- Poruka
- 995
Гладна правда
И ма колико то иритирало “демократску јавност”, демократске странке у Србији би морале да учине све како би заштитиле Шешељева елементарна, људска права, јер ће само таквим гестовима земља коначно изаћи из Милошевићевих болесних подела. После тога, те демократске снаге би могле да мирно и цивилизовано победе на изборима
Лидер највеће партије у Србији Војислав Шешељ већ 11 дана (овај текст се пише 22. новембра) штрајкује глађу у хашком затвору, али се на парламентарним изборима заказаним за 21. јануар појављује као носилац листе српских радикала. Колико ће тај штрајк донети гласова радикалима, хоће ли нанети штету демократским странкама које се залажу за беспоговорну сарадњу са Трибуналом у Хагу, питају се истраживачи јавног мњења и шефови изборних штабова, док размишљају како да крену у још једну акцију одбране демократије, српства или шта се већ на овогодишњем одбрамбеном менију налази. И Србија се поново налази у старој, неразрешивој расправи.
Уопште ме не занима како се осећа, сигурно му је боље него несрпским породицама које су морале да оду из Србије, независним новинарима који су морали да одговарају по срамном закону о информисању или људима који су у његове приче поверовали па су , на крају, изгубили све и нашли се у неком избегличком кампу, без породице, рећи ће екстремнији представници демократске, европске опције у Србији.
Војислав Шешељ брани основне српске интересе јер не жели да учествује у опасном процесу против српског народа, он јако добро разуме да никаква одбрана од бесмислене оптужнице не може да буде смислена и, на крају, ниједан политичар у Србији није успео да у свом животу робија код Тита, Слободана Милошевића и Карле дел Понте, кажу бранитељи лидери радикала, који напомињу да им у главама ужасно звечи ћутање других странака, невладиних организација и медија о Шешељевом штрајку.
Може ли, дакле, лидер радикала да очекује разумевање, подршку или, бар, сажаљење? Јасно је да је у располућеној Србији такво питање већ довољно да се покрене лавина дисквалификација, јавних прозивки, и испитивање моралне подобности уже и шире породице, које нема никаквих граница и законских рокова. Свако ко се усуди да каже како би и радикали морали да имају нека људска права, могао би да се испише из уљуђених, култивисаних београдских кругова, који ударнички раде на денацификацији Србије. Врло брзо би могао да постане јатак Ратка Младића, возач хладњаче са лешевима недужних цивила или, ако има среће, обичан сарадник свих тајних служби у Србији. Али ипак, има ли тај ужасни затвореник, то радикалско чудовиште, нека људска права? И хоће ли неко у Србији о томе нешто да каже?
Војислав Шешељ је, после брачног пара Милошевић, био најзначајнија фигура у режиму који је водио Србију у последњој деценији 20. века од које се Србија неће опоравити још неколико деценија, ако се од тога уопште може опоравити. Нико озбиљан неће, међутим, рећи да у читавом кермесу велику улогу нису играли ни други екстремисти на Балкану који су, на општу хистернацију овдашњих либерала космополита, ипак волели да понекад убију или протерају грађане погрешне, рецимо српске националности или да запале десетине хиљада кућа како жртве не би превише мучила носталгија за родним крајем.
Шешељ и политика коју је заступао је, свеједно, поражена у октобру 2000. године, Србија је од тада учинила неке озбиљне кораке на путу ка демократским друштвима, али изгледа није одговорила на старо, изанђало питање – има ли демократије за непријатеље демократије или, на српски начин, може ли неко ко не припада демократском блоку да се позива на принципе на које се демократе иначе позивају.
И ма колико то иритирало “демократску јавност”, демократске странке у Србији би морале да учине све како би заштитиле Шешељева елементарна, људска права, јер ће само таквим гестовима земља коначно изаћи из Милошевићевих болесних подела. После тога, те демократске снаге би могле да мирно и цивилизовано победе на изборима
Лидер највеће партије у Србији Војислав Шешељ већ 11 дана (овај текст се пише 22. новембра) штрајкује глађу у хашком затвору, али се на парламентарним изборима заказаним за 21. јануар појављује као носилац листе српских радикала. Колико ће тај штрајк донети гласова радикалима, хоће ли нанети штету демократским странкама које се залажу за беспоговорну сарадњу са Трибуналом у Хагу, питају се истраживачи јавног мњења и шефови изборних штабова, док размишљају како да крену у још једну акцију одбране демократије, српства или шта се већ на овогодишњем одбрамбеном менију налази. И Србија се поново налази у старој, неразрешивој расправи.
Уопште ме не занима како се осећа, сигурно му је боље него несрпским породицама које су морале да оду из Србије, независним новинарима који су морали да одговарају по срамном закону о информисању или људима који су у његове приче поверовали па су , на крају, изгубили све и нашли се у неком избегличком кампу, без породице, рећи ће екстремнији представници демократске, европске опције у Србији.
Војислав Шешељ брани основне српске интересе јер не жели да учествује у опасном процесу против српског народа, он јако добро разуме да никаква одбрана од бесмислене оптужнице не може да буде смислена и, на крају, ниједан политичар у Србији није успео да у свом животу робија код Тита, Слободана Милошевића и Карле дел Понте, кажу бранитељи лидери радикала, који напомињу да им у главама ужасно звечи ћутање других странака, невладиних организација и медија о Шешељевом штрајку.
Може ли, дакле, лидер радикала да очекује разумевање, подршку или, бар, сажаљење? Јасно је да је у располућеној Србији такво питање већ довољно да се покрене лавина дисквалификација, јавних прозивки, и испитивање моралне подобности уже и шире породице, које нема никаквих граница и законских рокова. Свако ко се усуди да каже како би и радикали морали да имају нека људска права, могао би да се испише из уљуђених, култивисаних београдских кругова, који ударнички раде на денацификацији Србије. Врло брзо би могао да постане јатак Ратка Младића, возач хладњаче са лешевима недужних цивила или, ако има среће, обичан сарадник свих тајних служби у Србији. Али ипак, има ли тај ужасни затвореник, то радикалско чудовиште, нека људска права? И хоће ли неко у Србији о томе нешто да каже?
Војислав Шешељ је, после брачног пара Милошевић, био најзначајнија фигура у режиму који је водио Србију у последњој деценији 20. века од које се Србија неће опоравити још неколико деценија, ако се од тога уопште може опоравити. Нико озбиљан неће, међутим, рећи да у читавом кермесу велику улогу нису играли ни други екстремисти на Балкану који су, на општу хистернацију овдашњих либерала космополита, ипак волели да понекад убију или протерају грађане погрешне, рецимо српске националности или да запале десетине хиљада кућа како жртве не би превише мучила носталгија за родним крајем.
Шешељ и политика коју је заступао је, свеједно, поражена у октобру 2000. године, Србија је од тада учинила неке озбиљне кораке на путу ка демократским друштвима, али изгледа није одговорила на старо, изанђало питање – има ли демократије за непријатеље демократије или, на српски начин, може ли неко ко не припада демократском блоку да се позива на принципе на које се демократе иначе позивају.