Hm...ovako....
Sa jednim deckom sam vec par godina, mada to nikad nije bilo nista ozbiljno, bar ne s moje strane, nekako sam ga uvek hvatala u prolazu, krpila se za njega po par nedelja, pa onda nestajala na par meseci, pa opet ispocetka... Medjutim, poslednjih 5-6 meseci smo non-stop bili zajedno, nismo se odvajali, izgladili smo sve prethodne nesporazume i nejednakosti, i mogu reci da se u zivotu nisam osecala lepse. Inace, pre svega nas veze jedno veliko prijateljstvo, poznajemo se od obdanista, odrasli smo zajedno...ni prema kome ne osecam ono sto osecam prema njemu, i divim mu se, i obozavam ga i volim ga na sve moguce nacine. Ali, razlog zbog kog nikad zvanicno i ozbiljno nisam bila s njim je taj sto je on, tj. njegova porodica nizeg drustvenog statusa od moje. Ranije sam to mogla pravdati nezreloscu i zeljom da se izivim i provodim, ali cime da se opravdam sad? Sve je u redu dok se zabavljamo, izlazimo, provodimo, ali nedavno mi je rekao da bi voleo da se jednom udam za njega, na sta sam mu ja odgovorila da bi u mom zivotu jedino mogao da bude bastovan u mom dvoristu. Znam da je jako ruzno to sto sam rekla, ali znam da bih se jako tesko odrekla stvari koje imam trenutno, iako ga stvarno mnogo volim. Jos jedna tacka spoticanja je i ta sto ja studiram i jednom cu biti fakultetski obrazovana, a on je zbog nedostatka sredstava morao da pocne da radi i prekine skolovanje, a ja sam neko ko robuje stereotipima i predrasudama, i ne mogu da zamislim taj spoj. Da li me to cini losom osobom, sponzorusom, snobom? Sta biste vi uradile na mom mestu? Da li da pokusam da se izborim sa samom sobom ili da batalim i pronadjem nekoga koga cu zasigurno manje voleti, ali cu ga valjda smatrati ravnom sebi...?
Sad kad sam sve ovo napisala, shvatam koliko je moj pogled na svet, ljude i osecanja, u najmanju ruku, ruzan...ali hajde da cujem vase misljenje...?
