eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Florans Artman, bivši portparol Haškog tužilaštva
Amerikanci štite Karadžića
Autor: Tanja Nikolić-Đaković | 08.12.2007 - 09:11
Ne verujem da će se Mladić i Karadžić ikada naći u Tribunalu. Da su hteli da ih uhapse, bilo lokalne vlasti bilo NATO, oni bi bili uhapšeni. Pretpostavljam da bi Srbija, postavljena u dilemu da li da bira Evropu ili Mladića, izabrala Evropu, ali do sada nije bila tim izborom realno uslovljena. Poenta je da Zapad nije preduzeo sve da ih uhapse, bilo da je reč o konkretnim akcijama hapšenja, tamo gde međunarodne snage imaju kompetencije, bilo zato što nikada do kraja nije izvršen pritisak, kao što je to bilo u slučaju Gotovine. Zapad je tretirao Karadžića i Mladića kao dva slučaja, odvojena od svih ostalih - kaže za „Blic“ Florans Artman, bivši portparol Haškog tužilaštva.
Florans Artman Uprkos tome što je u svojoj knjizi „Mir i kazna“ izrekla niz ozbiljnih optužbi na račun Zapada kada je reč o hvatanju Mladića i Karadžića, iz Vašingtona ili Brisela još nisu stigli argumentovani odgovori. Florans Artman naglašava da, kada govori o hapšenju dvojice najtraženijih haških optuženika, ne želi da daje alibi Srbiji.
- Svi zajedno krše ne samo nalog Tribunala već i Konvenciju o genocidu. Za uspešno okončanje misije lociranja i hapšenja begunaca prepreka su bile pre svih, lokalne vlasti, ali takođe i nekoliko zemalja, posebno SAD, Velika Britanija i Francuska. One su činile paralelnu barijeru, podržavajući Srbiju da ne izvrši svoje obaveze.
Koje dokaze imate?
- Tribunal je januara 2004. imao podatak da je Karadžić u Beogradu, na operaciji. Obavestili smo vlasti u Srbiji, predajući im adresu. Neki članovi Vlade, koji su kontrolisali policiju, bili su spremni da ga uhapse i kontaktirali su s Francuskom da ga prebace u Hag. Ali su Amerikanci intervenisali i stopirali akciju. Nekoliko dana kasnije, Karadžić je lociran u Zaovinama, nekoliko kilometara od granice Bosne sa Srbijom, gde je bio na oporavku. Informacija je odmah prosleđena komandi Sfora u Sarajevu. Nekoliko sati kasnije, helikopter je nadletao tu oblast, upozoravajući Karadžića. Bila su tri pokušaja hapšenja Karadžića za 12 godina. Ali, bile su to samo predstave.
U knjizi pišete i da je tadašnji francuski predsednik Širak učestvovao u tome?
- Imali smo na pretek informacija gde su begunci, ali uvek bi se ispostavilo da neka od te tri zemlje, SAD, Britanija ili Francuska, blokira hapšenje. Uvek je jedna u suprotnosti sa drugima. Ako je u pitanju Francuska, ona se poziva na SAD i Britaniju, da su ih ometale, dale signal Karadžiću, ili obrnuto, zavisno do situacije u čijoj nadležnosti je bila akcija. Bilo je to zapravo pokriće da ništa ne učine. Tokom 2001. francuski komandosi locirali su ga GPS uređajem podmetnutim u kola njegovog rođaka. Predsednik Širak nije dao odobrenje za akciju jer bi to značilo da francuski komandosi moraju da uđu u američki sektor.
Da li ta podrška i dalje važi?
- Da li se njihova politika promenila u poslednjih šest meseci ili nešto više, to ne znam. Ali, znam da se i prošle godine Francuska čvrsto zalagala da se ne parafira sporazum sa Srbijom. Ipak, promenili su stav. Kosovo ne bi smelo da bude izgovor da se trguje Kosovom i beguncima, ali nije isključeno da se upravo to čini. Iz dosadašnjih postupaka EU čini se da je to ipak čista politika. Oni i jesu kreirali Tribunal, misleći da će ga koristiti kao diplomatsko oružje, ali Tribunal nije dozvolio da ostane samo na papiru. Sada je to ono što im smeta i žele da ga uklone.
Da li je tačno da je Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za BiH, smenio šefa Službe bezbednosti Federacije BiH upravo zbog tajnog dogovora koji je sklopio o hapšenju Karadžića sa Del Ponteovom?
- Istina je. Ešdaun ga je optužio da je saradnik francuske obaveštajne službe, a da odbija da sarađuje sa britanskom službom MI6.
Da li je bilo pregovora o predaji Mladića i Karadžića?
- Ne znam koliko puta je pregovarano sa Mladićem o predaji. Naknadno smo saznali da su pregovori vođeni leta 2005. Ministarstvo odbrane je preuzelo to na sebe, ali o detaljima Tribunal nikada nije informisan. Mislim da je to takođe bilo još jedno zamajavanje. Postojali su i pregovori oko predaje Karadžića, pre 1999. godine. Luiz Arbur je započela taj proces ali je on prekinut. Leta 1999, Arburova je poslala saradnika, Amerikanca Pola Nila, da nađe i ohrabri Karadžića da se preda, jer niko i ne pokušava da ga uhapsi. Sreli su se više puta, bez rezultata. Karadžić je tražio da sve bude u formi hapšenja, da bude faktički u kućnom pritvoru tokom suđenja, u nadgledanoj rezidenciji uz tri stotine hiljada nemačkih maraka za osiguranje lične i porodične bezbednosti. Susretali su se između Trebinja i Bileće, zatim u manastiru kod Stoca, ili u hotelu kod Kula Banje u regionu Foča-Višegrad, kao i u Crnoj Gori, na Žabljaku. Istražitelju, kojeg su vodili pratioci Karadžića, bile su vezane oči i prebacivali su ga iz automobila u automobil. Na poslednjem sastanku, Karadžić se pozvao na sporazum sa Holbrukom iz novembra 1995. godine. Arburova je razgovarala i sa komandantom NATO u Bosni, generalom Mejgsom o modalitetima eventualnog transfera Karadžića u Hag, ali general je rekao da je za pokretanje bilo kakve akcija vezane za Karadžića potrebno zeleno svetlo „lično od Klintona“.
Susret sa Ešdaunom
Artmanova tvrdi za „Blic“ da je Joška Fišer, početkom 2006. godine rekao glavnoj tužiteljki Haškog tribunala Karli del Ponte da je, prema izveštaju nemačke tajne službe, informisan da se tadašnji visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Pedi Ešdaun sreo sa Karadžićem krajem 2004. godine.
„Del Ponteova je tražila izveštaj kako bi s tim suočila Veliku Britaniju, u nadi da će promeniti politiku, ali je Nemačka odbila zahtev“, navodi Artmanova.
********************************************************
Ако има истине у овом интервјуу Американци и њихови ЕУ пријатељи СУ ПРАВИ ПАТОЛОШКИ ТИПОВИ!
Amerikanci štite Karadžića
Autor: Tanja Nikolić-Đaković | 08.12.2007 - 09:11
Ne verujem da će se Mladić i Karadžić ikada naći u Tribunalu. Da su hteli da ih uhapse, bilo lokalne vlasti bilo NATO, oni bi bili uhapšeni. Pretpostavljam da bi Srbija, postavljena u dilemu da li da bira Evropu ili Mladića, izabrala Evropu, ali do sada nije bila tim izborom realno uslovljena. Poenta je da Zapad nije preduzeo sve da ih uhapse, bilo da je reč o konkretnim akcijama hapšenja, tamo gde međunarodne snage imaju kompetencije, bilo zato što nikada do kraja nije izvršen pritisak, kao što je to bilo u slučaju Gotovine. Zapad je tretirao Karadžića i Mladića kao dva slučaja, odvojena od svih ostalih - kaže za „Blic“ Florans Artman, bivši portparol Haškog tužilaštva.
- Svi zajedno krše ne samo nalog Tribunala već i Konvenciju o genocidu. Za uspešno okončanje misije lociranja i hapšenja begunaca prepreka su bile pre svih, lokalne vlasti, ali takođe i nekoliko zemalja, posebno SAD, Velika Britanija i Francuska. One su činile paralelnu barijeru, podržavajući Srbiju da ne izvrši svoje obaveze.
Koje dokaze imate?
- Tribunal je januara 2004. imao podatak da je Karadžić u Beogradu, na operaciji. Obavestili smo vlasti u Srbiji, predajući im adresu. Neki članovi Vlade, koji su kontrolisali policiju, bili su spremni da ga uhapse i kontaktirali su s Francuskom da ga prebace u Hag. Ali su Amerikanci intervenisali i stopirali akciju. Nekoliko dana kasnije, Karadžić je lociran u Zaovinama, nekoliko kilometara od granice Bosne sa Srbijom, gde je bio na oporavku. Informacija je odmah prosleđena komandi Sfora u Sarajevu. Nekoliko sati kasnije, helikopter je nadletao tu oblast, upozoravajući Karadžića. Bila su tri pokušaja hapšenja Karadžića za 12 godina. Ali, bile su to samo predstave.
U knjizi pišete i da je tadašnji francuski predsednik Širak učestvovao u tome?
- Imali smo na pretek informacija gde su begunci, ali uvek bi se ispostavilo da neka od te tri zemlje, SAD, Britanija ili Francuska, blokira hapšenje. Uvek je jedna u suprotnosti sa drugima. Ako je u pitanju Francuska, ona se poziva na SAD i Britaniju, da su ih ometale, dale signal Karadžiću, ili obrnuto, zavisno do situacije u čijoj nadležnosti je bila akcija. Bilo je to zapravo pokriće da ništa ne učine. Tokom 2001. francuski komandosi locirali su ga GPS uređajem podmetnutim u kola njegovog rođaka. Predsednik Širak nije dao odobrenje za akciju jer bi to značilo da francuski komandosi moraju da uđu u američki sektor.
Da li ta podrška i dalje važi?
- Da li se njihova politika promenila u poslednjih šest meseci ili nešto više, to ne znam. Ali, znam da se i prošle godine Francuska čvrsto zalagala da se ne parafira sporazum sa Srbijom. Ipak, promenili su stav. Kosovo ne bi smelo da bude izgovor da se trguje Kosovom i beguncima, ali nije isključeno da se upravo to čini. Iz dosadašnjih postupaka EU čini se da je to ipak čista politika. Oni i jesu kreirali Tribunal, misleći da će ga koristiti kao diplomatsko oružje, ali Tribunal nije dozvolio da ostane samo na papiru. Sada je to ono što im smeta i žele da ga uklone.
Da li je tačno da je Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za BiH, smenio šefa Službe bezbednosti Federacije BiH upravo zbog tajnog dogovora koji je sklopio o hapšenju Karadžića sa Del Ponteovom?
- Istina je. Ešdaun ga je optužio da je saradnik francuske obaveštajne službe, a da odbija da sarađuje sa britanskom službom MI6.
Da li je bilo pregovora o predaji Mladića i Karadžića?
- Ne znam koliko puta je pregovarano sa Mladićem o predaji. Naknadno smo saznali da su pregovori vođeni leta 2005. Ministarstvo odbrane je preuzelo to na sebe, ali o detaljima Tribunal nikada nije informisan. Mislim da je to takođe bilo još jedno zamajavanje. Postojali su i pregovori oko predaje Karadžića, pre 1999. godine. Luiz Arbur je započela taj proces ali je on prekinut. Leta 1999, Arburova je poslala saradnika, Amerikanca Pola Nila, da nađe i ohrabri Karadžića da se preda, jer niko i ne pokušava da ga uhapsi. Sreli su se više puta, bez rezultata. Karadžić je tražio da sve bude u formi hapšenja, da bude faktički u kućnom pritvoru tokom suđenja, u nadgledanoj rezidenciji uz tri stotine hiljada nemačkih maraka za osiguranje lične i porodične bezbednosti. Susretali su se između Trebinja i Bileće, zatim u manastiru kod Stoca, ili u hotelu kod Kula Banje u regionu Foča-Višegrad, kao i u Crnoj Gori, na Žabljaku. Istražitelju, kojeg su vodili pratioci Karadžića, bile su vezane oči i prebacivali su ga iz automobila u automobil. Na poslednjem sastanku, Karadžić se pozvao na sporazum sa Holbrukom iz novembra 1995. godine. Arburova je razgovarala i sa komandantom NATO u Bosni, generalom Mejgsom o modalitetima eventualnog transfera Karadžića u Hag, ali general je rekao da je za pokretanje bilo kakve akcija vezane za Karadžića potrebno zeleno svetlo „lično od Klintona“.
Susret sa Ešdaunom
Artmanova tvrdi za „Blic“ da je Joška Fišer, početkom 2006. godine rekao glavnoj tužiteljki Haškog tribunala Karli del Ponte da je, prema izveštaju nemačke tajne službe, informisan da se tadašnji visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini Pedi Ešdaun sreo sa Karadžićem krajem 2004. godine.
„Del Ponteova je tražila izveštaj kako bi s tim suočila Veliku Britaniju, u nadi da će promeniti politiku, ali je Nemačka odbila zahtev“, navodi Artmanova.
********************************************************
Ако има истине у овом интервјуу Американци и њихови ЕУ пријатељи СУ ПРАВИ ПАТОЛОШКИ ТИПОВИ!
