију. Ради се о томе да ли ће она прећи у евроатлантску сферу или остати у зони руског утицаја. Румунији се, наводно, придаје важна улога старијег „латинског” брата који може да „интимније” утиче. Али, вели се, ти „братски загрљаји” могу бити често и контрапродуктивни. Помиње се „љубав на силу”.
Милан Петровић
[објављено: 28.12.2007.]
******************************************************
Ево, само још једна у низу могућих последица стварања Велике Албаније!
Од нашег дописника
Букурешт, 27. децембра – Румунски председник Трајан Басеску најавио је чврсту намеру да изађе пред парламент и да „званично” денонсира Пакт Рибентроп-Молотов, који је, између осталог, довео и до тога да је 1940. Румунија морала да уступи Бесарабију Совјетском Савезу. Та је територија између Прута и Дњестра историјски некада припадала Русији, али је 1. децембра 1918. дошло до „спонтаног” уједињења краљевске Румуније са Трансилванијом и Бесарабијом, чиме је створена Велика Румунија. Као што је познато Румунија је, заједно са хитлеровском Немачком, напала СССР 22. јуна 1941. и „ослободила” своју Молдавију. Међутим, ратна јој срећа није била наклоњена и она 1944. губи Кишињев, који поново улази у састав СССР-а.
Почетком деведесетих 20. века долази до распада Совјетског Савеза и Молдавија проглашава независност. И ту почињу нове историјске приче и компликације.
Букурешт не скида очи са Кишињева. Тадашњи румунски председник Јон Илијеску изјављује да је „Република Молдавија стекла независност у односу на совјетску империју, а не и у односу на братску Румунију”. Другим речима, Букурешт нескривено изражава своје претензије на Молдавију и поновно уједињење са њом. У то се време и појављује синтагма: један народ – две државе. Односно сви су Молдавци Румуни иако је на територији између Прута и Дњестра становништво скоро једнако подељено на русо и румунофиле.
Чим се појавила најава председника Басескуа да хоће поново нешто да „чачка” око почившег Пакта Рибентроп-Молотов, који је, како се овде наглашава, „ојадио румунски род”, појавило се се питање: шта се жели тиме да постигне. Политички аналитичар Кристијан Унтеану је то питање одмах свео на: „Хоћемо ли натраг Велику Румунију?”.
Наравно, питање је крајње изазовно и на њега су почели да пљуште и други одговори. Једни веле : „Технички говорећи, не постоји никаква могућа сумња да је Румунија у праву када толико времена – а сада ће учинити и званично – евоцира постојање територијалних ампутација као директних последица примене Пакта Рибентроп-Молотов”.
На то се узвраћа: „Можемо ли то чинити као земља чланица ЕУ и НАТО”, пошто смо приликом ступања у та два тела „безусловно прихватили принцип поштовања постојећих граница, односно одрекли се било каквих територијалних претензија”.
У насталој полемици појављује се још један елемент. Бивши премијер и министар иностраних послова Адријан Настасе изјављује да је у његово време (још 1991) румунски парламент већ једном осудио немачко-совјетски пакт и прогласио га за ништаван. Зато Настасе сада оптужује председника Басескуа да из жеље да постигне „популистичке ефекте” даје „неодговорне изјаве” стварајући „елементе рањивости” за румунску државу. „Док Басеску не осуди Пакт Рибентроп-Молотов у парламенту, испада, per contrario, да је он (пакт) овог тренутка још на снази”. Настасе се пита да ли се ту ради о неодговорности или некомпетентности у спољној политици.
Овде углавном преовладава скепса у погледу сврсисходности новог потезања „историје” око Пакта Рибентроп-Молотов. Једни кажу да је то већ „давно окончана ствар” и да „Басеску плива у неискуству”, док други верују да „Басеску зна шта ради”, јер се он ослања на „осовину Вашингтон–Лондон–Букурешт”. А осовина је, не крије се, антируског смера.
Односи између Букурешта и Кишињева су последњу деценију и по прошли кроз све стадијуме – од врућих до замрзнутих. Као нека константа провлаче се сталне оптужбе Кишињева да Букурешт води унионистичку политику и да жели поново да „прогута” Молдавију. Зато, веле Молдавци с ону страну Прута, Румуни избегавају да закључе међудржавни уговор и признају садашње границе између две државе.
За Букурешт изгледа „чудовишно” то што се у Кишињеву негира румунски језик и за државни проглашавају молдавски и руски. Молдавски је, наводно, нека нова ненаучна творевина. У Кишињеву, пак, изазива јарост то што се Молдављанима масовно додељује румунско држављанство и што се сматра да су сви Молдављани – Румуни. Политичко-дипломатске чарке се нижу из дана у дан. Дошло се дотле да је званични Кишињев протерао двојицу румунских дипломата, прогласивши их за персоне нон грата.
Политички посматрачи закључују да је у току велика геостратешка битка за Молдавију. Ради се о томе да ли ће она прећи у евроатлантску сферу или остати у зони руског утицаја. Румунији се, наводно, придаје важна улога старијег „латинског” брата који може да „интимније” утиче. Али, вели се, ти „братски загрљаји” могу бити често и контрапродуктивни. Помиње се „љубав на силу”.
Милан Петровић
[објављено: 28.12.2007.]
******************************************************
Ево, само још једна у низу могућих последица стварања Велике Албаније!