Teorija Evolucije

Ali mudrost ovog saveta se vidi u svojoj punoj snazi tek kada pogledamo šta se desilo u slučajevima kada ga vernici nisu poštovali. Neke primere danas zna svako dete: crkveni teolozi su u srednjem veku bili ubeđeni da Biblija govori da je Zemlja ravna. Kada je Galilej otkrio teleskop i počeo da objavljuje otkrića o planetama, ti teolozi su ga naterali da se javno odrekne svega što je pronašao. Kada je Kopernik našao neoborive dokaze da se Zemlja okreće oko Sunca (a ne obrnuto), on se toliko plašio kazne koja bi sledila usled objavljivanja takvih “jeretičkih” tvrdnji, da se nikada nije usudio da ih objavi – oni su nađeni tek nakon njegove smrti, u fijoci njegovog stola. Đordano Bruno, koji nije bio spreman da se sakriva, je zbog svojih tvrdnji spaljen na lomači.

Kada su lekari i biolozi otkrili da bolest uzrokuju bakterije, a ne demoni, mnogi sveštenici su im se suprotstavljali i napadali njihovu teoriju kao “bogohulnu”. U Bibliji, prema njihovoj interpretaciji, piše da Bog šalje bolest kao kaznu; ne piše da se ona dešava kao rezultat prljavštine ili nevidljivih živih bića... Naravno, ovim “stručnjacima” nikada nije ni na pamet palo da pomisle da možda, nekim čudom, njihova interpretacija Biblije možda nije tačna...

Šta se desilo u svim ovim slučajevima? Vernici su ispali smešni. Deca se danas smeju onim teolozima koji su progonili Galileja, i pitaju se kako su mogli da tako lako odbace dokaze koji im stoje praktično pred nosom. Mada im je namera bila da brane veru, jedino što su postigli jeste da veru izvrgnu ruglu.

Danas, na žalost, isto ovo možemo da vidimo kod teorije evolucije. Sa pozitivne strane, mnoge grane Hrišćanstva su se na vreme setile Avgustinovog saveta, i ogradile se od ovakvih stvari. Katolička crkva je zvanično priznala teoriju evolucije. Neke protestantske grupe su je takođe prihvatile, i interpretiraju evoluciju kao način kojim je Bog stvorio čoveka “od praha zemaljskog”, a Adama vide kao prvog čoveka koji je imao Bogom-udahnutu dušu. Većina pravoslavnih crkava takođe priznaje evoluciju, mada nijedna još nije zvanično prihvatila teoriju kao istinitu. Velikodostojnici Srpske Pravoslavne Crkve, konkretno, su prilikom debate o uvođenju veronauke ukazivali baš na evoluciju kao primer kako između nauke i vere nema konflikta.

Ali fundamentalističke protestantske grupe – adventisti, Jehovini svedoci, baptisti i ostale grupe koje insistiraju na tome da se Biblija mora doslovno čitati, i da je svaka reč istinita, ne samo što nisu mogle da prihvate istinitost evolucije, vec su se upele da pokažu kako ona nije i ne može biti istinita.

Rezultat je ono što se danas najčešće naziva “kreacionizam”: skup argumenata, kontra-teorija, i dokaza koji pobijaju evoluciju. Ovaj pokret je decenijama bio ograničen na područje Sjedinjenih Američkih Država, gde su fundamentalističke crkve najpopularnije; ali u poslednjih nekoliko godina, pre svega kroz misionarsko delovanje Jehovinih Svedoka i Adventističke Crkve, mnogi njihovi argumenti su se raširili po Evropi, pa i po Balkanu. Njihove argumente je takođe preuzela fundamentalistička islamska grupa, Harun Jahi, čiji se pamfleti i knjige šire sve više i više po Evropi.

U čemu je problem sa kreacionizmom?

Najkraći odgovor na ovo pitanje je: u tome što argumenti kreacionista nisu tačni. Ovo je prva, poslednja i jedina zaista važna činjenica koja definiše kreacionizam. Mnogim ljudima je teško da razumeju, ali ovo nema nikakve veze sa evolucijom. Uzmimo, na primer, čestu kreacionističku tvrdnju da prelazni fosili ne postoje. Ova tvrdnja prosto nije istinita. Evolucija možda nije tačna; možda će ona sutra biti odbačena u korist neke druge teorije koja bolje opisuje dokaze o svetu koje imamo. Ali bez obzira da li je evolucija tačna ili ne, čovek koji kaže da ne postoje prelazni fosili govori neistinu.

Ovo je opšti problem sa kreacionističkim argumentima. “Archaeopteryx je skelet obične ptice” – nije tačno. “Nađeni su tragovi ljudi i dinosaurusa jedni pored drugih” – nije tačno. Mnogi primeri su obrađeni na ovom sajtu, mnoge druge možete naći na Internetu. Autor ovog teksta je u toku poslednjih desetak godina mnogo puta diskutovao sa kreacionistima, od običnih ljudi koji su pročitali neku kreacionističku knjigu i poverovali joj, do ljudi koji takve knjige pišu. U svom tom vremenu, ni jedan kreacionistički argument koji je dat nikada nije bio u potpunosti i nedvosmisleno istinit.

Ma koliko čovek verovao u doslovnu istinu Biblije, i ma koliko se verniku ne sviđala teorija evolucije, mislim da se svi moraju složiti u jednoj tački: Bog se lažima ne može braniti.

Šta je koren ovoga? Zašto se mnogi ljudi toliko upinju da “dokažu” kreacionizam, i da obore teoriju evolucije?

Najvažniji razlog je uverenje među mnogim ljudima da nauka negira Boga, da nekako ljudska otkrića potiskuju veru sve dalje i dalje. Kao i argumenti koji potiču iz ovog stava, ovo prosto nije tačno.

Funkcija nauke je da opiše svet, i da objasni najbolje što ume kako on funkcioniše. Ljudi, međutim, već imaju neka svoja shvatanja, i kada nauka otkrije nešto novo, ona nateruje ljude da ta shvatanja preispitaju. Mnogima se ovakvo preispitivanje ne sviđa: ako su naši preci verovali u nešto, zašto mi danas verujemo drugačije?

Odgovor na ovo pitanje je prost: zato što je važno znati istinu. Do pre samo par stotina godina, ljudi su verovali da Bog (ili neki Božji izaslanik, na primer Sveti Ilija) uzrokuje grom i munje. Nauka je u međuvremenu otkrila da to nije tako. Da li ovo otkriće umanjuje Boga? Da li je bolje verovati u neistinu da Bog baca munje, ili u istinu da one nastaju zbog razlike u potencijalu između oblaka i zemlje?

Verovati u nešto što nije istina nije znak vere – to je znak najgore vrste arogantnog ponosa. “Dokazi mogu da budu kakvi hoće, stručnjaci mogu da pričaju šta hoće, ja znam šta je istina, i tačka!” Ako Bog postoji, da li on želi da mi ovako razmišljamo? Da li je Bogu stalo da verujemo u grandiozne neistine – da on baca gromove, da on šalje bolesti da bi kaznio grešne, da je on stvorio svet za šest dana pre šest hiljada godina? Ili bi mu možda bilo draže da upotrebimo naš razum, da probamo da razumemo svet u kome živimo, i da otkrijemo istinu, čak i ako ta istina znači da moramo odustati od nekih ideja o njemu u koje smo vekovima verovali?

Postojanje sukoba između nauke i religije zavisi samo od odgovora na ova pitanja...

Evolucija, rasizam i nacizam

Među kreacionstičkim knjigama i tekstovima postoji nekoliko često pominjanih, u kojima se tvrdi nekoliko zanimljivih stvari:

• Čarls Darvin je bio rasista
• evolucija podržava rasizam, pošto tvrdi da su neke rase “više evoluirale” od drugih.
• Hitler je bio veliki poštovalac evolucije, i zbog evolucije je istrebio Jevreje
• socijalni darvinizam je neophodna posledica evolucije
• itd.

Ovi argumenti su, kao i velika većina ostalih, produkt americkih profesionalnih kreacionista, koji svoje knjige i lekcije prodaju americkoj publici (koja je prilicno loše obrazovana po pitanju ne-američke istorije). Na žalost, iako bi ljudi sa našeg jezičkog područja trebalo da znaju bolje, ovi argumenti su se proširili i kod nas do tačke na kojoj je neophodno obraditi ih i pokazati do koje mere se oni ne slažu sa istinom.

Prvi problem sa idejom da je evolucija rasistička možemo videti jednostavnim pogledom na istoriju: kada i gde je rasizam bio u zenitu?

Darvinova knjiga “Poreklo vrsta” je objavljena 1859. godine.

Više od dva veka pre nego što je teorija evolucije nastala, prvi crni robovi su dovedeni u Ameriku; institucija ropstva je duboko ustaljena u američkom jugu. Najveći deo sveta je već stotinama godina pod čizmom kolonijalnih sila, koje smatraju svakoga čija boja kože nije bela “inferiornim”. Tokom celog ovog perioda, svi Evropljani su bili kreacionisti – ubeđeni vernici da je Bog stvorio zemlju i ljude upravo onako kako je opisano u Knjizi Postanja.

Tvrditi da je teorija evolucije uzrok rasizmu je kao kada bi neko tvrdio da je Ajnštajnova teorija relativiteta (otkrivena i objavljena 1905.) odgovorna za pad Rimskog Carstva.

Ali odgovor na ovaj argument nije baš tako jednostavan. Kreacionisti imaju veoma dobar razlog zbog koga odgovornost pokušavaju da prebace na teoriju evolucije: sakrivanje kreacionističkog uticaja u tom periodu.

Pogledajmo istoriju malo dublje...

I – Evolucija, kreacionizam i rasizam

Teorije superiornosti nacije prate ljudsku rasu od samog njenog početka. U mitovima i pričama mnogih naroda se mogu naći tvrdnje o posebnom položaju date nacije u poređenju sa njenim susedima i drugim narodima. Grci i Rimljani su sve druge narode, bez obzira na boju kože, nazivali “varvarima”. Kineska država je vekovima u zvaničnim dokumentima deklarisala superiornost Kineske rase nad svim drugima. Primera ima skooro isto onoliko koliko i naroda na svetu.

Ali pravi rasizam, u kome se ljudska rasa delila na “više” i “niže” oblike, došao je do punog izražaja tek u doba kolonijalizma, kada su evropski narodi porobili najveći deo sveta i počeli da koriste domoroce kao jeftinu radnu snagu, oduzimajući im zemlju, imovinu, pa i same živote.

Da bi opravdali to ponašanje pred svetom, kolonizatori su razvili teoriju superiornosti: dok su se evropske nacije tehnološki razvile i osvojile okeane, plemena Amerike, Australazije i većeg dela Afrike su ostala na nivou primitivnog gvozdenog ili čak kamenog doba. Prema tome, govorili su kolonizatori, očigledno je da su druge rase inferiorne; Evropljani imaju dužnost da im pomognu da postanu civlilizovani, koliko je to već moguće. U ime ove ideje, veliki deo sveta je vekovima patio pod evropskim kolonijalnim silama.

Na žalost, mnogi hrišćanski religiozni autoriteti su se ubrzo priključili ovoj interpretaciji tvrdeći da Bog i Biblija daju pravo Evropljanima da porobe ostatak sveta. Prvi (navodno biblijski) razlog dat za evropsku superiornost je “Prokletstvo Hamovo”. Ham je, po Bibliji, bio jedan od trojice Nojevih sinova, koji je pocinio strašan greh: video je svog oca golog:

Ovo prokletstvo naizgled nema nikakve veze sa rasom; ali srednjovekovni teolozi su našli još jedan stih u sledećem poglavlju.

Hus, jevrejski Kuš, je ime koje znači “crni”. U srednjem veku, teolozi su ovu reč interpretirali da znači “ocrnjen grehom”. Nešto kasnije, u kolonijalno doba, ova reč uzima doslovno značenje: crna koža.

Na osnovu ovog argumenta, najveći deo hrišćanskih teologa kolonijalnog doba je podržavao ropstvo “nižih rasa”: po njihovoj interpretaciji Biblije, ljudi crne kože su još u Nojevo doba bili prokleti da budu sluge potomcima Sima i Jafeta (grupa u koju spadaju, između ostalog, i Evropljani). Ovaj stav se u Evropi počeo menjati tek krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka, kada su mnogi hrišćanski teolozi i sveštenici postali protivnici rasizma i ropstva.

Na jugu Sjedinjenih Američkih Država, gde je institucija crnog ropstva počela još 1619. godine, hrišćanski teolozi su dodavali i druge argumente u podršku ropstva. Na primer, Jevanđelje po Luki 12:47 (sluga koji ne sluša gospodara će dobiti batine), poslanicu Efescima 6:5, prvu Timotiju 6:1, itd.

Bio je potreban krvav građanski rat pre nego što je institucija ropstva u Americi ukinuta. Ovaj rat je počeo 1861 godine, dve godine nakon objavljivanja Teorije evolucije. Američki jug je ostao dominantno rasistički nastrojen sve do polovine dvadesetog veka, a i dan danas je centar rasističkih ideja i pokreta “bele moći” (white power). Možemo sa ironijom primetiti da je ova oblast takođe i centar američkih kreacionista, od kojih dolazi i argument o rasizmu evolucije...

II – Hitler, Darvin i evolucija

“Darvin je bio rasista, a Hitler je podržavao njegovu teoriju. Na ovome možete da vidite koliko je teorija evolucije loša i zla”. Ovaj čest kreacionistički stav (koga je popularizovao Henri Moris, a koji je do danas doveo do štampanja čitavih kreacionističkih knjiga na temu Hitlera i evolucije) sadrži u sebi dve konkretne i netačne tvrdnje, te jednu duboku logičku grešku.

Prva netačna tvrdnja je da je Darvin bio rasista. Glavni dokaz Darvinovog rasizma za kreacioniste je taj da on u svojim knjigama narode Afrike, Južne Amerike i Australazije često naziva “divljaci”. U Darvinovo vreme, ovakvi izrazi su bili ustaljeni u društvu, i korišćeni u svim vrstama literature. Teško je naći knjigu iz tog perioda, od bilo kog autora, koja ne koristi slične izraze (kreacionističke knjige iz tog perioda su mnogo gore).

Drugi često pominjani “dokaz” je to što se na više mesta u knjizi “Poreklo vrsta” pominje potiskivanje manje sposobnih rasa od strane više razvijenih. Harun Jahi tekst “Mračna strana Darvinizma”, recimo, tvrdi:

Iole pažljivije čitanje knjige, međutim, je dovoljno da se jasno vidi da Darvin uopšte ne govori o ljudima: on je koristio reč “rasa” da označi varijacije unutar vrsta životinja, i na selekciju koja upravlja njihovim preživljavanjem. Nigde se ne pominje istrebljenje ili porobljavanje drugih ljudskih rasa.

Šta zaista znamo o Darvinovom stavu o rasi?

Darvin je najveći deo opažanja koja su dovela do razvitka Teorije evolucije napravio u toku putovanja do Galapagosa. Ovo putovanje se, međutim, zamalo završilo katastrofom: Darvin je bio u konstantnoj svađi sa kapetanom, i skoro je bio izbačen sa broda. Zašto? Kapetan je bio veliki rasista, i podržavao je trgovinu crnim robljem. Darvin je bio abolicionista, borac protiv ropstva, i nije hteo da sluša i trpi kapetanove rasističke komentare.

Na ostrvima Galapagos nema ljudskih naselja. U toku svog velikog putovanja, Darvin je sreo domoroce samo na jednom mestu, u toku prolaska i posete Ognjenoj Zemlji (Tiera del Fuego), na najjužnijem kraju Južne Amerike. U toku te posete, siromaštvo domorodaca ga je toliko pogodilo da je do kraja života davao značajne količine novca misionarima u tim predelima, za gradnju kuća, kupovinu lekova i hrane, te druge oblike pomoći lokalnom narodu. Toliko o rasizmu.



U slučaju Hitlera, stvari su još gore za kreacioniste. Hitler se, u opravdanju genocida nad Jevrejima i drugim narodima, nikada nije pozivao na evoluciju – naprotiv, on se pozivao na ideju božanskog prava, i kreacionističke ideje o stvaranju čoveka. U svojoj knjizi Mein Kampf (Moja Borba) kaže (strana 65 englesko izdanje Houghton Mifflin, 1943):

strana 214:

i malo kasnije, na strani 383:

Prilično je jasno da je Hitler, gle čuda, verovao da je Bog stvorio svet.

Dakle, istina je dijametralno suprotna kreacionističkim tvrdnjama. Ali, na početku ovog poglavlja, pomenuli smo da postoji dublji problem. O čemu je reč?

Da li Hitlerove reči, u kojima se jasno vidi da on veruje u Stvaranje i Stvoritelja, znače da sada neko može da kaže “svi kreacionisti i vernici su isto što i Hitler”? Ili, sa druge strane, ako nađemo neki citat u kome Hitler kaže “dva plus dva je četiri”; da li to znači da dva i dva nije četiri?

Najveći problem sa ovakvim argumentima je što se od čitaoca traži da ignoriše činjenice i da zaključak pravi na osnovu emocija. Čak i da je Darvin bio rasista, i da je Hitler bio veliki evolucionista, to ne znači ništa što se nauke tiče. Tvrditi da je Teorija evolucije zla zato što je Hitler verovao u nju je kao kada bi smo tvrdili da je Atomska teorija zla zato što je Hitler verovao u nju.

Činjenice o svetu se ne menjaju u skladu sa time ko u njih veruje ili ne veruje. Za njihovu istinitost nije bitno da li je onaj koji ih je otkrio bio dobar ili loš čovek. Ako najgori čovek na svetu kaže da su dva i dva četiri, on govori istinu; ako najbolji čovek na svetu kaže da su dva i dva pet, on laže.

Teorija evolucije je prihvaćena danas ne zato što naučnici poštuju Darvina. Ona stoji na osnovu dokaza, nađenih i viđenih u svetu koji nas okružuje.

III – Socijalni darvinizam

Mada prethodno navedeni argumenti nisu tačni, to, na žalost, nije kraj priče. Grupa filozofa je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka započela pokret zasnovan na izvrtanju značenja Teorije evolucije, poznat kao Socijalni Darvinizam. Pripadnici ovog pokreta su teoriju evolucije koristili kao opravdanje za potlačivanje “nižih rasa”, ili za direktne zločine – eutanazija ili sterilizacija mentalno obolelih i retardiranih, uvođenje socijalnih razlika u skladu sa rasnim osobinama, te mnoge slične jezive stvari.

Kreacionisti se danas u svojim tekstovima često pozivaju na socijalne darviniste, i kažu “evo, ovi ljudi su u ime evolucije uradili sve te zle stvari, to je dokaz da je evolucija zla.”

Problem sa ovim argumentom je očigledan: naučna teorija, ili bilo koja filozofija, se ne može smatrati odgovornom ako je neko zloupotrebi. U suprotnom, dovoljno je uzeti primere kao što su inkvizicija ili krstaški ratovi, pa reći “eto koliko je zla Hrišćanstvo nanelo, to je dokaz da je ono zlo”.

Možemo dati i direktniji primer. U južnoj Kini, godine 1936, hrišćanski misionar Stivens je dao prevode delova Biblije mladom Kinezu po imenu Hong Huošju. Nakon puta kući u svoje rodno selo, Hong se razboleo, i u toku bolesti imao viziju; u viziji je razgovarao sa Bogom, koji mu je rekao da je on Isusov mlađi brat. Na osnovu ove vizije i inspiracije Biblijskih tekstova, on menja svoje ime u Hong Šjukvan, postaje hrišćanski propovednik i organizuje masovnu pobunu protiv pretežno konfučjanske kineske države.

Hongov pokušaj da stvori “Taiping Nebesko Carstvo” do dana današnjeg stoji kao jedan od najkrvavijih ratova u istoriji čovečanstva. U toku Hongove vladavine terora je izginulo između trideset i pedeset miliona ljudi – broj stradalih koji se može uporediti sa celokupnim brojem žrtava u Drugom svetskom ratu.

Hong je upotrebio hrišćansku religiju da proizvede neverovatnu količinu smrti, uništenja i patnje. Da li ovo znači da je Hrišćanstvo zlo, i da ga treba što pre zaboraviti? Ili možda znači da je Hong od hrišćanske filozofije napravio perverziju?

Isto važi za socijalne darviniste, sa dodatnom napomenom da se ovde radi i o naučnoj perverziji. Teorija evolucije je biološka teorija, koja govori o razvitku života na zemlji. Socijalni darvinisti su pokušali da od biološke teorije teorije stvore društvenu i moralnu filozofiju, ignorišući činjenicu da je priroda amoralna, dok ljudi to nisu.

IV – Moderna evolucija i rasizam

Kreacionistički tekstovi o rasizmu su puni priča o Darvinovom rasizmu, Hitlerovom evolucionizmu, i eksperimentima socijalnih darvinista. Nedostaje samo jedan mali detalj: poslednjih pedeset godina razvoja biologije.

U toku zadnjih pedeset godina, biolozi koji izučavaju evoluciju čovečanstva su pokazali da pojam rase nema biološko značenje. Genetske razlike su male i ne prate rasne granice - često ima manje razlike između rasa nego između različitih nacija unutar iste rase.

Razvoj ekologije i epidemiologije je takođe pokazao još jednu veoma značajnu stvar: raznovrsnost je od ključne važnosti za preživljavanje vrste. Što je manja genetska raznovrsnost vrste, veće su šanse da će se pojaviti nešto (bolest, parazit, promena u životnoj sredini) što će dovesti do njenog izumiranja.

Mada su razlozi za ovo kompleksni sa genetske tačke gledišta, osnovna ideja se može lako intuitivno razumeti. Ako se jedan čovek razboli i umre od neke bolesti, drugi čovek sa drugačijim genima će možda biti otporniji, pa se ili neće razboleti ili bar neće umreti. Ako su svi ljudi isti, sa veoma sličnim genima, dovoljna je jedna bolest ili jedan parazit da uništi čitavu ljudsku rasu. Ali ako postoji razlika među ljudima, ako svako od nas nosi različite gene (što podrazumeva da ćemo svi i izgledati drugačije jedni od drugih), onda imamo dobru šansu da preživimo bezmalo sve što bi nas moglo pogoditi.

Primer koji ovo jako lepo pokazuje je grip (takozvani “Španski grip”) koji je pogodio svet 1918. U toku ove epidemije virus se proširio na doslovno sve ljude na svetu; tragovi bolesti su nađeni svuda, do najizolovanijih ostrva u Pacifiku. Procenjuje se da je oko sto miliona ljudi umrlo u toku te zime širom sveta; Među mrtvima je, neshvatljivo lekarima tog doba, bilo mnogo mladih ljudi, u punoj životnoj snazi.

Šta se dogodilo? Genetska kombinacija nekih ljudi je reagovala na grip na takav način da bi imuni sistem, u pokušaju da ukloni virus, sam uništio sopstvena pluća. Mlade ljude sa tom genetskom kombinacijom je ubijao njihov sopstveni snažni imuni sistem. Smatra se da su doslovno svi ljudi čija genetika je bila podložna infekciji umrli u toku ove epidemije.

Da su svi ljudi na svetu tada imali te iste gene – da su svi ljudi “jedna rasa”, sa istim osobinama, onako kako je Hitler to zamišljao – grip bi pobio sve ljude na svetu. Niko ne bi preživeo. Otud, sa tačke gledišta moderne evolucije, rasizam nije samo socijalno zlo, već i direktna opasnost za opstanak ljudske rase.

Kreacionistička pseudonauka

Kreacionizam se najvećim delom zasniva na veoma jednostavnoj strategiji: da se evolucija prikaže kao neproverena i netačna. S obzirom da ljudi danas više nisu spremni da slušaju čisto religiozni autoritet, kreacionisti ovo izvode uglavnom tako što smišljaju argumente koji zvuče "naučno", i izgledaju na prvi pogled legitimno - bar dovoljno da zbune protivnike, i da navedu ljude da pomisle da tu možda i ima nečega.
Problem sa kreacionističkim argumentima je pritom veoma prost: oni jednostavno nisu tačni. Neki se zasnivaju na izvrtanjima istine, neki na (često katastrofalno smešnom) neznanju, a mnogi su prosto čiste izmišljotine.
Najzanimljiviji od svega je izvor iz koga ovi argumenti dolaze. Naime, negde sredinom dvadesetog veka, nekolicina preduzimljivih Amerikanaca je našla dodatan izvor prihoda, pišući kreacionističke knjige za neobrazovanu publiku. Današnji profesionalni kreacionisti zarađjuju stotine hiljada, pa čak i milione dolara, pišući knjige koje je često moguće pročitati od korica do korica a da se pritom ne naiđe ni na jednu jedinu istinitu tvrdnju.
Kreacionistički pristup se, na žalost, pokazao relativno efikasnim u praksi. Kada se susretnu sa nekim ko poznaje nauku, kreacionisti refleksno izrecituju listu "dokaza" protiv evolucije koju su pročitali u nekoj knjizi. Zastupnik nauke se tako nađe u poziciji da mora na celu tu listu da odgovori, što znači da mora a) da unapred poznaje sve kreacionističke argumente, i b) mora da ima dovoljno vremena da na njih sve odgovori (dovoljno je deset sekundi da se izrekne neistina, dok treba mnogo više vremena da bi se izneli dokazi koji tu neistinu razotkrivaju). S obzirom da profesionalni kreacionisti stalno smišljaju nove "dokaze protiv evolucije", retko ko može to da prati, a retko kada postoji i prilika da se na ogromnu količinu ovih tvrdnji detaljno odgovori.
Ovde ćemo iskoristiti priliku da navedemo neke od stvari koje kreacionisti pokušavaju da poture kao nauku, kao i objašnjenja gde se u njima nalaze greške. Treba obratiti pažnju na jednu zanimljivu činjenicu: pogrešnost ovih argumenata je nezavisna od evolucije. Ako je evolucija tačna, oni nisu tačni; ako je evolucija netačna, oni i dalje nisu tačni. Laž ostaje laž, čak i kada onaj koji je izgovara misli da to radi u ime religije.

Tvrdnja : “Evolucija je samo teorija. Da je dokazana, onda bi bila zakon.”

Odgovor : U nauci, reč “teorija” označava model kojim se objašnjava neki skup prirodnih fenomena. Tako imamo teoriju gravitacije, teoriju kvantne mehanike, mikrobiološku teoriju , itd. Sve su to veoma dobro dokazane i istražene oblasti, ali su u nauci i dalje teorije. U nauci, takođe, reč “zakon” označava kratak opis nekog aspekta teorije, a ne nešto što je dokazano. Zakon gravitacije, recimo, samo je matematička formula koja opisuje jedan aspekt teorije gravitacije. Mnogi zakoni (recimo Bojlov zakon širenja gasova) nikada ne daju potpuno tačne rezultate, već predstavljaju samo stvari koje su otprilike tačne u određenim uslovima.

Evolucija je teorija i činjenica. U prirodi postoji činjenica evolucije: sistema koji kroz selekciju nad genetskom raznolikošću izazvanu mutacijama, izaziva promene u osobinama živih bića. Jedan aspekt evolucije koga smo bolno svesni je, na primer, rapidna evolucija HIV virusa koji razvija otpornost na lekove koje proizvodimo, ili evolucija otpornosti na antibiotike kod bakterija.

Teorija evolucije je stvorena da objasni činjenicu evolucije i da nam omogući model pomoću koga možemo da proračunamo dalje razvoje živih organizama, kao i da otkrijemo način na koji su nastali.



Tvrdnja : “Svi fosili se pojavljuju odjednom u Kambrijskom sloju, potpuno oformljeni. Ovo dokazuje da je život nastao odjednom.”

Odgovor : Prvi lako vidljivi fosili se pojavljuju u Kambrijskom periodu, pošto je to period kada su se razvili prva okoštala tkiva koja se lako fosilizuju. Pre ovog perioda, kada nijedan organizam nije imao okoštala tkiva, fosilizacija je bila još ređa nego danas.

Međutim, stariji fosili u dubljim slojevima itekako postoje. Fosili prekambrijskih organizama su nađeni na mnogo mesta u svetu, i pokazuju prve korake u lancu koji je doveo do trilobita i kambrijske eksplozije života. Ovi fosili su nazvani Ediakaranska fauna, po prvom nalazištu na kome su identifikovani, u Ediakara brdima u Australiji.

Postoje i mnogi stariji fosili. U dubljim slojevima postoje tragovi prvih višećelijskih algi i cijanobakterija, a u još dubljim slojevima se mogu naći (retki, ali postojeći) mikrofosili raznih prastarih jednoćelijskih organizama i njihovih kolonija.



Tvrdnja : “Ne postoje prelazni fosili između glavnih grupa živih organizama. Fosili za koje evolucionisti tvrde da su prelazni, u stvari su samo izumrli predstavnici današnjih vrsta.”

Odgovor : Postoji na desetine hiljada prelaznih fosila. U nekim slučajevima, fosila ima toliko da je veoma teško odrediti gde jedna vrsta prestaje a druga počinje, kao što je na primer slučaj sa samim čovekom i granicom između Homo erectusa i arhaičnog Homo sapiensa

Kreacionistički argumenti na ovom polju se uglavnom sastoje od dva različita pravca napada. Prvi je selektivno citiranje naučnih tekstova: kreacionisti izaberu rečenice iz dužeg teksta o evoluciji, izvuku ih iz konteksta i izbace poneku reč, tako da na kraju izvrnu značenje u nešto potpuno suprotno od onoga što je pisalo u originalnom tekstu. Ovi citati su najčešće izvučeni iz tekstova pisanih pre trideset, pedeset ili više godina, da bi se od čitaoca sakrilo postojanje fosila otkrivenih u tom periodu.

Drugi pravac je napad na neki od poznatijih fosila. Tako, recimo, kreacionisti napadaju Lusi, prvi otkriveni fosil Australopitekusa i pokušavaju da dokažu da se radi ili o majmunu, ili o nekom deformisanom čoveku. Archaeopteryx je takođe česta meta napada kroz koje kreacionisti pokušavaju da dokažu da je u pitanju obična ptica. Ideja je da se ignorišu svi drugi fosili (do danas je nadjeno preko 250 fosila australopitekusa), i da se stvori iluzija da se evolucija zasniva na jednom ili najviše dva fosila.

Tvrdnja : “Ako su ljudi nastali od majmuna, kako to da danas i dalje postoje majmuni?”

Odgovor : Prvo, ljudi nisu nastali od majmuna, već ljudi i majmuni imaju zajedničkog pretka.

Drugo, najbolji odgovor na ovu tvrdnju je čitanje uvodnog teksta o evoluciji koga možete naći ovde. Kratak odgovor bi bio kontrapitanje: ako sam ja nastao od mojih roditelja, kako to da moja sestra i dalje postoji?

Evolucija nije proces koji uhvati vrstu, pa je promeni tako da majmuni počnu da rađaju ljude. Ono što se najverovatnije dogodilo je da se jedna grupa primata podelila na dve grupe koje su naselile različita staništa. Jedna grupa se naselila u džunglama, i njihovi potomci su današnje šimpanze. Druga grupa je naselila ivicu stepa, gde je postojao jak pritisak da se isprave i hodaju na dve noge (da bi mogli brže i bolje da trče, i da bi mogli da vide iznad visoke trave). Njihovi potomci su postali Australopitekusi, a šta je sa sa njima bilo kasnije može da se pročita u tekstu o evoluciji čoveka...



Tvrdnja : “Nikada nije u prirodi viđeno da od jedne vrste nastaje druga. Evolucija je zasnovana na praznoj priči.”

Odgovor : Evolucija je veoma spor proces, i potrebno je mnogo vremena da bi došlo do očigledno vidljivih razlika između dve vrste. Nove osobine moraju da se ustale u populaciji, moraju da se stabilizuju, i mora postojati nešto što odvaja deo vrste u kome se ova promena događa od ostatka populacije. Usled toga, potrebne su hiljade i desetine hiljada godina da bi proces značajno odmakao, stotine hiljada i milioni da bi se razvile velike morfološke razlike.

Uz sve to, u zadnjih stotinjak godina je nekoliko puta u prirodi viđen nastanak novih vrsta.

Tvrdnja : “Mutacije su veoma retke.”

Odgovor : Mnogi kreacionisti navode preciznost genetskog sistema kao 10-7, misleći da to znači da se samo jedna mutacija odigrava u deset miliona jedinki. Ovo je dvostruko netačno. Cifra 10-7 potiče od jednog starog merenja preciznosti kopiranja gena u bakterijama, i odnosi se na broj grešaka po iskopiranom nukleotidu; kasnije se ispostavilo da to merenje nije ispravno, i da je prava cifra negde oko 10-9 grešaka po nukleotidu.

Ključna reč ovde je “po nukleotidu”, tj. po jednom baznom paru u okviru DNK. Takođe, ovo ignoriše rekombinaciju, DNK popravke, i druge mehanizme koji proizvode ili potiskuju mutacije. Ljudska DNK sadrži oko tri milijarde baznih parova, što znači da se greške pri čistom kopiranju događaju otprilike tri puta u svakom deljenju ćelije.

U praksi, količine mutacija među organizmima variraju, ali nigde nisu retke. Svako ljudsko dete, recimo, ima oko deset novih mutacija u poređenju sa genima svojih roditelja. S obzirom na rekombinaciju i prisustvo dve kopije svakog gena (jedan od majke i jedan od oca), ovo znači da će se oko pedeset novih mutacija nakupiti u roku od samo dve generacije.

Bakterije, koje se razmnožavaju ogromnom brzinom (u mnogim slučajevima brzina množenja je jedna generacija na svakih 30min), živi su dokaz za prethodno tvrđenje. Izlaganje bakterija antibioticima dovodi do toga da one rapidno razvijaju različite sisteme otpornosti prema antibiotiku. Uzmimo za primer penicilin. Penicilin funkcioniše tako što blokira važan bakterijski enzim koji učestvuje u formiranju bakterijskih zidova. Bakterije se razmnožavaju tako što neprestano rastu dok se ne podele na dve ćelije, pa njihovi ćelijski zidovi moraju stalno da prate ovaj rast; u prisustvu penicilina, enzim biva blokiran, bakterija raste ali njen zid ostaje isti, dok se na kraju ćelija bukvalno ne raspadne.

Međutim, nekritička upotreba penicilina je dovela do toga da ljudi ne uzimaju dovoljne količine da pobiju sve bakterije u telu. Ovo znači da su bakterije imale priliku da životare u okolini u kojoj ima dovoljno penicilina da ih povredi, ali ne i dovoljno da ih ubije. U takvoj okolini, postoji selektivni pritisak za mutacije koje čine bakterije otpornijim na ovaj antibiotik. Neke bakterije dožive mutacije na enzimu, tako da on i dalje može da proizvodi zidove, ali penicilin više ne utiče na njega. Kod drugih bakterija, mutacije na nekim drugim proteinima promene njihovu funkciju, tako da ti proteini počnu da uništavaju penicilin direktno. Kod trećih, drugi strukturalni geni mutiraju tako da se struktura spoljnog zida ćelije menja... Eksperimentalno je pokazano da ista vrsta bakterije može da razvije nekoliko različitih sistema otpornosti na antibiotike!

Ovo je samo jedan od mnogih primera koliko su mutacije česte, i koliko brzo mogu da dovedu do novih osobina pozitivnih za organizam u kome se događaju.

Tvrdnja : “Mutacije su uvek štetne.”

Odgovor : Mutacije su najčešće neutralne. Zbog prirode genetskog koda, mnoge mutacije nemaju apsolutno nikakav efekt. Čak i kada se efekti pojave, oni su često nemerljivo mali.

Među mutacijama koje imaju vidljive efekte, efekti su mnogo češće negativni nego pozitivni, pošto je lakše oštetiti sistem, nego slučajno pogoditi novu dobitnu kombinaciju. Ipak, činjenica je da se pozitivne mutacije itekako događaju.

Jedan primer pozitivne mutacije možete da nađete u odgovoru na tvrdnju o retkosti mutacija. Otpornost na antibiotike je sasvim sigurno pozitivna mutacija za bakteriju (mada se to nama ne sviđa). Drugi sličan primer je najlonaza: jedna vrsta bakterija je razvila kompleksan enzim koji joj omogućava da bukvalno jede najlon, veštački materijal koga su ljudi proizveli, i koji nikada ranije nije postojao u prirodi.

No, primera ima na sve strane. U Italiji, naučnici se upinju da nauče kako mutacija na jednom lipoproteinu (proteinu koji prenosi masti kroz krv) štiti od srčanih udara. Gen sa ovom pozitivnom mutacijom je nastao kod jednog čoveka pre četiri generacije, i poseduju ga za sada samo njegovi potomci. Mutacija koja čini kosti mnogo snažnijim nego što je normalno je isto tako nastala u Americi, i širi se među pripadnicima jedne šire porodice.

Jedna vrsta kukuruznog moljca koja je dugo bila potisnuta sa polja, pre deset godina se vratila nakon što je razvila otpornost na najčešće korišćen insekticid. Poljoprivrednici su reagovali tako što su višestruko povećali količinu insekticida. Moljac je nakon toga razvio sposobnost da se hrani ovim insekticidom. Kako su povećavane količine insekticida, tako su se pojavljivale verzije moljca sa više kopija gena koji im omogućava da jede insekticid. Danas se zna za neke grupe moljaca koje imaju i do dvadeset kopija istog gena!



Tvrdnja : “Mutacije mogu samo da unište informacije, ne mogu da stvore nove informacije.”

Odgovor : Činjenično netačna izjava. Čest oblik mutacije je duplikacija, u kojoj se neki već postojeći gen (ili grupa gena) kopira dvaput umesto samo jednom. Ovo rezultuje u organizmu koji ima više kopija istog gena.

Zašto je ovo važno? Zamislimo da postoji neki gen X, koji obavlja neku funkciju važnu za preživljavanje. Ako taj gen mutira u nešto drugo, organizam će umreti. Ako, međutim, taj gen bude dupliran, onda postoje dve kopije. Jedna može da mutira u nešto drugo, dok prva ostaje da vrši svoju originalnu funkciju.

Da se novi geni i funkcije javljaju, i da se količina informacija u genomu može povećati kroz slučajne mutacije, jesu činjenice potvrđene i laboratorijskim eksperimentima i posmatranjem u prirodi.

vrdnja : “Evolucionisti su tvrdili da je Piltdaunski čovek nedostajuća veza sa majmunima, ali se onda ispostavilo da se radi o falsifikatu. Slično se posle dogodilo sa Archaeoraptorom. Zatim, tu je i zub iz Nebraske. Evolucija je puna prevara i grešaka!”

Odgovor : U zadnjih sto pedeset godina, na teoriji evolucije je radilo više stotina hiljada naučnika. Bilo bi krajnje neverovatno da se među stotinama hiljada ljudi ne nađe i po koji prevarant i više njih koji se daju prevariti. Među milionima fosila koji su do danas nađeni i klasifikovani, dogodile su se tri greške koje kreacionisti koriste kao argument da ništa u evoluciji nije tačno (pošto je normalno zaključiti da tri pogrešne stvari u nekoliko miliona znači da ništa od tih miliona nije ispravno). Međutim, od ovih grešaka dve nisu uopšte greške nauke, već greške popularnih novina; jedina bitna greška u istoriji paleontologije je velika prevara Piltdaunskog čoveka.

Ova prevara je u određenom smislu učinila veliku uslugu paleontologiji. Pre Piltdaunskog fijaska, paleontolozi su težili da jedni drugima veruju na reč. Nakon ovoga, svako paleontološko otkriće je moralo da prođe kroz nizove fizičkih testova i provera pre nego što bi ga naučnici prihvatili. Ne zaboravimo: da je Piltdaunski čovek prevara nisu otkrili kreacionisti, već evolucioni biolozi.

U toku zadnjih sto pedeset godina, paleontolozi su otkrili i klasifikovali preko hiljadu fosila ljudskih predaka, koji su svi testirani metodama šest nauka (paleontologije, geologije, hemije, fiziologije, morfologije, i fizike). Naši zaključci o ljudskoj evoluciji su izvučeni na osnovu tih fosila. Piltdaunski čovek je uspeo da neke naučnike pre više od pedeset godina navede da gube vreme proučavajući lažne dokaze, ali to je bila jedina šteta u dugom roku. Drugi ljudski fosili koje danas imamo nisu predmet sumnje, i ideja koju imamo o evoluciji čoveka nije umrljana netačnim zaključcima na osnovu Piltdauna.

Archaeoraptor je primer druge vrste problema sa kojima se naučnici susreću. U Kini, lov na fosile je profitabilan posao. Nađeni fosili se ne prodaju naučnicima, već bogatim kolekcionarima, i vrede ogromne količine novca po kineskim merilima. Ovo je veliki problem za nauku, pošto značajni fosili ne bivaju istraženi od strane naučnika, već završe u ormanima kolekcionara.

Neki kineski lovac na fosile je našao dva prava fosila pra-ptica (ima preko petnaest poznatih prelaznih fosila između dinosaurusa i ptica, činjenica koja često iznenađuje kreacioniste koji su ubeđeni da je Archaeopteryx jedini koji postoji). Međutim, oba fosila su bila nekompletna. Sa jedne strane, lovac je imao telo Yanornis martini , jedne izumrle vrste ptice. Sa druge strane, našao je rep koji pripada vrsti Microraptor zhaoianus , jednoj od prelaznih vrsta između dinosaurusa i ptica.Pošto kompletni fosili vrede mnogo više nego nepotpuni, on ih je sastavio u jednu celinu.

Fosili su kupljeni za velike pare i njihovo otkriće je objavljeno... u popularnoj štampi. Naime, naučnici su odbili da komentarišu, a najveći naučni časopisi Science i Nature su odbili da objave otkriće dok autentičnost fosila ne bude proverena. Urednici ovih časopisa su čak napomenuli da fotografije fosila koje su primili pokazuju tragove manipulacije fosilima. Popularni časopis National Geographic je, međutim, požurio da brže-bolje objavi vest i stavio je Archaeoraptora na naslovnu stranu.

Tri dana nakon toga, fosil je došao do prvog tima naučnika, koji su odmah objavili da je reč o kompozitnom fosilu. National Geographic se žestoko osramotio zbog svoje žurbe – ali naučnici su se ponašali tačno kako treba, koristeći opreznost naučenu posle Piltdaunskog fijaska. Drugim rečima, Archaeoraptor nije dokaz da su fosili loše provereni, već upravo suprotno, da je jako teško ili čak nemoguće provući lažan fosil kao pravi.

Zub iz Nebraske je treća stvar koju kreacionisti često koriste. Ovde je, međutim, opet sve išlo tačno onako kao što u nauci i treba da se odvija. Radi se o zubu svinje za koga je paleontolog Henri Ozborn mislio da možda pripada nekoj izumrloj vrsti majmuna, a možda čak i nekoj izumrloj vrsti praljudi. Ovo je sve što je on rekao na tu temu.

Popularne novine pod nazivom “Ilustrovane londonske vesti” napravile su grešku: objavile su sliku majmunolikog čoveka u okviru vesti o pronalasku zuba. A čak i ove novine su ispod slike odštampale sledeći tekst: “Gospodin Forestie je nacrtao ovu sliku da ilustruje neke mogućnosti koje ovo otkriće predlaže. Pošto ne znamo ništa o obliku ovog stvorenja, njegova rekonstrukcija je samo primer umetnikove briljantne mašte.”

Paleontolozi tog perioda nisu prihvatili da je zub iz Nebraske ljudski. Recimo, u jednoj od najznačajnijih paleontoloških knjiga tog perioda, Ljudsko poreklo , paleonotolog Džordž MekKurdi je napisao sledeće o zubu iz Nebraske: “Ozborn je otkrio dva zuba iz doba Pliocena u Nebraski, i predložio je da oni pripadaju čovekolikom primatu koga je nazvao Hesperopithecus . Ovi zubi nisu dobro očuvani, tako da tačnost Ozbornovog tumačenja nije generalno prihvaćena.”

Sa dolaskom novih metoda pomoću kojih je mogao da se ustanovi izvor čak i veoma oštećenih kostiju, nađeno je da zubi iz Nebraske pripadaju vrsti izumrlih pekarija (vrsta divlje svinje). Kreacionistima ovo izgleda beskrajno smešno, ali ovde se u stvari nije desilo ništa što bi bio problem za nauku. Pronađeno je nešto što je na prvi pogled moglo biti važno, nalaz je pomenut u literaturi. Pošto nije bilo dovoljno podataka i pošto je nalaz bio lošeg kvaliteta, niko mu nije pridavao važnost – on bi postao važniji da je bilo dodatnih nalaza u Nebraski, u kom slučaju bi naučnici krenuli da istraže da li se radi o povezanim stvarima. Kada je nađen metod kojim se može i na nalazu tako lošeg kvaliteta ustanoviti istina, on je proveren i prebačen tamo gde mu je mesto, iz evolucije ljudi u evoluciju svinja.

Ovakve stvari se događaju relativno često u paleontologiji sa fragmentarnim fosilima ili fosilima lošeg kvaliteta. Iz ovog razloga, nijedan ozbiljan paleontolog neće davati definitivne izjave na osnovu takvih nalaza. Značajni zaključci se formiraju na osnovu većih i kompletnijih nalaza (recimo, trenutni pogled na ljudsku evoluciju je zasnovan na stotinama fosila, među kojima je više desetina kompletnih skeleta).

Tvrdnja : “U nekoliko kreacionistčkih knjiga piše da je šansa da život nastane sam od sebe jedan prema broju sa više od sto nula. Evolucija je statistički nemoguća!”

Odgovor : Kao i mnoge druge stvari koje pišu u kreacionističkim knjigama, i ova je prosto netačna. S obzirom da niko ne zna kako je život nastao (za detalje o onome što se zna pogledajte tekst o abiogenezi), niko ne može ni da izračuna verovatnoću njegovog nastanka.

Mnoge kreacionističke knjige "uprošćavaju" stvar tvrdeći da se radi o verovatnoći da neki protein nastane slučajno. Pritom, genetičari i molekularni biolozi neprestano prate nastanak novih proteina. Bolnice imaju problem sa bakterijama koje su samo u zadnjih par decenija razvile nove proteine koji im omogućavaju da postanu otporne na antibiotike. Mnogi naučnici čak koriste veštačku evoluciju (vršeći veštačku selekciju nad bakterijama) da proizvedu potpuno nove proteine koji ranije uopšte nisu postojali u prirodi.

Kao i kod mnogih drugih "argumenata", i ovaj se zasniva na veoma jednostavnoj činjenici: profesionalni kreacionisti koji pišu ovakve knjige znaju da skoro niko od njihove publike neće ni pokušati da proveri bilo šta od rečenog, pa ni verodostojnost ove brojke.



Tvrdnja : “Drugi zakon termodinamike kaže da se količina neuređenosti u univerzumu u svakom procesu uvek povećava. U procesu evolucije se stvaraju nove informacije, i povećava se kompleksnost organizma, što znači povećanje uređenosti. Znači, evolucija je protivna drugom zakonu termodinamike!”

Odgovor : Da drugi zakon termodinamike funkcioniše onako kako kreacionisti misle, onda niko od nas ne bi postojao. Svi smo počeli kao fetusi u materici naših majki, i onda smo odrasli u mnogo veće i kompleksnije organizme. Da li život onda krši drugi zakon termodinamike?

Do sada u univerzumu nije nađen nijedan proces koji krši drugi zakon termodinamike, koji se svodi na ideju da energija ne može doći niodakle, i da nijedan proces prenosa energije nije savršen, uvek postoji neki gubitak energije. S obzirom da se ta izgubljena energija manifestuje kao kidanje hemijskih veza ili biva oslobođena u vidu toplote, i s obzirom da oba ta procesa povećavaju neuređenost univerzuma (entropiju), drugi zakon se može formulisati rečima: “Ukupna entropija univerzuma u svakom procesu može da ostane ista ili da poraste, ali ne može da se smanji”.

Kako ovo funkcioniše u praksi? Uzmimo primer bebe koja se razvija u materici od jajne ćelije. Da bi se beba razvila, potrebna joj je energija. Ta energija dolazi od majke, koja opet dobija energiju iz hrane. Majka uzima složene molekule, šećere, masti i proteine, i dobija energiju iz njih tako što ih oksidiše na mnogo veći broj manjih molekula (ugljen-dioksid, vodu, ureu...). Ako izračunamo koliko se količina uređenosti univerzuma povećala kroz rast bebe, a koliko se smanjila kroz razgradnju hrane, videli bi smo drugi zakon termodinamike u akciji: majka će razgraditi mnogo veću količinu kompleksnih molekula nego što će takvih molekula biti stvoreno u toku bebinog rasta. Time se neuređenost univerzuma povećava.

Ali odakle uređenost hrane? Majka može da jede životinjske ili biljne proizvode. Pošto rast životinja prati ista pravila (svaka životinja razgradi više kompleksnih molekula nego što izgradi), kod životinja se postavlja isto pitanje. Ako pratimo lanac, na kraju se sve svodi na biljke. Biljke i fotosintetičke bakterije su jedina živa bića na ovoj planeti koja uzimaju male molekule, i od njih prave kompleksne, naizgled narušavajući drugi zakon termodinamike. Kako je to moguće?

Biljke nisu izolovan sistem: one svoju energiju dobijaju od Sunca. U Suncu se odigrava proces nuklearne fuzije, u kome materija biva konvertovana u energiju, što od svih procesa za koje znamo proizvodi najviše entropije (umesto jedne čestice, odjednom su tu gomile neutrina, toplotnih zraka, fotona, itd.). Prema tome, porast reda u biljkama je balansiran ogromnim porastom neuređenosti koga zrači Sunce.

U ukupnoj jednačini, Sunce i Zemlja čine jedan kompletan sistem, u kome Sunce proizvodi ogromne količine entropije, što omogućava bilo kakav porast reda na Zemlji. Ovo važi kako za evoluciju, tako i za procese rasta i razvoja živih organizama, pa čak i za procese kao što je pravljenje kola, ili kucanje ovog teksta. Sva energija za to je došla, ranije ili sada, iz Sunca, i najveći deo nje biva žrtvovan entropiji u normalnom životu.

Tvrdnja : “Naučnici veruju u evoluciju zato što su ih tako naučili u školi.”

Odgovor : Teorija evolucije je davno prestala da bude “samo teorija”. Ona povezuje biologiju, hemiju i fiziku u jednu celinu i današnja medicinska i biohemijska istraživanja su nemoguća bez nje. Počev od običnog poređenja dva slična proteina u različitim organizmima, do analize virusa koji prelaze sa vrste na vrstu (grip, SARS, sida) sve je zasnovano na čvrstoj evolucionoj teoriji. Evoluciona genetika se do danas toliko razvila da se njene precizne matematičke kalkulacije koriste da na osnovu simptoma u laboratorijskim životinjama otkriju gene koji izazivaju bolesti u čoveku. Usmerena evolucija se koristi da stvori nove proteine i ribozime. Sa sve većim brojem poznatih trodimenzionalnih struktura proteina u toku zadnje decenije nastala je čitava nova grana nauke – strukturalna evolucija. Teško je naći izdanje nekog značajnog naučnog časopisa u kome nema bar dva ili tri teksta koji dotiču evoluciju. I sve ovo je samo mali deo čitave slike...

U mnogim granama nauke (informatika, čista praktična medicina, neorganska hemija...) mogu se naći stručnjaci koji veruju u teoriju evolucije zato što veruju nauci (što zasigurno i nije tako loš razlog). Ali, u granama nauke koje evolucija dotiče direktno, to nije pitanje izbora ili nametanja: nemoguće je baviti se naukom bez detaljnog poznavanja teorije evolucije, baš kao što je nemoguće biti matematicar a ne poznavati množenje. Po svemu što znamo o genetici, fizici i hemiji, populacija organizama ne može da živi, a da pritom ne evoluira.



Tvrdnja : “Naučnici nikada ne odustaju od evolucije zato što žele da zaobiđu Boga.”

Odgovor : detaljan odgovor na ovu tvrdnju dat je u tekstu o evoluciji i religiji...



Tvrdnja : “Naučnici ignorišu očigledne dokaze koji pokazuju da je evolucija nemoguća.”

Odgovor : Kao što se između ostalog može videti i na ovom sajtu, kreacionistički argumenti su ne samo netačni, već su u većini slučajeva zasnovani na potpunom nerazumevanju nekih osnovnih naučnih činjenica. Jedan spektakularan primer je teorija vodenog omota koja pokušava da naučno objasni Nojev potop, pritom potpuno ignorišući najosnovnije fizičke činjenice o pritisku ili promeni agregatnog stanja.

Naučnici ignorišu kreacionističke dokaze zato što su oni netačni . Ova netačnost je činjenična, i nema veze sa teorijom evolucije. Ako bi nauka sutra otkrila da je teorija evolucije neispravna, i ako bi teorija evolucije bila odbačena – kreacionistički argumenti i dalje ne bi bili istiniti .



Tvrdnja : “Naučnici se ne usuđuju da se usprotive teoriji evolucije pošto bi ih onda njihove kolege napale, pa bi izgubili posao i ne bi mogli da objave svoje tekstove.”

Odgovor : U nauci se prevrati događaju veoma često, sa ogromnim posledicama. Ajnštajn je preokrenuo fiziku naglavačke sa teorijom relativnosti, i mnogi fizičari su bili potpuno nespremni da prihvate njegove zaključke. Međutim, on je imao stvarne dokaze za svoju teoriju, i ona je morala biti prihvaćena. Samo nekoliko godina kasnije, grupa mladih fizičara je otkrila kvantnu mehaniku, koja se direktno suprotstavila mnogim zaključcima Ajnštajnove teorije. Mnogi fizičari su im se opirali godinama, uključujući tu i samog Ajnštajna, koji nije hteo da prihvati njihove argumente. Ipak, i ovog puta fizički dokazi su potvrdili verodostojnost kvantne mehanike, i ona je danas centralni deo fizike.

Iste vrste prevrata se događaju u svim granama nauke. Recimo, RNK kataliza, o kojoj možete više pročitati u tekstu o abiogenezi, bila je potpuno neprihvatljiva za biohemičare kada je prvi put otkrivena... ali dokazi su je podržali, i nijedna grupa naučnika ne može da se suprotstavi dokazima.

U svim slučajevima, naučnik koji otkrije nešto što obori neku uvreženu teoriju – postaje slavan. Ne samo što se naučnici ne bi bojali da objave dokaze protiv evolucije, već bi otkriće takvog dokaza sigurno vodilo do Nobelove nagrade.

Zašto onda nigde nema dokaza protiv evolucije u naučnom štivu? Zato što niko do danas nije uspeo da pronađe ijedan takav dokaz. Sve što smo do sada otkrili u fizici, biohemiji, astrofizici i geologiji potvrđuje teoriju evolucije.

Kreacionizam i Starost Zemlje

Mada većina današnjih kreacionista prihvata da je Zemlja stara oko četiri i po milijarde godina, mnogi insistiraju na doslovnom čitanju Biblije čak i po tom pitanju. Po njihovom shvatanju stvari, Biblija je apsolutno i potpuno istinita u doslovnom smislu; u njoj piše sve što se dogodilo, i nisu moguće nikakve interpretacije ili mogućnosti da možda u njoj nije baš sve zapisano. Kada se saberu imena i životni vekovi ljudi pomenutih na stranicama Biblije, dolazi se do cifre po kojoj je Adam stvoren oko 4000 godina pre naše ere, i ovi kreacionisti ovu cifru, mrtvi ozbiljni, uzimaju kao datum stvaranja sveta.
Naravno, ovo uverenje se direktno suprotstavlja masivnoj količini naučnih nalaza koji pokazuju mnogo veću starost sveta. Koristeći isti pristup kao i kod teorije evolucije, američki profesionalni kreacionisti su, da bi uspešno prodali svoje knjige ovoj grupi ljudi, prosto izmislili gomilu argumenata i "dokaza" da je Zemlja mnogo mlađa nego "što naučnici misle".
Ovi argumenti su popularni i među kreacionistima koji ne veruju baš u doslovnu starost Zemlje od šest hiljada godina (tj. u datum stvaranja od 4000g. pne.). Pošto mehanizmi evolucije zahtevaju milijarde godina da proizvedu nivo kompleksnosti koga vidimo kod današnjih organizama, ako kreacionisti uspeju da dokažu da je Zemlja mnogo mlađa, to bi bio ozbiljan problem za evoluciju.
Iz ovih razloga, retko kada se može naći kreacionista koji neće u svoju listu "dokaza protiv evolucije" ubaciti i par argumenata da je Zemlja nedavno stvorena, i da za evoluciju nije bilo dovoljno vremena. Vredi pomenuti neke od češćih.

Tvrdnja : “Radiometrijsko datiranje je netačno i uvek daje neprecizne datume. Svaka vrsta datiranja se može prevariti ili dati netačne rezultate.”

Odgovor : Radiometrijsko datiranje je veoma precizan metod, koji retko greši. Kada se koristi jedan metod datiranja greške su moguće. Iz ovog razloga, većina stena i fosila se datira koristeći više različitih metoda. Razlog za ovo je jednostavan: jedan ili dva rezultata mogu biti netačni, ali su male šanse da će biti netačni na isti način.

Ako se, recimo, starost neke stene meri pomoću tri različita metoda datiranja, greška u jednom metodu može da prikaže stenu sto miliona godina mlađom, dok je greška u drugom metodu prikaže kao tri stotine miliona godina starijom. Ukoliko se datumi dobijeni različitim metodima ne slažu, naučnik zna da je uzorak koga meri kontaminiran. Da bi tri različita metoda napravila istu grešku i prikazala isti datum, trebalo bi dodati ili oduzeti šest u atom precizno izmerenih količina šest različitih izotopa, i to bez narušavanja kristala u okviru kamena – poduhvat nemoguć čak i najboljom danas postojećom tehnologijom, kamoli slučajem u prirodi.

Ovde se nalazi tekst koji detaljno obrađuje radiometrijsko datiranje, objašnjava kako se ono izvodi, gde i kada su moguće greške, kako se te greške izbegavaju, uz podatke o svim trenutno postojećim metodama datiranja.



Tvrdnja : “Brzina raspada radioaktivnih materijala se možda usporila kroz vreme. Ako su se radioaktivni elementi raspadali brže u prošlosti a sporije danas, to bi proizvelo iluziju starosti, zar ne?”

Odgovor : Brzina raspada radioaktivnih elemenata zavisi od dve fundamentalne sile prirode, takozvane jake nuklearne i slabe nuklearne sile. Da bi raspad bio brži u prošlosti, te dve sile bi morale biti značajno drugačije nego što su danas. Međutim, bilo kakva značajna promena u snazi tih sila bi učinila univerzum potpuno drugačijim: planete bi se raspadale na komade, sudari između komada običnog kamena bi proizvodili eksplozije, hemijske reakcije uopšte ne bi ličile na one koje poznajemo...

Takođe, različiti elementi imaju različite brzine poluraspada. Da je došlo do usporenja poluraspada, različite metode datiranja bi davale potpuno različite podatke o starosti istog uzorka. Drugim rečima, bilo bi neophodno da različite brzine poluraspada budu svaka ponaosob ubrzane u prošlosti, sa različitom vrednošću ubrzanja, da bi danas moglo doći do slaganja rezultata različitih merenja.



Tvrdnja : “Zemljino magnetno polje je bilo snažnije u prošlosti, tako da je količina proizvedenog izotopa 14 C bila manja nego danas. Prema tome, radiokarbonsko datiranje ne može biti tačno.”

Odgovor : Radiokarbonsko datiranje je česta meta kreacionističkih napada, pošto je ovo jedina vrsta datiranja kod koje moramo da znamo koliko je ovog materijala originalno bilo u uzorku, što je često teško ustanoviti.

Ono što kreacionisti, međutim, izbegavaju da kažu jeste da se radiokarbonsko datiranje koristi samo za zadnjih 50.000 godina, i to samo na uzorcima organskog porekla. Otud je nemoguće upotrebiti ovaj način datiranja na fosile i stene, a vremenski period je svakako suviše kratak da bi ovakvo datiranje moglo da se upotrebi za ustanovljavanje starosti zemlje. Prema tome, datiranje uz pomoć ugljenika-14 je potpuno neupotrebljivo što se tiče geologije, nalaženja starosti zemlje i evolucije. Jedini razlog što ga kreacionisti pominju je to što žele da zavaraju svoju publiku, dajući im utisak da “evolucionisti” koriste nepouzdane metode datiranja.

Ovo datiranje se koristi uglavnom u arheologiji, da ustanovi datume nastanka određenih predmeta koji su pronađeni u iskopinama. Arheolozi i fizičari koji se bave ovom vrstom datiranja do danas su razvili više tehnika pomoću kojih su izmerili količinu ugljenika-14 u ranijoj atmosferi. Za ove potrebe, koriste se prstenovi u drveću i prstenaste naslage leda na severnom i južnom polu. Ovakvi datumi, takozvani kalibrisani datumi, pokazali su se veoma preciznim u merenju starosti arheoloških nalaza.

Tvrdnja : “Polonijumske aure (polonijumski oreoli) koje je otkrio Robert Džentri (Robert Gentry) dokazuju da su stene stvorene trenutno, pošto bi se radioaktivni elementi koji uzrokuju takve aure raspali veoma brzo nakon stvaranja stene.”

Odgovor : Aure u stenama se javljaju kada mala količina radioaktivnog elementa bude uključena u kristalnu strukturu kamena. Radioaktivni element oslobađa visokoenergetske čestice (radijaciju) koje razaraju kristal u njegovoj blizini, i stvaraju kružni pojas u kome su boja i struktura kamena promenjene. U slučaju određenih čestica, dolazi do takozvanog “Brag efekta”, u kome se najveći deo oštećenja događa na samom kraju puta čestice, što umesto okrugle fleke stvara prstenasti trag oko centralnog mesta na kome se nalazi radioaktivni materijal.

Džentri je kao dokaz naglog stvaranja Zemlje ni iz čega ukazao na neke od takvih prstenova, tvrdeći da su radioaktivne materije koje su uzrokovale te prstenove u stvari izotopi polonijuma ( 210 Po, 214 Po, i 218 Po). Pošto ti izotopi imaju kratke periode poluraspada i brzo nestaju, Džentrijev zaključak je da granit nije nastao sporim hlađenjem lave, već odjednom, zajedno sa polonijumom koji je ostavio tragove.

Nekoliko geologa je proverilo Džentrijeve nalaze i našlo je da je situacija znatno drugačija od one koju je Džentri predložio. Naime, polonijumske aure se mogu naći samo i jedino u oblastima u kojima okolne stene sadrže značajne količine uranijuma. U tim stenama se, istovremeno, nikada ne nalaze nikakvi tragovi lanca raspada torijuma, koga u Zemljinoj kori ima pet puta više nego uranijuma, ali koji formira jedinjenja nerastvorljiva u vodi. Polonijumske aure se takođe mogu naći u nekoliko vrsta kamena iz različitih izvora, uključujući i nevulkanske izvore; drugim rečima, postojanje aura nije određeno vrstom kamena, već njegovim geografskim položajem. Konačno, polonijumske aure se nikada ne pojavljuju u stenama koje nisu bile izložene vodi.

Ukupni zaključak geologa je da se uzrok polonijumskih aura nalazi u rastvorenom uranijumu. Kada se uranijum rastvoren u vodi raspadne do polonijuma, nerastvorljive soli polonijuma formiraju granule koje onda služe kao izvori za polonijumske aure. Neraspadnuti uranijum ostaje u rastvoru, tako da se ne može detektovati analizom sastava stena neposredno oko same aure.

Mada Džentri do današnjeg dana odbija da prihvati ove nalaze, njegovoj teoriji je konačni udarac zadalo otkriće polonijumskih aura u mladim granitnim stenama. Naime, nađene su stene koje su sadržale u sebi fragmente sedimentnih stena, sa tragovima mikrofosila. Drugim rečima, lava je smrvila i prekrila sedimentnu stenu sa mikrofosilima, i komadi te stene su ostali zarobljeni unutar lave. Lava se zatim ohladila, i postala granit, ali komadi sedimentnih stena su ostali kao inkluzije u okviru tog granita. Pošto u ovom granitu nalazimo polonijumske aure, znamo da polonijumske aure mogu nastati u okviru granita koji je stvoren hlađenjem obične lave, i to relativno skoro u geološkoj istoriji, znatno nakon nastanka života.

Tvrdnja : “Magnetno polje Zemlje konstantno slabi, što znači da je bilo na vrhuncu snage pre samo nekoliko hiljada godina.”

Odgovor : Snaga magnetnog polja Zemlje je u konstantnom cikličnom procesu opadanja i rasta. Magnetne stene na Zemlji nedvosmisleno pokazuju tragove ovih promena. Dno Atlantskog okeana, stvoreno sporim razmicanjem kontinentalnih ploča Amerike sa jedne strane, i Evrope i Afrike sa druge strane, sadrži linije na kojima se vide ciklusi promene pravca magnetnog polja kroz istoriju. Nemajući objašnjenje za ovakve globalne dokaze, kreacionisti tvrde da su neki drugi, nepoznati procesi odgovorni za ove tragove; međutim, nijedan kreacionista do danas nije uspeo da smisli neki proces koji bi mogao da proizvede promenu orjentacije kristala u stenama istovremeno na celoj planeti.

U svojim teorijama o opadanju magnetnog polja Zemlje, kreacionisti prave još jednu činjeničnu grešku, tvrdeći da je opadanje eksponencijalno. Tragovi u stenama, međutim, pokazuju linearne promene u snazi magnetnog polja, a direktna merenja tokom zadnjih 150 godina (što je veoma kratak period da bi se pokušalo izračunavanje tačne funkcije koja upravlja ovim promenama) potvrđuju da je u pitanju linearan raspad. Čak i ako ignorišemo dokaze o ciklusima u magnetnom polju, linearni raspad daje starost Zemlje koja je daleko veća od one koju kreacionisti predlažu.



Tvrdnja : “Suviše mala količina helijuma u atmosferi dokazuje da je Zemlja mlada.”

Odgovor : Helijum je jedan od najlakših elemenata koji u gornjim slojevima atmosfere običnim termalnim ubrzanjem dobija dovoljnu brzinu da napusti Zemlju. Takođe, na polovima heliljum biva jonizovan, i joni izleću iz atmosfere prateći linije Zemljinog magnetnog polja.

Satelitske stanice danas precizno mere količinu helijuma koji napušta Zemljinu atmosferu. Merenja se savršeno slažu sa vrednostima koje su očekivane u skladu sa ostalim geološkim dokazima i starošću Zemlje od preko četiri milijarde godina.



Tvrdnja : “Veća količina soli i sedimenata se sliva u okeane nego što iz njih izlazi. Prema tome, salinitet okeana se stalno povećava i kada bi okeani bili stari milionima godina oni bi sadržali mnogo više soli i drugih rastvorenih minerala.”

Odgovor : Postoji više hiljada mehanizama kojima so i ostali rastvoreni minerali napuštaju okeane. Na primer, veliki deo kalcijuma pokupe diatomi i drugi organizmi koji koriste kalcijum za svoje kostane delove. Velike količine soli nestaju iz vode u procesu modifikacije bazalta. Pažljiva merenja količine soli u okeanima u trajanju od preko sto godina, pokazuju da se okeani nalaze u stanju ekvilibrijuma: količina soli koja pridolazi je ista kao količina soli koja različitim procesima napušta vodu.

Zanimljiva napomena 1 : Kada pričaju o mineralima koji bivaju sprani u vodu, kreacionisti nikada ne pominju aluminijum. Ako na aluminijumu isprobamo metode merenja i formule koje kreacionisti koriste na drugim mineralima, dobijamo računicu po kojoj je Zemlja stara manje od sto godina.

Zanimljiva napomena 2 : Većina organizama koji žive u okeanima adaptirana je na život u slanoj vodi. Mnogi imaju organe ili sisteme organa koji uopšte ne mogu da funkcionišu u slatkoj vodi. Ako je verovati ovom kreacionističkom argumentu, okeani su ranije bili puni slatke vode, tako da ovi organizmi nisu mogli da obitavaju u njima, već su morali da nastanu relativno skoro, u zadnjih hiljadu do dve hiljade godina.

Tvrdnja : “Kosmička prašina neprestano pada na Zemlju i Mesec. Da su Zemlja i Mesec stari milionima godina, bili bi zatrpani kilometrima prašine.”

Odgovor : Ovaj argument je zasnovan na netačnim merenjima meteorske prašine u atmosferi koja je obavio Hans Peterson. On je na vrhu planine koristio uređaj za merenje količine smoga i zatim je merenjem količine nikla u sakupljenim česticama pokušao da izračuna količinu meteorske prašine. Cifra do koje je došao je 15 miliona tona godišnje, mada je Peterson smatrao da je ovo verovatno previše i da je prava cifra bliže 5 miliona tona godišnje.

Peterson je, međutim, pogrešio u svojoj hipotezi da je sav nikl u atmosferi uzrokovan meteorskom prašinom, a njegova neprecizna mašina je dovela do dodatnih grešaka. Od Petersonovog vremena do danas, nekoliko različitih sistema merenja meteorske prašine je uvedeno – ova merenja su veoma važna za naučnike koji izučavaju meteorologiju i atmosfersku hemiju, a u moderno doba su postala još važnija pošto utiču na životni vek komunikacionih i drugih satelita u nižim orbitama.

Najpreciznija merenja, na samim satelitima u orbiti Zemlje, pokazuju da količina prašine koja pada na Zemlju varira između 18 i 25 hiljada tona godišnje. Količina prašine pomešana sa zemljištem, kao i količina prašine na Mesecu, savršeno se poklapaju sa starošću od preko četiri milijarde godina.

Zanimljiva napomena 1 : Najveće kreacionističke organizacije su još pre više od deset godina priznale da količina prašine na Mesecu nije dokaz za mladost Meseca. Međutim, postoji još jedan problem. Količina prašine je previše mala da bi se za samo šest hiljada godina nakupilo onoliko prašine koliko danas vidimo na Mesecu i Zemlji.

Zanimljiva napomena 2 : Peterson nije bio kreacionista. Prvi kreacionista koji je pokušao da upotrebi Petersonove nalaze da “dokaže” mladost Zemlje bio je Henri Moris, u svojoj knjizi “Naučni kreacionizam”. Ta knjiga je objavljena 1974, nekoliko godina nakon što su sprovedena preciznija merenja meteorske prašine u atmosferi i pošto su Petersonova merenja zvanično označena kao pogrešna. Drugim rečima, Moris je namerno upotrebio merenje za koje je znao da je pogrešno da bi zavarao svoju publiku. Koliko je ova laž bila uspešna, može da se vidi iz činjenice da se njegov argument pominje i dan danas na mnogim kreacionističkim sajtovima.



Tvrdnja : “Da je Zemlja zaista stara milione i milione godine, erozija bi do danas izravnala sve kontinente, ili bi bar odnela sve površinske slojeve. Takođe, materijal koji erozija odnese sa kontinenata bi se nakupio na dnu okeana, stvarajući mnogo veće naslage od onih koje tamo nalazimo danas.”

Odgovor : Ovo je tipičan primer izvrtanja naučnih dokaza tako što se merenja koja važe za neku određenu oblast pod određenim uslovima primeni na ceo svet. Razni geološki procesi neprestano izdižu delove kontinenata (recimo, vulkanska aktivnost koja izdiže Siciliju, ili sudar kontinentalnih ploča koji izdiže Alpe i Himalaje). Izdignuti materijal eroduje i nakuplja se na nižim mestima, koja sporije eroduju. Erozija sa tih nižih nivoa se opet nakuplja na još nižim, i tako se ciklus ponavlja sve dok ne dođe do okeana. Najveći deo materijala koji stigne do okeana se nakuplja na ivicama kontinentalnih ploča, što izaziva rast kontinenata u širinu (spektakularan primer ovakvog rasta je delta Misisipija), a ne njihovo smanjenje.

Količina sedimenata na dnu okeana varira . Na primer, na sredini Atlantskog okeana uopšte nema sedimenata. Ovo je mesto na kome se tektonske ploče kontinenata razdvajaju, sveža magma ključa iz centra zemlje i proizvodi novo okeansko dno. Količina sedimenata polako raste kako se približavamo ivicama kontinenata, da bi na kraju došla do najdebljih slojeva odmah uz kontinente. Ako izmerimo brzinu erozije i taj podatak upotrebimo da bismo izračunali koliko vremena treba da se stvore tako debeli slojevi kakve nalazimo odmah uz ova dva kontinenta, nalazimo da je potrebno oko 150 miliona godina.

Ako izmerimo brzinu kojom se danas Atlantik širi, nalazimo da su Južnoamerički kontinent i Afrika bili spojeni, ali su se razdvojili pre oko 150 miliona godina. Ovo odgovara tektonskoj teoriji kontinentalnih ploča, i potvrđeno je linijama ruda i minerala koje se prekidaju u Africi i nastavljaju u Južnoj Americi, kao i oblikom samih kontinenata. Ako radio-datiramo naslage u blizini kontinenata, dobijamo da su najstarije stvorene pre oko 150 miliona godina.

Prema kreacionističkim tvrdnjama, ova tri sasvim različita i nezavisna načina merenja, slučajno daju istovetan datum. Po svim naučnim dokazima, međutim, ovo potvrđuje starost Zemlje i tektonsku teoriju.

Tvrdnja : “Debljina tla nije dovoljna, niti ima dovoljno slojevitog tla.”

Odgovor : Ovaj kreacionistički argument, verovatno jedan od najsmešnijih, zasniva se na ideji da bi posle x miliona godina, na Zemlji tlo trebalo da bude kilometrima duboko. Kao što svako ko je ikada kopao iole dublju rupu zna, zemljište ima ograničenu dubinu u zavisnosti od tipa. Kada pređe tu dubinu, dublji slojevi bivaju kompresovani i skupljaju sediment, pretvarajući se polako u sedimentne stene.

Neki kreacionisti kao argument pominju i nedostatak “bioturbacije” (promena izazvanih prisustvom živih bića) u sedimentnim slojevima. Ovo takođe ignoriše osnovne osobine zemljišta. Korenje biljaka ide samo do određene dubine, a nešto dublje i kiseonik prestaje da bude dostupan, što sprečava opstanak složenijih organizama.



Tvrdnja : “Izdizanje planina je suviše brzo, pa ako je Zemlja stara danas bi planine trebalo da budu mnogo više nego što jesu.”

Odgovor : Još jedan od mnogih kreacionističkih argumenata koji zavaravaju publiku tako što koriste merenja iz nekih određenih oblasti i onda ih primenjuju na ceo svet. Izdizanje planina nije suviše brzo. Neke planine (Himalaji, npr.) danas se izdižu mnogo brže nego što eroduju, što je i razlog njihove visine. Ovo, međutim, ne važi za sve planine. Neki planinski lanci se, u stvari, smanjuju, neki rastu sve brže i brže, a neki rastu, ali sve sporije i sporije. Zemljina površina je raznolika sredina, i njeni sastavni delovi su u različitim stadijumima.



Tvrdnja : “Količina vulkanskog materijala izbačenog tokom miliona i milijardi godina bila bi tolika da bi Zemljina kora morala biti mnogo deblja nego što jeste.”

Odgovor : Geološki dokazi pokazuju da su postojali periodi u istoriji Zemlje kada je količina izbačene lave bila neuporedivo veća nego danas, kao i da su postojali periodi kada je količina izbačene lave bila neuporedivo manja. Pošto kreacionisti koriste današnje vrednosti izbacivanja lave kao konstantu za celu istoriju Zemlje, njihova izračunavanja nisu tačna.

Zatim, tu su tektonski pokreti. Kada jedna tektonska ploča naleti na drugu, ona je preklopi i potisne u dubinu zemlje, gde je visoke temperature pretvore u magmu. Time se deo izbačenog materijala sa površine vraća ponovo u dubinu Zemlje.

Konačno, centralni deo argumenta je zasnovan na katastrofalnom neznanju. Zemljina kora ima generalno konstantnu debljinu. Ako bi se na površinu Zemlje nabacalo još dodatnog materijala, pritisak i temperatura u donjim delovima kore bi porasli i istopili koru u magmu – ukupna debljina ubrzo bi se vratila na istu vrednost.



Tvrdnja : “Postoje komete koje obilaze oko Sunca svakih nekoliko desetina ili stotina godina. Svaki put, te komete gube masu, dok se na kraju ne raspadnu. Ako je Zemlja zaista stara više milijardi godina, sve takve komete bi se do sada raspale. Pošto komete postoje i danas, to je dokaz da je Sunčev sistem mlad.”

Odgovor : Nove komete dolaze iz dva izvora: Ortovog oblaka i Kuiperovog pojasa. Mnogi kreacionisti navode da su ovo izmišljene tvorevine koje su “evolucionisti” smislili da bi zaobišli ovaj kreacionistčki argument. Istina je, kao i obično, drugačija.

Većina kometa kratkog perioda ima ukupan životni vek od samo par hiljada godina. Prema tome, bez izvora novih kometa, čak i ako je Zemlja stara samo šest hiljada godina, do danas ne bi trebalo da ih bude skoro uopšte (bilo bi samo par zaista velikih kometa, kao što je Halejeva). Međutim, astronomi danas prate na desetine kometa godišnje, od kojih su mnoge mlade i netaknute, sa površinom koja pokazuje da one nikada ranije nisu prošle pored Sunca. Orbitalna izračunavanja pokazuju da ove komete nisu mogle doći iz međuzvezdanog prostora. Odakle su onda došle?

Ovo je dugo bila misterija. Jan Ort je sredinom prošlog veka predložio postojanje oblaka objekata koji se nalazi u okolini Sunčevog sistema, dovoljno daleko od planeta da ne bude pokupljen i usisan njihovom gravitacijom, ali dovoljno blizu da i dalje bude vezan za Sunce. Povremenim perturbacijama pojedinačne komete bi bile izbačene iz ovog oblaka i privučene ka Suncu. Ova konstrukcija je nazvana Ortov oblak, i kreacionisti prigovaraju da za nju nema dovoljno dokaza.

Astronomija nije stala kod Orta. Osmatranja su pokazala da se van orbite Neptuna, poslednje velike planete u Sunčevom sistemu, nalazi pojas prepun objekata sličnih kometama i drugih malih tela. Na stotine ovih objekata je posmatrano do danas i proračuni pokazuju da se oni uklapaju u orbite kometa kratkog perioda. Ovaj pojas, nazvan Kuiperov pojas, u modernoj astronomiji smatra se najverovatnijim izvorom većine kometa kratkog perioda.

Postojanje Ortovog oblaka je još uvek dobrim delom u domenu hipoteze. Nove komete se i dalje pojavljuju i povremeno udaraju u Sunce ili u Jupiter. Proračuni pokazuju da one koje ne dolaze iz Kuiperovog pojasa, dolaze iz područja u kome bi trebalo da se nalazi Ortov oblak. Njihova učestalost podržava matematičke modele o gustini i distribuciji objekata u oblaku. Međutim, ovaj pojas je suviše daleko da bismo u njemu, teleskopima koji su nam danas na raspolaganju, mogli detektovati tako male objekte kao što su komete. Sledeća generacija orbitalnih teleskopa će možda moći da dâ definitivan odgovor.

Jedan objekt koji možda pripada Ortovom oblaku je Sedna, za koju neki astronomi smatraju da je dovoljno velika da bi je trebalo uključiti kao desetu planetu Sunčevog sistema. Orbita Sedne odgovara predviđenoj orbiti za objekte unutrašnjeg pojasa Ortovog oblaka.

Tvrdnja : “Sunce se sažima za jednu desetinu procenta na svakih sto godina. Ovo znači da Sunčev sistem mora biti mlad, pošto bi inače Sunce bilo suviše veliko i suviše blizu Zemlji da život bude moguć.”

Odgovor : Sunce se ne sažima za jednu desetinu procenta na svakih sto godina, niti se u stvari sažima uopšte. Sunce gubi masu kroz proces nuklearne fuzije i kroz solarni vetar, ali je taj gubitak veoma mali u poredenju sa ukupnom masom Sunca (u toku zadnje četiri milijarde godina, Sunce je na ovaj nacin izgubilo oko 0.008% svoje ukupne mase).
Kreacionisticki argument o sažimanju Sunca potiče od teorije da Sunce proizvodi energiju kroz gravitacioni kolaps, koju je smislio Helmholc sredinom devetnaestog veka. Ova teorija je davno odbačena, pošto se ne uklapa u opservacije. Kao i druge zvezde, Sunce proizvodi energiju kroz nuklearnu fuziju. Prateći stanja drugih zvezda, astronomi su do danas osmatrali sve stadijume u razvoju zvezda i svi nalazi podržavaju ideju nuklearne fuzije kao centralnog izvora energije.

Modernija tvrdnja : “U procesu fuzije, oslobađaju se parovi čestica poznatih kao neutrini. Kada su naučnici izmerili količinu neutrina koji dolaze iz Sunca, ustanovili su da ih nema onoliko koliko bi trebalo ako se fuzija odigrava onoliko snažno koliko naučnici misle. Prema tome, Sunce dobija energiju kroz gravitacioni kolaps, prema tome Sunce se sažima, prema tome Sunčev sistem mora biti mlad!”

Odgovor : Greška u argumentu se nalazi u prvom koraku. Naučnici jesu ustanovili da količina neutrina koji dolaze iz Sunca nije dovoljna. Međutim, to ne znači da Sunce dobija energiju gravitacionim kolapsom. Gravitacioni kolaps je ideja koja je oborena kako osmatranjima, tako istom teorijom koja predviđa koliko neutrina treba da bude oslobođeno fuzijom. Sunce se ne sažima, niti je “sažimanje” viđeno na bilo kojoj drugoj zvezdi u kosmosu. Takođe, gravitacioni kolaps bi podrazumevao da se u centru Sunca atomi sabijaju tako gusto da bi na kraju nastao materijal poznat kao neutronijum. Njegovo stvaranje izazvalo bi veoma upečatljive efekte, među kojima bi bili i talasi visokoenergetske radijacije koja bi spržila sav život na Zemlji.

Kada su naučnici otkrili da količina neutrina ne odgovara teoriji (detektovano je između 1/3 i 1/2 predviđenog broja neutrina), oni su zaključili da nešto ne valja u njihovim pretpostavkama: ili se reakcije unutar Sunca ne odvijaju onako kako su mislili, ili nešto nije u redu sa teorijom na osnovu koje su izračunali koliko neutrina biva proizvedeno prilikom fuzije. Nakon dve decenije rada, otkriveno je da je reč o nečem trećem i da su njihovi proračuni sve vreme bili tačni.

Naime, postoje tri različite vrste neutrina: elektron-neutrino, muon-neutrino i tau-neutrino (obično označeni kao e-, mu- i tau-neutrino). Fuzija koja se događa u Suncu trebalo bi da proizvodi e-neutrine i to su neutrini koje su naučnici brojali. U to vreme, nije bilo sigurno da li neutrini imaju ili nemaju masu, i mnoge od formula u vezi sa njima bile su čisto teoretske.

Prvi trag rešenja se pojavio 1987. godine, kada je praćenje neutrina oslobođenih u supernovi 1987a pokazalo da neutrino možda poseduje masu. Sledeći korak se dogodio 1998. godine, kada su merenja u Super-Kamiokande detektoru neutrina u Japanu pokazala da neutrini zasigurno imaju masu, i kada je ta masa izračunata. Ovo je omogućilo fizičarima da formulišu preciznije jednačine u vezi sa neutrinima, pomoću kojih su otkrili zanimljivu mogućnost: da neutrino, zbog nekih implikacija kvantne mehanike, ima sposobnost da oscilira između svoja tri različita oblika. Ovo znači da bi e-neutrino oslobođen iz Sunca mogao da postane mu- ili tau- neutrino pre nego što stigne do Zemlje.

Konačno rešenje je postignuto 2002. godine, kada su naučnici iz Sadburi Neutrino Opservatorije u Kanadi eksperimentalno potvrdili oscilacije neutrina i izmerili fluks neutrina iz Sunca. Pokazalo se da su oko 35% neutrina koji dolaze iz Sunca e-neutrini, dok su ostali u mu- ili tau- obliku. Drugim rečima, Sunce kroz fuziju oslobađa tačno predviđenu količinu e-neutrina, ali najveći deo njih menja oblik tokom prelaza između Sunca i Zemlje. Kada su naučnici prvi put merili količinu neutrina iz Sunca, merili su samo e-neutrine, kojih nije bilo dovoljno...

Tvrdnja : “Danas ljudsko stanovništvo raste za 2% godišnje. Ako su ljudi stari milionima godina, onda bi danas trebalo da postoje milijarde milijardi ljudi na svetu. Očigledno, svet mora biti mlad.”

Odgovor : Skoro je neshvatljivo da neko može ozbiljno da pomene ovakav “argument”, ali on se sasvim ozbiljno pojavljuje u mnogim kreacionističkim izvorima. Ljudska populacija danas raste ogromnom brzinom zato što moderna medicina omogućava većini rođene dece da prežive i starima da žive duže. Poređenja radi, stopa rasta između 1800. i 1900. godine bila je 0,132%. U pređašnjoj istoriji, bila je još manja, a bolesti, ratovi i nesreće često su desetkovali stanovništvo (Crna Smrt je 1348. godine pobila jednu trećinu ukupnog stanovništva Evrope).

Ukupna svetska populacija se procenjuje na 200-300 miliona ljudi oko 1. godine nove ere. Ukupna populacija je bila oko 508 miliona u 1650. godini što daje rast od 0,032% godišnje tokom tih hiljadu i po godina.

Zanimljiva napomena 1 : Po Bibliji, Mojsije je vodio bar 600.000 ljudi kroz pustinju. Ako ovde primenimo kreacionističku logiku i zamislimo da je njihova populacija rasla stopom od 2% godišnje, danas bi trebalo na svetu da bude približno 6×1031, tj. šezdeset hiljada milijardi milijardi milijardi Jevreja.

Zanimljiva napomena 2 : Neki kreacionisti insistiraju da je Biblija doslovno tačna i da su se događaji opisani u njoj zaista dogodili. Prema njihovim tvrdnjama, oko 2350. godine p.n.e. dogodio se Potop koji je preživelo samo osmoro ljudi u Nojevoj barci. Ako se Biblija prati dalje, oko 2150. godine dolazi do gradnje Vavilonske kule i razlaza svih nacija i jezika na svetu (pre toga je postojao samo jedan jezik).

Populacioni rast od 2% godišnje je ogroman, i nikada nije viđen ranije u istoriji čovečanstva sve do danas. Međutim, uzmimo da je čovečanstvo raslo ovom stopom u Nojevo doba. To bi značilo da je u doba izgradnje Kule na svetu ukupno postojalo oko 420 ljudi, od kojih bi 200 bilo mlađe od deset godina. Znači, Vavilonsku kulu je gradilo maksimalno 220 odraslih ljudi (i to ako su svi živi odrasli ljudi na svetu u to vreme učestvovali u gradnji Kule).

Tvrdnja : “U Teksasu, blizu mesta Paluksi, nađeni su tragovi dinosaurusa neposredno pored tragova čoveka. Ovo dokazuje da su ljudi i dinosaurusi živeli u isto vreme!”

Odgovor : Paluksi tragovi se sastoje od niza tragova teropoda, troprstih dinosaurusa čiji su potomci preživeli do danas u obliku ptica. Pored ovih tragova, nalazi se nekoliko tragova koje je erozija proširila, i koji na prvi pogled liče na tragove gigantskog čoveka.

Prva grupa koja je ispitala ovaj nalaz je bila, ironično, grupa kreacionista sa Loma Linda univerziteta (tim su činili Berni Njufeld, Lionard Brend, i Art Čedvik). S obzirom da su poznavali osnove geologije, ova trojica, iako kreacionisti, zaključili su da to nisu “ljudski tragovi”, već da je reč o udubljenjima koje je izazvala erozija. Takođe, za nekoliko tragova se ispostavilo da su isklesani od strane lokalnih farmera, koji su tada zarađivali novac od turista što su dolazili da vide tragove.

Paluksi tragovi su ušli u žižu kreacionističke javnosti nakon što ih je posetio čuveni kreacionista Karl Bou (Carl Bough), početkom osamdesetih. Bou je ne samo ustvrdio da su tragovi sasvim sigurno ljudski, već je u njihovoj blizini našao i dva fosilizovana “ljudska zuba”, fosilizovani “prst”, i još mnogo dodatnih tragova za koje ni prethodne ekspedicije nisu znale.

Nakon njegovih izjava, kreacionisti su požurili da objave knjige i filmove o Paluksi tragovima kao čvrstim dokazima koegzistencije ljudi i dinosaurusa. Među najznačajnijima, Pol Tejlor je objavio film pod nazivom “Stope u kamenu”, a Džon Moris je znatno popularizovao knjigu zasnovanu na ovim tragovima koju je ranije napisao njegov otac, Henri Moris (“The Genesis Flood”). U nekim kreacionističkim knjigama su se čak pojavile i falsifikovane slike savršenih otisaka ljudske noge (sa svih pet prstiju, vidljivim oblikom stopala i petom), kakvih nema nigde na Paluksiju.

Nažalost, Bauovo znanje geologije i paleontologije bilo je nedovoljno. Ispostavilo se da su Bauovi ostaci obično kamenje, osim fosilizovanih zuba, za koje se ispostavilo da su riblji Neki od Bauovih “tragova” bili su obična udubljenja izazvana erozijom, dok su drugi bili ista ona proširenja tragova dinosaurusa koje je našla još prva kreacionistička ekspedicija sa Loma Linde. Fosilizovani tragovi imaju niz tipičnih karakteristika, koje su sve bile prisutne na tragovima dinosaurusa u Paluksiju, ali koje nisu prisutne na ljudskim tragovima. Geolozi koji su obavili analizu, u oktobru 1985. godine pozvali su tadašnje najveće kreacioniste i pokazali im svoje dokaze. Dokazi su bili toliko jasni i neopozivi, da su kreacionisti priznali grešku, što je inače nečuvena stvar. Tejlor je u roku od nekoliko dana prestao da prodaje svoj film, a Moris je nekoliko meseci kasnije prestao sa prodajom knjige (zlobnici kažu da se to desilo nakon što su rasprodane kopije koje je imao na lageru).

Nijedna kreacionistička organizacija danas više ne tvrdi da su Paluksi tragovi stvarni. Naprotiv, neki kreacionisti i organizacije (uključujući i jednu od najvećih, Answers in Genesis) pominju Paluksi tragove na svojim listama argumenata koje kreacionisti ne treba da koriste.



Tvrdnja : “U formacijama kod Paluksija su nađeni zubi nekog dečaka ili devojčice, neposredno pored tragova dinosaurusa. Urađena je analiza tih zuba, poprečni preseci, elektronska mikroskopija, i nedvosmisleno je potvrđeno da su u pitanju zubi ljudske dece.”

Odgovor : Jedna od Paluksi tvrdnji Karla Baua je da su pored tragova nađeni i mlečni zubi koji su pripadali ljudskoj deci.

Analiza ovih zuba je zaista urađena, u tri različite laboratorije. Sve tri laboratorije su potvrdile da se radi o ribljem zubu. Jedna od laboratorija je čak uspela da identifikuje i verovatnu vrstu, apiknodont (apycnodont).

Uveren da naučnici nisu u pravu, Bau je odneo zube u Nacionalni Muzej Prirodne Istorije da ih tamo pogledaju stručnjaci. Tamo su zubi opet označeni kao riblji, ali je Bau saznao da su riblji zubi često slični ljudskim. Ovo je za njega bilo dovoljno da smatra da su identifikacije i dalje pogrešne, pa je poslao zube na dodatne analize.

Mikroskopska analiza elektronskom mikroskopijom je izvedena na poprečnim presecima Bauovih zuba. Ova analiza definitivno pravi razliku između ljudskih i ribljih zuba, pošto je struktura drugačija i pošto ljudski zubi sadrže gleđ koju ribe nemaju. Analizu je izvršio Dejvid Menton, sa Medicinskog Fakulteta Univerziteta u Vašingtonu. Menton je ubeđeni kreacionista i član upravnog odbora Instituta za istraživanje stvaranja (ICR), najveće američke kreacionističke organizacije.

Mentonova analiza je nedvosmisleno pokazala da su zubi nađeni kod Paluksija riblji, i da su šanse da se radi o oštećenim ljudskim zubima krajnje male. Jedan od navećih kreacionista u Americi je obavio analizu i ustanovio da je nalaz lažan!

Bau, međutim, i dalje nije hteo da odustane: njegove knjige su postale hit među američkim kreacionistima i pozivi da drži predavanja su pljuštali kao kiša. Insistirajući da zub mora da bude ljudski, poslao ga je na još jedan konačni test: imunološku analizu koja upoređuje samu strukturu kolagena, proteina koji vezuje zub u celinu. Uzorci su takođe poslati i na mikrografiju, analizu fine strukture koja se razlikuje u ljudskim i ribljim zubima.

Rezultati ovih istraživanja su stigli u decembru 1988. godine, i bili su nedvosmisleni. Imunoanaliza nije uspela, pošto u uzorku nije ostalo dovoljno proteina. Mikrografija je, međutim, pokazala strukturu tipičnu za ribe, koja se kod ljudi nikada ni pod kojim uslovima ne može pojaviti.

Bau je konačno kapitulirao 28. februara 1989, nakon što je dve godine proveo izvlačeći novac od naivnih kreacionista. U seminaru održanom na taj dan, Bau i njegove kolege su priznale da su zubi riblji, i proveli su ostatak večeri hvaleći sami sebe kako je ovo, eto, dokaz da su i kreacionisti u stanju da prihvate naučne dokaze kada oni idu protiv njih. Kada se postavilo pitanje zašto su Bau i njegova grupa stalno govorili kako sigurno znaju da su zubi ljudski i pored toga što im je svaki test govorio da nisu, jedan od glavnih Bauovih saradnika, Don Paton, je priznao da su celo vreme mislili da ih naučnici lažu, i da nisu hteli da odustanu od ideje dok nisu iscrpli sve moguće izvore. Dakle, Bau i Paton su unapred odlučili da se radi o ljudskom zubu, i nisu bili spremni da odustanu od toga dok im baš svaki mogući test nije pokazao da nisu u pravu! Fantastično.

Mit o Potopu

Više od polovine kreacionističkih sajtova i knjiga sadrži, između ostalih, i argumente koji pokušavaju da dokažu da se Nojev Potop zaista desio onako kako je to opisano u Bibliji. Verovanje u doslovnu istinitost Biblije je glavni razlog za ovo, ali postoje i drugi razlozi: kreacionisti misle da mogu Nojev Potop da iskoriste kao objašnjenje za postojanje fosila, uglja, nafte, i drugih slicnih stvari, kao i da objasne šta se desilo sa izumrlim vrstama (potop ih je naglo zakopao pod naslagama mulja).
Mada su argumenti iz ove oblasti kreacionizma većinom toliko smešni da jedva zavređuju ikakvu pažnju, oni se toliko često pojavljuju u kreacionističkoj literaturi da ih moramo ovde obraditi zbog potpunosti (i radi demonstracije u šta su ljudi sve u stanju da poveruju kada ne proveravaju svoje izvore informacija).