00 Chief Parish
Zainteresovan član
- Poruka
- 480
Batalite Putina, Šešelja, Tadića, Čedu i ostale gluposti. Pogledajte sa čime moraju da se nose obični ljudi, verovatno i većina od vas. Dajte da probamo da učinimo nešto konkretno, dosta je više bilo priče. Pročitajte ovo i zapamtite da ovakvih stvari ima na hiljade slučajeva u Srbiji danas.
-----------------
Kako je jedan čovek zavio u crno četristo stanovnika najsiromašnije opštine u Srbiji
U Trgovištu prave cipele od ljudske kože!
Mašine su italijanske, tehnologija srpska, a kožu skidaju s leđa stanovnika ove opštine na jugu Srbije, jedne od najsiromašnijih u zemlji.
Priča koja sledi priča je o biznismenskom bezobrazluku koji sudije svojim odlukama pretvaraju u „domišljatost“, i sluđenim građanima što su se predali pa im nije čudno ni kad svoje zarađene plate - odlukom takvih sudova - moraju da vrate gazdi, sa kamatom!
Priča o ovome je i priča o svima nama koji - sve dok nož ne zaseče naša leđa - sve posmatramo mirno, odlažući da podvučemo crtu i kažemo: e, ispod ovoga ne može!
A kad sve prođe, događaj u Trgovištu neko će možda pretočiti u pripovetku koja će nastaviti niz uspostavljen Glišićevom „Glavom šećera“ i Kočićevim „Jablanom“...
Početak ove gorke dogodovštine svako će od nas videti različito, u skladu sa svojim ideološkim i političkim opredeljenjima, u rasponu od onog dana kad su pobedili komunisti, preko trenutka uvođenja nepravednih sankcija, do dolaska Miloševića ili DOS na vlast... ali sva kazivanja, iz koje god vremenske tačke da su pošla, stiču se u trenutak kada u Trgovištu Rastko Pandurov otvara pogon firme „Kriko trejd“ u kojem će se proizvoditi cipele. U ovom gradiću, naime, radila je nekada nadaleko čuvena fabrika cipela „Koštana“, pa su meštani ispekli obućarski zanat, a i jeftini su - u opštini koja ima oko pet hiljada stanovnika u proizvodnji ima tek dvestotinak radnih mesta.
Dakle, oko četiri stotine meštana Trgovišta aprila 2002. počne da radi za „Kriko trejd“ koji, opet, radi za firmu „Sanč“ čiji je direktor, a mnogi kažu i vlasnik, Srđan Dejković: „Sanč“ uvozi mašine i sirovine, i to daje „Kriko trejdu“, koji za uzvrat „Sanču“ isporučuje ručno šivene cipele koje ovaj izvozi u Italiju, gde ih, kao italijanske, prodaje „Sant Luis“ iz Verone... Sve to funkcioniše do proleća 2003, kada plate počinju da kasne - nisu isplaćene za april i maj, pa 19. juna radnici stupaju u štrajk. Tog dana nisu dozvolili „Sanču“ da iz fabričkog kruga izveze tri šlepera cipela.
Mesec dana, do 20, jula, Dejković pokušava da izvuče robu: štrajkačkom odoboru predočava potvrdu carine da su mašine u fabrici samo privremeno uvezene, i da kao takve, ne smeju da budu blokirane, ali radnici ne haju - oni hoće svoje plate; tri puta šalje sudske izvršitelje sa odlukom leskovačkog Trgovinskog suda da mu se roba i mašine daju, ali radnici ne popuštaju - zapeli za plate... Vlasnik „Kriko trejda“ Rastko Pandurov tada je već nestao iz Trgovišta, pa Dejković pregovara sa štrajkačima, i na kraju, 30. jula, uz posredovanje tadašnjeg predsednika Opštine, dve strane potpisuju „Protokol“ kojim se „Sanč“ obavezuje da radnicima isplati zarade za april i maj, i plati odgovarajuće doprinose, a da mu oni dozvole da uzme gotove cipele. Potpisuju: predstavnik štrajkačkog odbora, „Sanč“ i predsednik opštine.
Sledećeg dana uveče, Dejković u torbama donosi gotovinu i po spisku koji sadrži 417 imena, isplaćuje svima isto: po 7.000 dinara za mesec, pa puta dva... Isplata traje do četiri sata ujutru, a onda se razilaze... i sve izgleda gotovo... dok u septembru ove godine na vrata meštana Trgovišta sa onog spiska od 417 imena nisu zakucali sudski izvršitelji, sa nalogom da vrate sve isplaćene pare, i to sa kamatom koja je bila dvostruko veća od glavnice!
Šta se desilo?
Odmah pošto je rešio jedan problem - dobio cipele na kojima, kažu radnici, zarađuje deset evra po paru - Dejković je podneo tužbu sudu u Vranju i zatražio da se Protokol poništi jer ga je „potpisao pod prinudom“! Sudija Ljubinka Veličković u januaru 2005. u potpunosti prihvata njegov zahtev i obrazloženje, a svi koji su kroz istoriju udovoljavali zahtevima štrajkača, valjda, čupaju kose od muke što se nisu setili da se žale vranjskom sudu!
Radnici potom angažuju advokata koji za honorar od 1.000 dinara po glavi, dakle za oko 400.000 dinara ukupno - nije uradio ništa... u Trgovištu će u pola glasa reći da je toliko dobio i od Dejkovića... i Dejković kreće u naplatu. U tome ga zastupa advokat Momčilo Petrović, suprug sudije Ljubinke Veličković, one iste koja je presudila Protokolu.
- Sa pravne strane, stvar je potpuno čista - kaže advokat Petrović za „Blic“, čijem je novinaru ljubazno stavio na uvid svu dokumentaciju, naglašavajući da u vreme kada je njegova supruga bila uključena u ovaj proces on nije bio Dejkovićev advokat i da je radio kao pravnik u „Srbijašumama“.
Ni sa etičke strane, kaže on, nema problema: sve se radi u korist onih 600 do 1.000 radnika „Sanča“ koji bi ostali bez hleba ako „Sanč“ propadne.
- Dejković u Vranju, Pandurov opet radi u Trgovištu, a mi... vuci našli jagnje pa ga dave - kaže Momir Cvetković, kome je one noći isplaćeno ukupno 9.000 dinara, a sad mu izvršitelji traže 24.000. On je, naime, za „Kriko trejd“ radio bez ikakvog ugovora - prošivao je cipele kod kuće i bio plaćen po komadu. Ta fina operacija zove se „vrnačanje“ i Italijani u reklamama posebno ističu takav štep.
- Izvršitelj došao, i žena kaže: „Plati, Mošo, da deca ne plaču a komšije da pričaju!“ Radio sam 40 godina i sad da mi neko iznosi krevet... odnesem prvu ratu, a oni kažu: za mesec dana dođi sa drugom ratom - priča Cvetković.
Rastko Pandurov, vlasnik „Kriko trejda“, inače, zakupio je iste hale za firmu pod drugim nazivom, i nesmetano radi. Neki radnici imaju presude da im duguje palte, ali sud kaže da Pandurov nema nikakvu imovinu i da je dug nemoguće naplatiti!
- Ja sam bila na bolovanju i primila sam od Dejkovića samo 2.300, a moj muž 14.000. Ja treba da vratim 20.050 dinara, a muž 54.000 - kaže Slavica Denčić, svojevremeno član Štrajkačkog odbora, a sada zaposlena u privatnoj prodavnici. Muž je, kaže, u Beogradu, kopa kanale, i nema odakle da plati, pa kad dođu opet, neka nose stvari...
Trgovište je malo, nema više od četiri prodavnice prehrambene robe. U jednoj od njih, pitali smo, dnevni pazar je ovih dana bio 1.000 dinara. „Kako su krenula ova rešenja o naplati, sve je stalo...“, kaže vlasnik.
A član zakona na koji se pozvao advokat Srđana Dejkovića i sud presudio da se radnicima pleni imovina ukoliko ne vrate svoje zarade, sankcioniše „sticanje bez osnova ili neosnovano bogaćenje“!
Još malo, pa „obućarska mafija“!
-----------------
Kako je jedan čovek zavio u crno četristo stanovnika najsiromašnije opštine u Srbiji
U Trgovištu prave cipele od ljudske kože!
Mašine su italijanske, tehnologija srpska, a kožu skidaju s leđa stanovnika ove opštine na jugu Srbije, jedne od najsiromašnijih u zemlji.
Priča koja sledi priča je o biznismenskom bezobrazluku koji sudije svojim odlukama pretvaraju u „domišljatost“, i sluđenim građanima što su se predali pa im nije čudno ni kad svoje zarađene plate - odlukom takvih sudova - moraju da vrate gazdi, sa kamatom!
Priča o ovome je i priča o svima nama koji - sve dok nož ne zaseče naša leđa - sve posmatramo mirno, odlažući da podvučemo crtu i kažemo: e, ispod ovoga ne može!
A kad sve prođe, događaj u Trgovištu neko će možda pretočiti u pripovetku koja će nastaviti niz uspostavljen Glišićevom „Glavom šećera“ i Kočićevim „Jablanom“...
Početak ove gorke dogodovštine svako će od nas videti različito, u skladu sa svojim ideološkim i političkim opredeljenjima, u rasponu od onog dana kad su pobedili komunisti, preko trenutka uvođenja nepravednih sankcija, do dolaska Miloševića ili DOS na vlast... ali sva kazivanja, iz koje god vremenske tačke da su pošla, stiču se u trenutak kada u Trgovištu Rastko Pandurov otvara pogon firme „Kriko trejd“ u kojem će se proizvoditi cipele. U ovom gradiću, naime, radila je nekada nadaleko čuvena fabrika cipela „Koštana“, pa su meštani ispekli obućarski zanat, a i jeftini su - u opštini koja ima oko pet hiljada stanovnika u proizvodnji ima tek dvestotinak radnih mesta.
Dakle, oko četiri stotine meštana Trgovišta aprila 2002. počne da radi za „Kriko trejd“ koji, opet, radi za firmu „Sanč“ čiji je direktor, a mnogi kažu i vlasnik, Srđan Dejković: „Sanč“ uvozi mašine i sirovine, i to daje „Kriko trejdu“, koji za uzvrat „Sanču“ isporučuje ručno šivene cipele koje ovaj izvozi u Italiju, gde ih, kao italijanske, prodaje „Sant Luis“ iz Verone... Sve to funkcioniše do proleća 2003, kada plate počinju da kasne - nisu isplaćene za april i maj, pa 19. juna radnici stupaju u štrajk. Tog dana nisu dozvolili „Sanču“ da iz fabričkog kruga izveze tri šlepera cipela.
Mesec dana, do 20, jula, Dejković pokušava da izvuče robu: štrajkačkom odoboru predočava potvrdu carine da su mašine u fabrici samo privremeno uvezene, i da kao takve, ne smeju da budu blokirane, ali radnici ne haju - oni hoće svoje plate; tri puta šalje sudske izvršitelje sa odlukom leskovačkog Trgovinskog suda da mu se roba i mašine daju, ali radnici ne popuštaju - zapeli za plate... Vlasnik „Kriko trejda“ Rastko Pandurov tada je već nestao iz Trgovišta, pa Dejković pregovara sa štrajkačima, i na kraju, 30. jula, uz posredovanje tadašnjeg predsednika Opštine, dve strane potpisuju „Protokol“ kojim se „Sanč“ obavezuje da radnicima isplati zarade za april i maj, i plati odgovarajuće doprinose, a da mu oni dozvole da uzme gotove cipele. Potpisuju: predstavnik štrajkačkog odbora, „Sanč“ i predsednik opštine.
Sledećeg dana uveče, Dejković u torbama donosi gotovinu i po spisku koji sadrži 417 imena, isplaćuje svima isto: po 7.000 dinara za mesec, pa puta dva... Isplata traje do četiri sata ujutru, a onda se razilaze... i sve izgleda gotovo... dok u septembru ove godine na vrata meštana Trgovišta sa onog spiska od 417 imena nisu zakucali sudski izvršitelji, sa nalogom da vrate sve isplaćene pare, i to sa kamatom koja je bila dvostruko veća od glavnice!
Šta se desilo?
Odmah pošto je rešio jedan problem - dobio cipele na kojima, kažu radnici, zarađuje deset evra po paru - Dejković je podneo tužbu sudu u Vranju i zatražio da se Protokol poništi jer ga je „potpisao pod prinudom“! Sudija Ljubinka Veličković u januaru 2005. u potpunosti prihvata njegov zahtev i obrazloženje, a svi koji su kroz istoriju udovoljavali zahtevima štrajkača, valjda, čupaju kose od muke što se nisu setili da se žale vranjskom sudu!
Radnici potom angažuju advokata koji za honorar od 1.000 dinara po glavi, dakle za oko 400.000 dinara ukupno - nije uradio ništa... u Trgovištu će u pola glasa reći da je toliko dobio i od Dejkovića... i Dejković kreće u naplatu. U tome ga zastupa advokat Momčilo Petrović, suprug sudije Ljubinke Veličković, one iste koja je presudila Protokolu.
- Sa pravne strane, stvar je potpuno čista - kaže advokat Petrović za „Blic“, čijem je novinaru ljubazno stavio na uvid svu dokumentaciju, naglašavajući da u vreme kada je njegova supruga bila uključena u ovaj proces on nije bio Dejkovićev advokat i da je radio kao pravnik u „Srbijašumama“.
Ni sa etičke strane, kaže on, nema problema: sve se radi u korist onih 600 do 1.000 radnika „Sanča“ koji bi ostali bez hleba ako „Sanč“ propadne.
- Dejković u Vranju, Pandurov opet radi u Trgovištu, a mi... vuci našli jagnje pa ga dave - kaže Momir Cvetković, kome je one noći isplaćeno ukupno 9.000 dinara, a sad mu izvršitelji traže 24.000. On je, naime, za „Kriko trejd“ radio bez ikakvog ugovora - prošivao je cipele kod kuće i bio plaćen po komadu. Ta fina operacija zove se „vrnačanje“ i Italijani u reklamama posebno ističu takav štep.
- Izvršitelj došao, i žena kaže: „Plati, Mošo, da deca ne plaču a komšije da pričaju!“ Radio sam 40 godina i sad da mi neko iznosi krevet... odnesem prvu ratu, a oni kažu: za mesec dana dođi sa drugom ratom - priča Cvetković.
Rastko Pandurov, vlasnik „Kriko trejda“, inače, zakupio je iste hale za firmu pod drugim nazivom, i nesmetano radi. Neki radnici imaju presude da im duguje palte, ali sud kaže da Pandurov nema nikakvu imovinu i da je dug nemoguće naplatiti!
- Ja sam bila na bolovanju i primila sam od Dejkovića samo 2.300, a moj muž 14.000. Ja treba da vratim 20.050 dinara, a muž 54.000 - kaže Slavica Denčić, svojevremeno član Štrajkačkog odbora, a sada zaposlena u privatnoj prodavnici. Muž je, kaže, u Beogradu, kopa kanale, i nema odakle da plati, pa kad dođu opet, neka nose stvari...
Trgovište je malo, nema više od četiri prodavnice prehrambene robe. U jednoj od njih, pitali smo, dnevni pazar je ovih dana bio 1.000 dinara. „Kako su krenula ova rešenja o naplati, sve je stalo...“, kaže vlasnik.
A član zakona na koji se pozvao advokat Srđana Dejkovića i sud presudio da se radnicima pleni imovina ukoliko ne vrate svoje zarade, sankcioniše „sticanje bez osnova ili neosnovano bogaćenje“!
Još malo, pa „obućarska mafija“!
