Klavdija Šoša iz Čarobnog brega Tomasa Mana

Добро, можда је мало "прејака реч", али, богами, ни Иго није био много нежнији. Назвала сам лицемерјем чињеницу да су затварали очи пред (природном) ружноћом, у ствари, пред могућношћу да се у ружном телу крије лепа душа (Квазимодо).

И ја сам пронашла Кромвела, али ти си ме предухитрила.

Ја сам ону твоју „везаност“ за романтику схватила као „наклоност“. > treba li uopste govoriti o razlici izmedju "vezanosti za romantiku" i naklonosti prema romanticarskim motivima?

Ово је одломак из једног веома лепог Мановог текста о Толстоју. Обратите пажњу на изванредну тачност овог запажања:

„Оно хомеровско, вечно-епско, било је у Толстоју снажно као можда ни у једном другом уметнику света. У његовом делу, попут морских таласа, надире узвишена једноличност епске стихије, њена опора и силовита свежина и дивљи чар, бесмртно здравље и бесмртни реаизам. Мислим да би било умно допустити да се једном заједно сагледају, и као једнинство осете, здравље и реализам – свет пластичности, наивности и племените, детиње блискости с природом – и да се тај свет разграничи од света такозване отмене болести и духовне аристократичности, од Шилеровог идеалистичког света сенки и апокалиптичког света сенки Достојевског.“
(...)
„... реке снаге и освежења, здравља и исконске радости у стварању ...... избећи сваку опасност извештачених и болешљивих играрија, вратити се изворном и здравом.“

отмене болести и духовне аристократичности... > То је Ниче, а Ман је у раној фази свог стваралаштва био под његовим директним утицајем. Од "Брега" па надаље окреће се пре свега Гетеу.

Та "отмена болест" или тачније "болест отмености" дуго је била позната под именом "шилеровштина".

mislila sam na otmenost same bolesti > to jeste Nice

Лилит:

Од "Брега" па надаље окреће се пре свега Гетеу.

Kliknite za proširenje...

“Лота у Вајмару“, романсирана биографија Гетеа. Ту Ман кроз разговоре људи из Гетеове најближе околине гради лик старог Гетеа. На крају се појављује и сам Гете и открива себе кроз један дугачак монолог.

Али опште је мишљење да Ман ту није баш успео у својој намери. Испало је оно: „Данас ћу вам причати о себи поводом Гетеа.“ Сувише је прилагодио Гетеа сопственим духовним тежњама – онај његов стари „европски хуманитет“ на подлози немачког духа, и исто тако стари проблем стваралачке генијалности насупрот обичним људима.

Наравно, вреди прочитати, као и све Манове романе, али неће вас баш очарати.

"Лота" је баш роман о старом Гетеу, али мени су занимљивији одблесци Гетеа у Мановом стваралаштву. Из многих Манових ликова напросто проговара Гете, одн. његова помало архаична реторика (Сетембрини, Цајтблом...). Ту је и Гетеова идеја о васпитању, тј. образовању личности ("Брег" је, према Мановим речима, "вилхелм-мајстеријада" (заправо, пародија гетеовског обрасца васпитања предоченог "Вилхелмом Мајстером")), мноштво Гетеових стихова вешто утканих у дела...

Modruna:

Рецимо, одувек је важило да постоје четири категорије тзв. „антибуржуја“ – уметници, филозофи, хероји и свеци. Управо је Томас Ман задао coup de gras том схватању рекавши (у Тонију Крегеру): „Уметник је буржуј нечисте савести“.

Али није то тако једноставно, он је и сам био свестан тога. Зато у „Чаробном брегу“ има разних ставова и размишљања о овој теми.

Kliknite za proširenje...

Занимљив одломак из познате Вилсонове књиге „Акселов замак“.


„Наравно, један од главних разлога овом повлачењу песника fin de siecle из јавног живота свог времена била је чињеница да у утилитаристичком друштву које је створила индустријска револуција и подизање средње класе, песнику као да није било места. За генерацију Готјеа, буржуј је већ постао непријатељ, али се могла извући велика сатисфакција из борбе против њега. Међутим, крајем века буржоаско друштво је постајало тако снажно да је песнику изгледало безнадежно борити се против њега. Јунаци из уметничког света Томаса Мана, са својим бедним „комплексом мање вредности“ у присуству доброг немачког биргера, типични су за крај столећа; али неки писци са јаком романтичном нотом, као Х. Џ. Велс и Бернард Шо, покушали су да истакну помоћу нових друштвених наука, усред силе и снаге буржоаског друштва, остварење оних визија опште среће које су неговали неки од најснажнијих индивидуалиста међу романтичарима, као што су, на пример, Шели и Русо. Али онај ко није имао интереса за социологију ни склоности за сатиру, и тако није имао ни могућности да позове друштво на одговорност, није покушавао да се бори с њим, ни да привуче пажњу објављивањем своје критике друштва – просто је чинио све што је могао да га игнорише, да своју машту држи потпуно по страни и слободну од њега.
Они песници с краја столећа који нису имали смисла за натурализам или за друштвени идеализам као што је, на пример, имао Виљем Морис, били су због тога изузетно неадаптирани људи.“

Knjiga predstavlja parodiju na obrazovni roman geteovskog tipa, s tim shto Hans Kastorp, kao glavna lichnost tog obrazovnog procesa, ne usvaja u potpunosti mishljenje nijednog od svojih mnogobrojnih "vaspitacha". Vishe o tome u Dragan Stojanovic "Citanje Dostojevskog i Tomasa Mana". Zanimljivo je zashto Nafta nije pucao u Setembrinija, vec izvrshio samoubistvo.

eternal dream:

Knjiga predstavlja parodiju na obrazovni roman geteovskog tipa, s tim shto Hans Kastorp, kao glavna lichnost tog obrazovnog procesa, ne usvaja u potpunosti mishljenje nijednog od svojih mnogobrojnih "vaspitacha". Vishe o tome u Dragan Stojanovic "Citanje Dostojevskog i Tomasa Mana". Zanimljivo je zashto Nafta nije pucao u Setembrinija, vec izvrshio samoubistvo.

Kliknite za proširenje...

odnosno, parodija na bildungsroman. Niti je Kastorp toliko mlad (24 godine), niti je radnja konzervirana u nekom prostoru uobičajenom za roman tog vremena, već je smeštena u sanatorijum, niti je Setembrini vaspitač kakav se očekuje. I to je ono što fascinira kod Čarobnog brega, ta konstantna ironija

ovo je sigurna sam davno zaboravljena tema ali ne mogu da odolim da ostavim komentar..hmh, dosta kasno sam prochitala smrt u veneciji *tek proshle godine* ali mi je tada ta knjiga 'legla' kao da je stvorena za taj trenutak/period u mom zhivotu..ne znam kako to mislish kako je tumachimo poshto mislim da tu nema mnogo toga da se tumachi; rekla bih samo da je u samoj velichanstvenosti lepote sadrzhana kako tuga tako i sreca, da chezhnjivo tragamo i strastveno gorimo za samim pogledom na to shto smatramo/dozhivljavamo kao takvo, da ne duzhim da je pojam lepote u manovim redovima prerastao izvan rechi u chistu emociju koju sam mogla i sama da osetim kao akter izvan korica (:
a prva manova knjiga koju sam josh u srednjoj shkoli prochitala je mario i madjionichar, kao i charobni breg neshto kasnije..
spremam se vec mesecima da prochitam budenbrokove i doktora faustusa..ali se nekako uvek isprechi neka druga knjiga koja mi se nadje na putu, npr. svetishte foknerovo *kojeg naprosto obozhavam*, henri milerova rakova obratnica *koju sam naprasno chudnovato otkrila*, kao i pripovetke magichnog dilena tomas itd.

O Bunjuelu sve najbolje.
Čovek zasluženo dobio Nobela, za razliku od nekih......
Nije za prodaju.

Neko čitao? Utisci?

Čitala!
Utiske nemam, osim da je na momente veoma dosadno štivo.
Nisam izvlačila nikakve zaključke koji su bili namera pisca, već neke moje lične koji su se na momente podudarali sa njegovom idejom ...

a onda sam pročitala analizu pa mi se razjasnilo
ako nisi čitao nisi nešto posebno ni propustio, jer je u romanu čarobni breg mučna i priča i okruženje u kome se ta priča odvija

Bezveze knjiga, za njega je Hese apoteoza misli!

Tomas Man je zaista bezvezan, ovaj Carobni Breg je mnogo dosadan, njega treba izbegavati, Nobela je dobio preko veze, ne razumem
kako uopste nekome moze da padne na pamet da i pomisslja da cita tog dosadnog coveka.
Citajte Dobricu Cosica, sve ce vam biti jasno.

Rayela:

Tomas Man je zaista bezvezan, ovaj Carobni Breg je mnogo dosadan, njega treba izbegavati, Nobela je dobio preko veze, ne razumem
kako uopste nekome moze da padne na pamet da i pomisslja da cita tog dosadnog coveka.
Citajte Dobricu Cosica, sve ce vam biti jasno.

Kliknite za proširenje...

Baš sam iznenađen ovakvim komentarima. Pročitah 108 strana i za sad mi je knjiga izvrsna i atmosferična. A nađoh i topik gde su komentari sasvim drugačiji: http://forum.krstarica.com/showthread.php/141-Tomas-Man-Čarobni-breg

Е сад сам се утешио - кад знам да није Достојевски једини прецењени писац.

Thomas Mann ostaje, nesporno, veliki pisac 20. st.
Ono što mi pada na pamet- davno sam ga čitao- kako vrijeme dosta tog mijenja.
Veći dio Mannovih opsesija mi sad izgleda marginalan- n.pr. opreka umjetnik- građanin. To je njegova privatna fascinacija, slična
dugačkom- no ipak univerzalnijem- razglabanju u Proustovoj zadnjoj knjizi "Pronađeno vrijeme".

Ono što mi je ostalo utisnuto o Čarobnoj gori, to su ponajviše praskavi dijalozi Settembrinija i Naphte,
smrad ljudskih tijela i medicinska atmosfera, irealnost cijele priče-no snažna dojmljivost, te apsurdan svršetak o nekakvom rađanju ljubavi
iz 1. svj. rata- valjda nešto najneprimjerenije što sam pročitao (možda je TM bio pod gasom dok je to pisao, ne mislim na iperit).

Hans Castorp je bezlična osoba, i on kao da nema personalnosti kroz cijeli roman, a ni na samom koncu.
On je hodajuća protoplazma povremenih žudnji i stalnih dvojbi i čuđenja. Ostali likovi su dojmljivo dani, no
Mannov pristup je specifičan za njemačku modernu književnost- njihova stvarnost nije u realističnim opisima,
deskripciji gesti, pokreta, manirizama...nego u autorskim komentarima i u dijalozima.

Od epskih dijaloških borbi dva glavna lika (ili najintenzivnija) ostaje interesantna činjenica da unatoč tomu što je sadržaj dijaloga
očito formalno zastario (liberalizam, starinski nacionalizam, autoritet, Europa,..)- esencijalno to nije. Svuče li se kaput 19. st.
s tih ideoloških srazova- ostaju mnoge dileme i protivštine 21. stoljeća.

Mannov roman ostaje, rekao bih, egzemplarni njemački roman kakve su pisali i Rilke, Musil, Broch,...
Po esejističkom gomilanju i intelektualističkim dijalozima, kad pogledam na anglojezične romane, Englezi i Amerikanci
mi izgledaju pomalo tupasti i praznoglavi. No, s druge strane, imaju dinamizam i vitalnost likova kakve ne nalazim u germanofonih autora.

Urvan Hroboatos:

Thomas Mann ostaje, nesporno, veliki pisac 20. st.
Ono što mi pada na pamet- davno sam ga čitao- kako vrijeme dosta tog mijenja.
Veći dio Mannovih opsesija mi sad izgleda marginalan- n.pr. opreka umjetnik- građanin. To je njegova privatna fascinacija, slična
dugačkom- no ipak univerzalnijem- razglabanju u Proustovoj zadnjoj knjizi "Pronađeno vrijeme".

Ono što mi je ostalo utisnuto o Čarobnoj gori, to su ponajviše praskavi dijalozi Settembrinija i Naphte,
smrad ljudskih tijela i medicinska atmosfera, irealnost cijele priče-no snažna dojmljivost, te apsurdan svršetak o nekakvom rađanju ljubavi
iz 1. svj. rata- valjda nešto najneprimjerenije što sam pročitao (možda je TM bio pod gasom dok je to pisao, ne mislim na iperit).

Hans Castorp je bezlična osoba, i on kao da nema personalnosti kroz cijeli roman, a ni na samom koncu.
On je hodajuća protoplazma povremenih žudnji i stalnih dvojbi i čuđenja. Ostali likovi su dojmljivo dani, no
Mannov pristup je specifičan za njemačku modernu književnost- njihova stvarnost nije u realističnim opisima,
deskripciji gesti, pokreta, manirizama...nego u autorskim komentarima i u dijalozima.

Od epskih dijaloških borbi dva glavna lika (ili najintenzivnija) ostaje interesantna činjenica da unatoč tomu što je sadržaj dijaloga
očito formalno zastario (liberalizam, starinski nacionalizam, autoritet, Europa,..)- esencijalno to nije. Svuče li se kaput 19. st.
s tih ideoloških srazova- ostaju mnoge dileme i protivštine 21. stoljeća.

Mannov roman ostaje, rekao bih, egzemplarni njemački roman kakve su pisali i Rilke, Musil, Broch,...
Po esejističkom gomilanju i intelektualističkim dijalozima, kad pogledam na anglojezične romane, Englezi i Amerikanci
mi izgledaju pomalo tupasti i praznoglavi. No, s druge strane, imaju dinamizam i vitalnost likova kakve ne nalazim u germanofonih autora.

Kliknite za proširenje...

Boldovano bi moglo kao paralela samo za Čarobni breg,mada je teško uočiti da je sam glavni protagonist ta stara Europa što
na sreću Mana nije promaklo Kraljevskoj Svenskoj Akademiji...
No,meni lično je to I najslabiji,sasvim metaforični roman T.Mana...
S romanima Smrt U veneciji I Bunderbrokovi je ,ustvari,pokrenuo evropsku kulturu I intelektualnost iz te memljive viktorijanske
čamotinje koja je bila opasno zaostajanje za industrijskim revolucijama!
Oslobođenje duha su označili pomenuti romani I neviđeno do Mana!
Jedini koji je to nagovestio svojom groteskom je bio Servantes toliko vekova pre Mana,ali očito nedovoljno univerzalan za ipak
uska I doktrinarna shvatanja početka 20 veka...
Svakako je T.Man prethodio moderni,baš takvim likovima himerastičnim,ali s čudovišnim I nesputanim mogućnostima u svakom ,pa I
u moralno,društveno ,najneprihvatljivijem pogledu...
T.Mana je lepo čitati I samo stoga što je pisao tečnim stilom I što su mu rečenice glatke I jasne...Spada u najbolje šta je dala evropska
kontinentalna književnost.
Za engleze I amere se slažem...Tečnije pišu ,ali jednostavnije I...glupavije...
(Hemingveju,ako me čita,se izvinjavam jer je pecaroš,Beketu jer je genije,a Borhesu se ne izvinjavam-on je bio švaler,a I kreolac poreklom...)

alles_gut:

Baš sam iznenađen ovakvim komentarima. Pročitah 108 strana i za sad mi je knjiga izvrsna i atmosferična. A nađoh i topik gde su komentari sasvim drugačiji: http://forum.krstarica.com/showthread.php/141-Tomas-Man-Čarobni-breg

Kliknite za proširenje...

Da bi solidno promislio neki društveni događaj ,nije dovoljno znati ga analizirati,već I hegelovski ga sintetizovati!
Da to nisu švedski intelektualci uradili,Man nikad ne bi dobio Nobelovu nagradu!
Taj topic na Krsti,u kom nisam učestvovao,samo je pun analiza I ženskih izliva ljubavnih estrogena...
Topik na kom smo Borka ,Marlon I ja O manu sintetički razmatrali ponajviše Smrt u Veneciji,a na pdf filozofija bi
ti bio bolje štivo I pomoć u shvatanju spisateljstva genijalnog Švabe...

SUPERKULER:

Da bi solidno promislio neki društveni događaj ,nije dovoljno znati ga analizirati,već I hegelovski ga sintetizovati!
Da to nisu švedski intelektualci uradili,Man nikad ne bi dobio Nobelovu nagradu!
Taj topic na Krsti,u kom nisam učestvovao,samo je pun analiza I ženskih izliva ljubavnih estrogena...
Topik na kom smo Borka ,Marlon I ja O manu sintetički razmatrali ponajviše Smrt u Veneciji,a na pdf filozofija bi
ti bio bolje štivo I pomoć u shvatanju spisateljstva genijalnog Švabe...

Kliknite za proširenje...

Nije potrebno studirati Hegela ili Kanta ( ili vec kog filozofa, a ni Borku i tebe) da bi covek
shvatio da je Carobni breg roman dvadesetog veka, a pri tome mislim na najveci, najvazniji dogadjaj
u knjizevnom svetu. SveCki su intelektualci stvarno genijalni jer su ga ( roman) kao razumeli, nisu razumeli
Prusta i Dzojsa, al eto shvatili su Mana.
Svecki intelektualci pojma nemaju, Man verovatno i ne bi dobio Nobela, ali nisu znali kome
da ga daju. Tako je prvih 7-8 godina ta nagrada davana samo nekim anonimnom Svedjanima
jer za druge nisu znali. I corava koka ubode zrno pa su tu i Hamsun i Man.

Carobni breg je genijalan roman jer obuhvata zivote i svakodnevnicu
bolesnih, glupavih, ali imucnih ljudi, lepih, ruznih, stidljivih, ali je najveca vrednost ( za moje
skromne pojmove) romana i "vreme" , a Man pokusava da ga nekako definise, ali formula za kategoriju
Vreme ne postoji.
Nafta i Setembrini su likovi koje je Man vec ranije opisao i sa kojima se sprdao, a to je dogmaticar,
covek kome su besmisleni principi najvazniji, fanaticni borac besmislene ideologije, jednom recju
knjizevnici u jako negativnom svetlu i kontekstu. Neprestano iznose svoje besmislene ideje oko
uredjenja drustva u dvadesetom veku, a Man je vec ranije vodio neke knjizevne bitke izmedju
kolektiva i indivudue, izmedju humanizma i totalitarizma i u krajnjoj liniji izmedju gradjanina
i umetnika.

Dijalozi su genijalni ( ne znam da sam ikada citala ili barem uzivala u briljantnosti dijaloga),
likovi, a narocito glavna likinja citaocu oduzima dah. Glavna licnost jeste bleda i beznacajna,
ali ta je licnost totalno nevazna za roman.

Čitao sam "Budenbrokove" i "Smrt u Veneciji".
Obe knjige su odlična dela, pa ne sumnjam da je i "Čarobni breg" dobar.
Planiram da živim do 90-e godine, pa ću u tom vremenskom intervalu pročitati i to obimno delo.