Хајде да наведемо неке основне податке о темпларима.
Основани су 1119. када су се два витеза по имену Иг де Пејн из Шампање и Жофре де Ст. Омер из Артоа заклели пред јерусалимским патријархом на сиромаштво, непорочност и послушност. Од стране "западне" цркве признати су 1128. на Савету у Троају. Св. Бернар де Клервоа је специјално за њих преуредио "правилник" свог цистерцитског монашког реда и практично утемељио њихов ред.
Правила понашања су обухватала следеће: храмовници нису смели имати личну својину, нису смели претеривати у храни и пићу, живели су у целибату у самотним кућама, придржавали су се свих монашких правила у молитви, укључујући и "јутрења" у 4 сата после поноћи...Нису се коцкали, било им је забрањено да се баве ловом, избегавали су трубадурске забаве, а презирали су и претерано обраћање пажње на физички изглед. Носили су кратку косу, али им је брада често била замршена, а одећа прашњава.
Веома брзо Храм је обезбедио разноразне повластице и привлиегован положај својих припадника у односу на световне, али и црквене власти, не рачунајући, наравно, папу. Имовина реда се веома брзо увећавала захваљујући разноразним донацијама, да би у једном тренутку довела темпларе у позицију да позајмљују новац свима који га нису имали, а желели су да крену у ходочашће или крсташки рат. Такви појединци или чак породице залагале су сву своју имовину и стављали су своје непокретности под хипотеку, док су сва плодоуживања припадала темпларима. Убрзо су постали толико богати да су финансирали и самог француског краља Луја IX Светог после познате катасторофе у сев. Африци у броби са муслиманима током 6. крсташког рата. Жан од Жоенвила, славни крсташ и биограф Луја IX Светог, забележио је да је (физички) откупнина исплаћивана неверницима до сутрадан увече...А и опет је зафалило! У помоћ су после дужих перипетија прискочили темплари који су "запленили " сву имовину француског краља која се налазила у Акри, као гаранцију да ће дуг бити враћен.
Познати су њихови градитељски подухвати и грандиозни замци и утврђења која су била толико јака, да су и самог Саладина одговарала од напада. Вероватно најпознатији је замак у Тортози. Остаће забележено да им је и Старац са Планина, чувени и сурови асасин плаћао данак. А што се тиче броја, можемо рећи да их у најславнија времена, у крсташким државама није их било више од пар стотина, док укупан број није премашивао 2 000, по најоптимистичнијм прорачунима.
Коначан пораз у крсташким ратовима доживели су 1291. када су пале и њихове тврђаве, и њихови најбољи борци, укључујући и самог мајстора.
Ред је наставио да постоји и дела широм Европе, све док један од најмоћнијих финансијских "лобија" није коначно Филип IV Лепи сасекао мачем и огњем трудећи се да очува своју моћ и превласт. Наиме, као што је општепознато, банкарски послови и зеленашење довели су темпларе до пропасти "баксузног" 13. петка, беше октобра месеца, 1314. године. Темплари су оптужени за јерес, идолопоклонство и содомију. Био је то крвав крај једног славног реда. Ваљало би само још споменути да је елиминација темплара отворила пут јеврејском монополу у зеленашким пословима, а индиреткно и читавој серији прогонстава у готово свим европским земљама.