Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

- - - - - - - - - -

Autobiografija

Od besa nikad nisam pio,
sit nikad nisam hleba isko,
a žeđ sam bio, a glad sam bio
pod krovovima neba niskog.

I nisam krotko, mirno teko
po zemlji crnoj, parastosnoj,
nego sam meko reko nekom
himnu u jutro smrtonosno.

I nisam pao, nisam dao,
da mi kroz oči gmižu tuge,
već sam od samog sebe krao
pomalo sebe za sve druge.

Pa sam stekao ruke ove
i snove svoje rastom stigo,
i bio dobri, grubi čovek
što je na leđa život digo.

I svet rasparo star i uzan
lopatom tupom teških šaka,
pa odlutao nezauzdan
bez svratišta, bez povratka.

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Cupa drvecu zutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka.
Gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smesan i mokar,
zasto je nisam sreo nikad?

Il je vec bilo?
Trebalo korak?
Mozda je sasvim do mene dosla,
Mozda smo celu jesen obisli
u zudnji ludoj, podjednakoj,
i za korak se mimoisli?

Da, mora biti da je tako.

Saputnici

Znam, neće se sve na jedan osmeh svesti,
znam, neće svima jednako biti sunca,
na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo
po istoj cesti teglimo živote i dane
i uporedo, rame uz rame idemo.

I lagaćemo kako se razumemo
sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

http://fs5.****************/images/160402/f4r9xutg.jpg

Bosonoga pesma

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja
i pogled crni.
Zavoli me dok jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće,
i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti
i sva zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori il' uzglavlja.
Svejedno..
Lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.
Uputi telegram mome ocu:
"Postoji tužna divota,
Vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on, znate, spašava od - života..."

Zavoli trag moga osmeha
na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duz ulica
koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.
Budi uz mene kad odem.

Balada

Od svih si devojaka bila tiša,
zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša
tako krvnički ko čuvari reda…
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka - samo pola pedlja.

Gde si naučio tu magiju prijatelju, trava da ti bez korena raste ... da mešaš sva godišnja doba. Činiš da isklijaju svi suncokreti, koje si znao i ne znao i gde zaželiš rast im zaustavljaš. Otkud ti ta moć prijatelju ~ sve ptice da nateraš da lete tamo gde nema ni neba ni zemlje.
Mika Antić

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Svuda je jednako suton
na stare krovove pao
al' nekom sutra svane
a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
sto se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svet
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći
i bude najcrnje veče
umet svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima
umeti da niko ne zna
bar komadic tog nečeg
spakovati u pismo i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
sa manje briga
samoće
plača
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
ličiće svet na tebe
više nego na druge.

"Kupiću joj šal od svile
da ga vetar zatalasa.
Slomiću je kroz aprile
rukom oko pasa"........

~ Mika Antić ~

"Dok svi kukaju o kojekakvim problemima, ja i dalje vjerujem, đavo ga odnio, da na svijetu ima i lijepih stvari. A ima ih, vjerujte...."
Mika Antić

''Postoje dva sveta..
Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju.
Od koje ste vi vrste..?''
(Mika)

Neću da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokažem
da je pravo što si bacila svoje belo dete pod voz onog proleća.

Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlečim male bolesne jagode,
koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

A pesme ću uvek pisati ovako istinite i ružne, kao što je ova dimljiva
restoracija i naše večerašnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi me
i prepoznala u tom mnoštvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,
najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

Posle tebe će ostati iste ulice, i deca što uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postaneš noćas kraljica,
da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, kliču i pišu stihove o tvojim očima i tvojoj kosi.

Naterali bismo i lišće, i balerine u prestoničkoj operi i vašarske vrteške,
i svetlosne reklame da se vrte u krug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut posle ponoći. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,
ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahaću dugo
za vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz čovečanstva.

"Pronadješ ljude nalik na sebe..

I staneš tako i ne veruješ,da ima neko kao ti - isti,

baš isti na ovom drugačijem svetu."


Miroslav Antic