''Majstor i Margarita'' - kritike o delu

Aleksandar Flaker ima dobar pogovor u hrvatskom izdanju iz '88. Ne znam sta vam treba vise za srednju skolu osim da delo PROCITATE, kao i neki predgovor ili pogovor, i mucnete malo glavom? Ne pisete doktorate, a i profesori treba da vam predstave delo.
I nije tacno da bas nista nema na netu. Morate da ulozite malo napora u svoje obrazovanje ili odustanite odmah i lepo na zanat.

http://cr.middlebury.edu/public/russian/Bulgakov/public_html/

Nadam se da citas engleski.
 
divlja:
Aleksandar Flaker ima dobar pogovor u hrvatskom izdanju iz '88. Ne znam sta vam treba vise za srednju skolu osim da delo PROCITATE, kao i neki predgovor ili pogovor, i mucnete malo glavom? Ne pisete doktorate, a i profesori treba da vam predstave delo.
I nije tacno da bas nista nema na netu. Morate da ulozite malo napora u svoje obrazovanje ili odustanite odmah i lepo na zanat.

http://cr.middlebury.edu/public/russian/Bulgakov/public_html/

Nadam se da citas engleski.
Kliknite za proširenje...

Hvala, ovo ce mi svakako pomoci.Nacin obrade lektira u mojoj gimnaziji se poprilicno razlikuje od ostalih.Prof.izabere 2 ucenika koji trebaju da obrade delo u vidu referata i da to prezentiraju drugima na casu(sto treba da traje citav cas),a tek posle toga drugi imaju pravo na digresije.Tako da ako se ne snadjes za literaturu,sto je ponekad poprilicno tesko,nisam sigurna da ces dobro proci.A sto se tice zanata,malo sam zakasnila,vec sam pred maturom...
 
E lose je.

Ako joj da literaturu, to ne znaci da nece sama dalje morati da se snadje. To je usmeravanje, zato skole i sluze. Da ti daju alat.
A kad je o knjizevnosti rec, postoje prevazidjene kritike, dobre i lose. Kako ona to moze da zna? Kod nas je fazon mistifikovati znanje sto vise, da ispadne nedostizno. Plus da ti naprave situaciju "muva bez glave" da sto vise protracis vreme.
Onda se deci ogadi i ucenje i knjizevnost. I umesto uzivanja, dobijes HITNO, POMAGAJTE!
 
Sve zavisi koja je ovo situacija.
Možda djevojka nije ni pitala profesora za preporuku jer nije (nije se sjetila?), a možda jer ne smije pošto možda profesor ne želi tuđu nego njenu kritiku. Možda je profesor pomislio da treba da ih pusti da se malo muče, jer im je pomagao sve dosad, pa čisto da vidi kako ide samostalno.
A možda je i pitala, ali je on prosto nezainteresovan ili "mistifikator" kakve smo svi viđali po školama i kakve pominješ.
Ali sve dok ima foruma i ljudi koji hoće da pomognu... ;)
 
U pravu ste oboje (ili obe).Po misljenju moje prof. mi treba sami da se snadjemo za literaturu i sami da osmislimo nacin izlaganja.U sustini sve nam je dozvoljeno a prof.sedi u zadnjoj klupi i posmatra,na kraju naravno oceni.Imamo potpunu slobodu u radu,i ustvari mi drzimo cas lektire.Verujte mi ima to mnogo svojih dobrih strana,ali ima i losih naravno...Najgore ja kad te zapadne neka lektira o kojoj i nema bas mnogo kritika a ti i drug iz razreda morate da drzite svih 45 minuta...
 
Nacin izlaganja u svakom slucaju moras sam da osmislis. Ucenik je angazovan i sa dobijenom literaturom.
Medjutim, u tom uzrastu 95% djaka ne ume ni da PROCITA delo, ne mislim da ga uopste ne procitaju, nego da ni ne znaju sta su procitali. Kakvo crno pisanje kritike. Zainteresovani ucenik moze da ima svoje misljenje, ali to nije kritika.
Kad nadje literaturu, pisanje referata se svodi uglavnom na prepisivanje. Mislim da je profesorov zadatak da ucenike prvenstveno ZAINTERESUJE za delo, a ako svaki put sedi u zadnjoj klupi i prepusta sve ucenicima koji to mehanicki odradjuju, nema nista od posla. Meni su referati cista glupost i dosada, dok angazujes jednog ili dva ucenika za jedno delo, ostatak spava.
To je eto moj stav.
 
Naravno da mišljenje učenika nije kritika, ali to i ne treba biti, oni tim izlaganjem uspostavljaju komunikaciju sa svojim vršnjacima, koji su - da se tako izrazim - na istom nivou svijesti :) pa i to izlaganje treba većini biti razumljivo i blisko. Ako se razvije i neka rasprava, tim bolje.

Ni meni se ne sviđa ideja da se baš svaka lektira svede na to da samo dva učenika pričaju cijeli čas. U analiziranju lektire treba da učestvuju svi.
Moj profesor bi otvorio čas nekim svojim komentarom i onda bi nas pustio da raspravljamo. Malo isprovocira ako primijeti da je rasprava zamrla i podstakne reakcije i to je odlično funkcionisalo. I mnogo učenika je uvijek imalo šta da kaže, a lektire se nisu radile po jedan, već po 3, 4 ili više časova, zavisno od toga koliki je bio naš interes ili koliko je važno i obimno djelo bilo.
 
Dobro,ne znam da li sam rekla da je 2.cas nakon referata rezervisan za zajednicku raspravu.Sve krene od toga da li su uoceni neki propusti u referatu.Nekada nam cas zaista uspe ali nekad su ljudi isuvise nezainteresovani.Sve zavisi od knjige,da li je vecini interesantna ili nije,da li je obimna.A bogami nekad i od toga da li ljudi imaju ocene ili ne.Kao sto rekoh ima to i svojih dobrih a i losih strana...
 
Živim u Bgd-u, pa ako ti odgovara mogu da ti poklonim knjigu. Savetujem ti da je pročitaš,jer je fenomenalna.Što se tiče kritike, tu ne mogu da ti pomognem....
Elem, radi se o tome da "Majstor", tj. Satana,Lucifer, glavom i bradom,prerušen u mađioničara, pravi veliki bal u sred Moskve.Kao pravi domaćin, za jedan tako veliki događaj, mora da pronađe i odgovarajuću domaćicu, tj,Margaritu...
E ako Ti ova tema nije dovoljno zanimljiva, ne znam šta da ti kažem.Ako se predomisliš, knjiga te čeka..
 
Evo nesto sa neta, mozda moze da pomogne. :-)

"Upravo na fonu ovih iskustava, u novoj svetlosti ukazuje mi se vec spomenuti roman Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Za mene, pored knjizevne, on ima posebnu vaznost, jer je estetsko zadovoljstvo koje pruza citanje romana, postalo i moralni podstrek da borba protiv gluposti ima smisla i kada se cini da je glupost nepobediva.
Ovde se necu baviti knjizevnim tumacenjem, jer nas je pad komunizma izlecio od frustracije da se bavimo "cistim" knjizevnim znacenjima, ali cu postovati njegovu literarnu utemeljenost. Jednim svojim slojem, on moze da se cita i kao reinterpretacija jednog od temeljnih modernih mitova zapadnoevropske civilizacije - mita o Faustu. Podsetimo se, za trenutak, narativnog okvira romana. U postrevolucionarnu Moskvu, neposredno po uspostavljanju boljsevickog poretka, kao u socijalnu laboratoriju, Bulgakov dovodi Sotonu i njegovu pratnju. Poslanik pakla, izazvan da izbliza upozna drustvo koje je objavilo smrt Boga, u komunistickoj Moskvi otkriva da su kategorije dobra i zla potpuno presle u nadleznost ljudi - partijskih organa - pa se tako porice i njegov autoritet na tamnoj strani sveta. Da bi povratio ugled i supstancu sveta staru dve hiljade godina, koju "novi" ljudi pokusavaju da zatru za nekoliko meseci, on ce morati prvo da obnovi temeljni hriscanski mit, morace, dakle, da se bori za povratak Boga, kao bi bila priznata i njegova egzistencija. I tako ce Sotona u novoosvojenom ideoloskom raju morati da pruzi ocigledne dokaze o postojanju Boga i djavola, pa ce, tako, morati da pomogne ljudima koji, uprkos revolucionarnom rezu, odlukama Ucitelja, Vodja i cele Partije, pripadaju "starom svetu" - hriscanskoj civilizaciji. Kako sam ranije naveo, vec moto romana eksplicitno upucuje citaoca na vezu sa Geteovim Faustom. Geteov Mefisto priznaje da "deo je one sile" sto vazda "zeli zlo", a stalno "dobro cini".

"Stari", Geteov Mefisto, u vreme svog knjizevnog pojavljivanja, obreo se u jednom nesavrsenom svetu, kojem su potrebne njegove prosvetiteljske usluge. S predstavnikom ljudskog sveta u eri njegovog prosvecivanja, djavolov poslanik trgovace prema poznatom nacelu: znanje za moral! Bulgakovljev Voland, pak, dolazi u jedno savrseno drustvo, u kojem postoje odgovori na sva pitanja i koje je kao svoj cilj objavilo postizanja opste srece. Dakle, socijalnom i istorijskom pozornicom na kojoj se pojavljuje Bulgakovljev sluga pakla, vec vladaju "sile dobra". Ali, Bulgakov se rukovodi starom logikom: kako se sile dobra mogu proveriti ako se ne uporede sa silama zla i tame?

Voland i njegova druzina postaju prvo proba, a onda i dokaz savrsene, neprobojne gluposti drustva u kojem su se nasli, gluposti koja je uzrok "zla svakojeg". Njegovi pomocnici u svom, donjem svetu su demoni smrti, ali u Moskvi, oni ce se preobraziti u lakrdijase uposlene na strani zivota, koji se odlicno zabavljaju doktrinarnom, normiranom, sluzbenom gluposcu revolucionarnog sistema. Ti apokrifni, estetski, mitski, knjizevni klovnovi postace mera za glupost socijalnih klovnova proizvedenih u laboratoriji revolucije koja ubrzano menja drzavu, drustvo, ali i "svest ljudi".

Pojedinci koji su ostali neprilagodjeni, bas kao i ona neprilagodjena temeljna dostignuca evropske civilizacije, koja su proterana iz oficijelne istorije, o cemu je nesto ranije bilo reci, nalaze se u psihijatrijskoj bolnici. (Na ovom mestu citalac bi mogao da se upita da li je Bulgakov vec tada mogao da zna za znamenitu sovjetsku instituciju "psihuske" - zatvora/ludnice - ili je jednostavno rec o stvaralackoj intuiciji kojom je anticipirana jedna od posebnih represivnih ustanova ideoloskog raja.)

Buduci da u novom sovjetskom drustvu nema faustovskih izazova, andjeo pakla izabrace jednog stanovnika psihijatrijske bolnice za svog Fausta. Rec je o jednom od glavnih junaka romana: piscu, istoricaru - Majstoru - koji je napisao roman o Isusu Hristu i Ponciju Pilatu. U tom pogledu, Majstor "deli" ulogu glavnog junaka sa svojim romanom. Bez tog romana, kojim se rekonstruise sredisnji mit Novog zaveta, ne bi bilo ni izazova za slugu pakla da se pojavi u svetu ljudi. Majstorov roman/apokrif toliko je uverljiv da se njime porice jedan od temeljnih postulata revolucionarne doktrine, onaj koji se odnosi na Bozju smrt. Roman i njegova uverljivost odvesce Majstora u ludnicu, gde je i mesto ljudima koji ne prihvataju pravila novog normalnog sveta. Medjutim, prema klasicnom arhetipu totalitarnih sistema, Majstor strada zbog rukopisa, a ne zbog objavljene knjige. Istoricari knjizevnosti i poznavaoci Bulgakovljevog dela, pretpostavljaju da je roman Majstor i Margarita napisan pocetkom tridesetih godina. Majstorova povest uverava nas da su veoma rano proradili mehanizam i metod koji ce kasnije dobiti siroku primenu u citavom boljsevickom svetu, pa, razume se, i u socijalistickoj Jugoslaviji. Iako neobjavljen, tek je bio predat na redakcijsko citanje u drzavnu izdavacku kucu, na roman o Isusu i Pilatu gnevno ce se obrusiti zvanicni kriticari zaduzeni da kontrolisu idejnost u knjizevnosti. Posle zestokih napada na rukopis koji nije izisao iz privatne ladice, Majstor ce rukopis romana baciti u vatru, a utociste naci u ludnici.

Mihailu Bulgakovu, odnosno njegovom Volandu, dugujemo za onaj cuveni iskaz da "rukopisi ne gore". Ali, mnogo vise dugujemo mu za ceo ovaj roman koji nam je doneo knjizevna i simbolicka merila pomocu kojih mozemo da razumemo dubinu i velicinu poraza evropske civilizacije u komunistickom poretku. Srecom za potomke onih koji su iskusili zivot u ideoloskom raju, nije izgoreo ni taj, paralalelni roman u romanu, niti se izgubio Bulgakovljev rukopis, kao sto je u stvarnosti staljinisticke ere moglo da se dogodi. Razumljivo, nije u romanu rec samo o porazu hriscanske civilizacije, vec i o covekovom epohalnom antropoloskom porazu koji mu je nanela ideoloska masinerija, masinerija koja se sastoji od ljudi, a ne od elemenata tehnicke civilizacije. Ima mnogo situacija i prizora u Majstoru i Margariti koji citaoca neodoljivo teraju na smeh: tu su ujedno stavljeni i satira i humor i tragedija. Upravo zbog toga, Bulgakovu treba da budemo zahvalni: on je pronasao knjizevni izlaz iz slepe ulice ideologije i njoj podredjene istorije.

Fiktivna sudbina glavnih junaka, Majstora i Margarite, postace osnova za analiziranje jednog drugog mita stvorenog u ideoloskoj civilizaciji - estetskog ili poetskog mita o smrti. Pred izazovima "proleterske civilizacije", pred terorom "masa" kao kriterijuma razumljivosti i korisnosti umetnickog dela, estetski mit o smrti donosi vrednosni preokret, jer se njime zastupa elitisticki nihilizam. Naime, za rekonstruisanje povesti o Isusu i Pilatu, za veru u postojanost ljubavne veze, za ocuvanje klasicnih predstava o dobru i zlu, Voland ce Majstora i njegovu druzbenicu Margaritu nagraditi vecnim mirom. U zavrsnom simbolickom spoju dvaju paralelnih tokova - povesti o Majstoru i literarnog apokrifa o Isusu i Pilatu - roman pocinje da se cita i kao preokret unutar konacnog evropskog faustovskog mita, usmeravajuci njegovu znacenjsku poentu ka knjizevno-estetskom oblikovanju dozivljaja smrti. I tako, umesto estetskog mita o "putovanju", o otkrivanju prosvecene racionalnosti, Mihail Bulgakov uspeo je da stvori estetski mit o smrti kao idealu "vecnog mira". Ne bih se ovde upustao u finese u interpretaciji, ali cu spomenuti ideju Milivoja Jovanovica, koji je Bulgakovljev ideal mira u romanu povezao sa Kantovom idejom mira u politickim spisima. (U romanu je lajtmotiv Pilatove molitve bogovima da mu daju "malo mira"; kada na kraju romana, vec mrtvi Majstor, upita andjela zla o svojoj nagradi na onome svetu, ovaj ce mu dati "vecni mir" uz zvuke muzike koju voli i u kucici koja se nalazi na mestu gde se raj granici sa pustinjom.) "
 
"Svestan sam da je prilicno tesko poverovati da je Bulgakov napisao roman s tezom, da je od pocetka nameravao da reinterpretira mit o Faustu. Ali, kao i druga velika dela svetske knjizevnosti, njegov roman pruza slobodu da mu i vreme i iskustvo dopisuju nova i dodatna znacenja. Tim pre, sto se on u svojoj slozenosti i nudi novim intepretacijama. Po svoj prilici, istrazivaci koji su se detaljno bavili proucavanjem ukupnog Bulgakovljevog dela, saglasni su da je roman Majstori Margarita nastao je u vreme kada su vec pocele velike cistke u Sovjetskom Savezu. Pojedini istrazivaci smatraju da je prvobitnoj verziji (spominju se i drugi radni naslovi), roman bio zamisljen kao satiricno stivo u kojem nije bilo povesti o Isusovoj smrti iz ugla Poncija Pilata. (Da dodam, i u toj tacki Bulgakov ce anticipirati moderan knjizevni postupak koji ce u drugoj polovini naseg veka uspesno biti demonstriran u nekoliko hispanoamerickih romana. Naime, i Migel Anhel Asturias i Aleho Karpentjer, napisace romane sa stanovista "negativnog junaka". U njihovom slucaju, rec je o razumevanju individualne psihologije latinoamerickih diktatora.)
U svakom slucaju, mogucnost da se ovaj roman vidi kao obrt unutar globalnog faustovskog mitskog arhetipa ne proistice iz autorske namere romanopisca, vec iz razumevanja referencijalnog konteksta: boljsevickom revolucijom nisu izmenjene samo socijalne i politicke okolnosti ljudskog zivota, nije izvrsen samo istorijski rez, vec je promenjen i samorazumljiv eticki ideal pojedinca izgradjen u devetnaestom veku.
Stotinu godina posle Getea, vise nije rec o faustovskoj potrebi za otkrivanjem tajne zivota, o "faustovskom motivu putovanja", da navedem izraz jos jednog porazenog pisca lektire studenata filozofije, Ernsta Bloha, vec traganje za utocistem, za negativnim egzistencijalnim sklonistem od zivota u kojem je sve razjasnjeno - od pitanja o Bozjem postojanju do svakodnevnog jelovnika. Nije li, uostalom, jedan junak iz pripovetke drugog ruskog pisca iz istog perioda, Andreja Platonova, zudeo za smrcu iz ciste radoznalosti, iz zelje da vidi kako izgleda s onu stranu, jer je na ovoj vec sve poznato?
Mihail Bulgakov nije napisao satirican roman, jer drustvo na koje bi njegova satira mogla odnositi nije patilo od mana: u ocima Vodja i vojnika Partije sovjetsko drustvo bilo je savrseno i u njihovoj svesti i u realnosti. Isto tako, savrsena ce biti i ostala komunisticka drustva, koja zapravo nisu bila projektovana na dugorocan nacin, vec prema dnevnom planu i raspolozenju izvrsilaca volje revolucionarnog terora. U tom smislu, realnost nije odstupala od utopijskog ideala, kako su to zamisljali vernici ili dobronamerni kriticari sa unutrasnjih pozicija ideala. Stvarnost, svakodnevica komunisticke drzave upravo su izrazavali stvarnost ideala ideoloskih despota. Nikada oni nisu tezili boljem svetu, jer su sopstvenu samorealizaciju uvek shvatali kao sadasnje vreme. Inace, ne bi insistirali na vlastitoj doktrinarnoj nepogresivosti.
U vreme nastanka romana, granica medju zivotom i smrcu postala je tanana, gotovo prozirna i nije postojala licnost, bez obzira na polozaj u nomenklaturi, koja bi bila sigurna da je preko noci nece uhapsiti politicka policija. Treba li ovde spominjati autore cija bi se literatura u vidu dokaza mogla smestiti u Aleksandrijsku biblioteku: Solzenjicin, Salamov, Nadezda Mandeljstam, N. Ginzburg, A. Marcenko, Sinjavski... Ali problem nije bio samo u opstoj egzistencijalnoj nesigurnosti, kao sto nije bio jedini problem u tome da represija nije poznavala izuzetke. Kljucno pitanje u ideoloskoj industriji terora postalo je drzavno nasilje kao idejni genocid koji je vrsen sa strascu, da parafraziram jedan iskaz dr Jovana Raskovica. I oblici zivota, kao i nacini umiranja u kolevci srecne buducnosti konacno su bili izjednaceni su u svojoj bedi i potpunom ponizenju.
Oteti iz hriscanske religije i civilizacije, stanovnici ideoloskog raja, morali su i da zive i da umiru prema proizvoljnim zakonima i metodima politicke policije, kao puki, masovni zrtveni ideoloski objekti revolucionarne volje, liseni elementarne ljudske supstance. U poretku ideoloskog raja, nije im bilo dozvoljeno ni da zive niti da umiru prema obicajima i tradiciji sveta koji je postojao do revolucionarnog prevrata. Tako je jedan egistencijalni ideal - umiranje u hriscanskom mitu - u ranim godinama postojanja sovjetske vlasti moga da bude transponovan u knjizevni/estetski mit o smrti.
Zasto smatram da ne gresim kada govorim o estetskom mitu o smrti? Bulgakovljevi junaci spasice se iz komunisticke opitne stanice tako sto ce im vrhovni demon pakla ponuditi isto vino koje Poncije Pilat najvise voleo da pije na terasama dvorca judejskog cara Iroda u omrznutom Jerusalimu. I za njega je to vino bilo kljuc za bekstvo iz okruzenja kojeg se bojao, koje je prezirao i koje je mrzeo. Jednostavno. kao sto se popije napitak za san, tako i odredjeno vino ("falerno") prenosi u mitski mir. Istina, u vinu za Majstora i Margaritu bice i otrova, ali smrt od otrovanog vina, makar ga Sotona doneo i iz apokrifnog mita, jedini je put povratka u bolju proslost, u inicijalni hriscanski mit, u Bibliju, u Knjigu, u Rec. To je smrt koja dobija egzistencijalni Smisao.
U poredjenju sa Velikim Bratom, u Bulgakovljevom romanu, Sotona postaje andjeo milosrdja: ne trazeci za uzvrat duse Majstora i Margarite, on ih spasava iz ideoloskog raja i vraca u svet koji nije tako savrsen, u svet u kojem postoje i dobro i zlo, jer uslov djavolovog postojanja je - egzistencija Boga. Iz ideoloske vecnosti, Bulgakovljevi junaci prelaze u trajan mir. Cak i tu, u kategorijama vecnosti, postoji kvalitativna razlika. Hriscanski svet, svet istorije koji je prethodio revolucionarnoj promeni na komunistickoj polulopti, jednom je zauvek interpretiran i kao takav on je stabilan. U svetu ideoloskog raja, interpretacija svakodnevno zavisi od volje Vodje, partijskog sekretara, policijskog vojnika Partije. Stabilnost toga sveta pociva na stabilnosti volje njegovog tumaca. Autoritet tumaca predrevolucionarnog sveta nije u opasnosti zato sto je njihov svet nastao prema nekim visim nacelima. Tvorci ideoloskog raja izborili su se za moc da svakodnevno, iznova stvaraju novi svet u skladu sa svojim potrebama. Tu ne postoji vrhovno nacelo, nego samo Vrhovna Volja. Iz tog sveta, po obavljenom poslu, sklonice se i glasnik pakla. Sva kasnija logorska svedocanstva dace mu za pravo: u tom svetu ne postoji humor niti pojedinacno zlo. Smeh je zabranjen, jezik i komunikacija medju ljudima zavise od merila partijnosti i idejnosti, a zlo se masovno proizvodi. U boljsevickoj Moskvi nema mesta ni za Boga ni za djavola. Obe uloge uzurpirao je jedan nov ljudski hibrid, koji je nakaznost svojih ideja izdigao iznad vrednosti ljudskog postojanja, a otpatke istorije koje je primila njegova svest za citavu ljudsku civilizaciju. "
 
"Evanđelje po Wolandu Danas je ipak valjda svakom ko čuje za ime Mihail Bulgakov prva asocijacija njegov roman Majstor i Margarita. Roman je Bulgakov pisao dugo: rad na ovom djelu započeo je još 1928. godine, a pisao ga je sve do smrti. Prema nekim istraživačima, u Bulgakovljevoj arhivi postoji čak osam verzija rukopisa. Pišući roman, Bulgakov je često mijenjao radni naslov: rukopis se najprije zvao Konzultant s kopitom, zatim su u opticaju bili i naslovi Evanđelje po Wolandu, odnosno Evanđelje po vragu, no roman je naposljetku ipak dobio ime Majstor i Margarita.
Može se zapravo pretpostaviti da se u prvim verzijama rukopisa radilo o ponešto jednostavnijem "romanu o vragu", a da će se kasnije razviti izuzetno složena konstrukcija ovog djela, u kojem će primat ipak preuzeti ljubavna priča. Fabula je primarno koncentrirana na dvije paralelne glavne teme: prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina prošlog stoljeća, a druga govori o rimskoj Judeji u vremenu dok je njome vladao okrutni peti prokurator, konjanik Poncije Pilat. Dvije teme međusobno povezuje lik Majstora, pisca koji piše roman upravo o onodobnoj Judeji, te Woland, glatko obrijani stranac kojemu je jedno oko crno, a drugo zeleno, očevidac onih davnih događaja u Judeji o kojima piše Majstor.
Roman se otvara motom iz Goetheovog Fausta, a znamo li da se i ime Woland spominje u Valpurgijskoj noći, upravo se Goethe, uz Gogolja, Dostojevskog te Čehova, nameće kao jedan od važnijih Bulgakovljevih uzora.
Možda je među Bulgakovljevim pretečama najznačajniji ipak Dostojevski - od njega se Bulgakov učio polifoničnosti i "strukturi cirkusa". Karnevalština, bizarnosti, smijeh - sve su to sastojci Bulgakovljevog romana čija čvrstina i cjelovitost ipak počivaju - kako reče Tvrtko Kulenović - na tuzi i na tezi. Tuga lebdi u melodiji cijele priče: od toplih sutona do šutljivih jutara, a teza je slijedeća: "Jedina mogućnost sreće za čovjeka je u tome da ga odnese vrag." Što bi rekao Emil Cioran: "Činjenica da život nema smisla - razlog je da se živi, uostalom jedini koji preostaje."
U liku Margarite pak ostvaruje se prelijepa paradigma žene koja voli: njoj su - po riječima Aleksandra Flakera - etičke kategorije strane, ona samo želi ostvariti svoju ljubav, biti s Majstorom. Sa velikim autorskim zadovoljstvom Bulgakov prikazuje njezinu osvetu zlobnom mediokritetskom kritičaru i demoliranje njegovog stana, a neskriveno se uživa u paljevini Gribojedova. Jer dok rukopisi ne gore, domovi pisaca pak gore vrlo lepo.
Bulgakovljev roman Majstor i Margarita objavljen je prvi put tek sredinom šezdesetih godina prošlog stoljeća, četvrt vijeka nakon autorove smrti. Prevodi na veliki broj svjetskih jezika vrlo brzo su ga učinili neodvojivim dijelom kulturne baštine cijelog čovječanstva, te se tako ispunilo "proročanstvo" Venjamina Kaverina o romanu toliko osebujnom da mu je teško naći ravna u cjelokupnoj svjetskoj književnosti.
Veliki je utjecaj ovog romana na brojne značajne suvremene pisce, a možda je u tom kontekstu najzanimljivije spomenuti Salmana Rushdieja i njegove Satanske stihove. O vezama između ova dva romana, paralelama između Ješue Ha-Nocrija i Mahounda, sličnostima Ivana Bezdomnog te Farishte i Chamche, u svijetu se odavno piše studije (poput Zdrave blasfemije Geralda Lucasa).
Bulgakovljev Majstor i Margarita upravo je idealan primjer hibridne forme za koju se zalaže Rushdie u svom eseju o romanu, djelo što je u isto vrijeme i društveno istraživanje i fantazija i ispovijed, djelo što prelazi i granice znanja i topografske međe, djelo što nam o ljudskoj sudbini govori na način na koji to nikakva znanost, filozofija ili religija ne mogu učiniti. "
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Branko M. Jovanović - Majstor zauvek
Odgovora
0
Pregleda
88
Nina
Nina
Baudrillard
Misao i strast sveobuhvatna studija o Kjerkegoru
Odgovora
0
Pregleda
103
Baudrillard
Baudrillard
Baudrillard
Rjepnin i London (Miloš Crnjanski, Roman o Londonu)
Odgovora
1
Pregleda
130
Black_star
Black_star

Back
Top