Stihovi za moju dusu

http://www.*********************/files/moonlight_lady_Wallpaper_hz5yi.jpg

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom...
M.Rakić

MOLITVA

Ljubavi, neka bude volja tvoja
Na ovom nebu, strašno nesigurnom,
Ko i na zemlji. Sad je doba boja
I južnog vetra u listanju žurnom.
Noći su plave, mekane ko voće
I pune zvezda ko plitki bunari.
Neka se ljudi ljube kako hoće
U privremenom krugu malih stvari.
Ljubavi, neka bude volja tvoja
U gradovima što su nepokretni
I neće moći da beže iz stroja,
I ispod lišća što još nema rane,
I među ljudima što žive sretni
Jer veruju u stare lukobrane.

Ivan V. Lalić

Oči sna


Čežnja veća od neba
umilnom pesmom
ruže uspavljuje bele.

U rečima ne rečenim
kupaju se zvezde
nesvesne svog sjaja.

Vetrom beskrajnim nošene
plove usnule ladje
na talasima kojih nema.

Pogledajmo se
i pocepajmo nebo uzdasima.

Bogdanka Rakić

TA LJUBAV

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sećanje
Glupa kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete
Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas

Žak Prever

I taman kad pomislim
da si već izbledeo ,
odnekud se pojaviš
kao dim iz pepela ...
Uzalud ja krijem se
i od tebe sklanjam se ,
prolaziš kroz moje sne
prolaziš kroz zidove ...

Da mi sreću pokvariš
malo da se poigraš,
kad na drugog pomislim
misli da mi oteraš ...
Bilo gde da krenem ja,
okreneš mi znakove
da ka tebi vode svi
i posle tebe,
opet TI ...

I taman kad zaboravim
boju tvoga pogleda,
dođeš da me potsetiš
kako tuga izgleda...

Da ti glas nepoznajem
mislila bih ljubav je,
da me bol neodaje
mislila bih večna je ...
Bilo gde da krenem ja
okreneš mi znakove
da ka tebi vode svi,
i posle tebe opet,
TI ...

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

~M.Crnjanski -Prica~

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne
i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mac,
skriven medju perima njenim, moze povrediti. A kad vam progovori,
verujte joj, Premda vam glas njen moze unistiti snove, k'o sto severac
opustosi vrt. Jer, bas kao sto vas krunise, ljubav ce vas i razapeti.
Isto kao sto vas podstice da rastete, isto tako ce vas i okresati. Kao
sto se uspinje do visina vasih i miluje vam grancice najtananije sto
trepere na suncu, Tako ce se spustiti i do vaseg korenja i protresti ga
u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja psenicnog, sakupice vas
u narucje svoje. Omlatice vas, da bi vas ogolila. Prosejace vas, da bi
vas otrebila od kukolja. Samlece vas, do beline. Umesice vas, dok ne
postanete gipki. A onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, tako da
postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu. Sve ce vam to ljubav
uciniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali
deo srca Zivota. Budete li, pak, u strahu svome trazili samo ljubavni
mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i
odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godisnja doba gde cete
se smejati, al' ne punocom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje
suze svoje. Ljubav ne daje nista osim sebe i nista ne uzima, osim sebe.
Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju; Jer, ljubav je
dovoljna ljubavi. …

Volio sam Vas; i ljubav jos, mozda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine vise,
Ja necu da Vas rastuzujem njom.

Volio sam Vas nijemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Volio sam Vas iskreno i njezno,
Volio Vas tako drugi, dao Bog.

~Puskin - Volio sam Vas~

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.
Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.
Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.
Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.
~Ne bira se ljubav~ Pero Zubac

Dodje tako na jedvite jade neki trenutak
U kome onaj koji se zakacio za tvoj skut
Nadje se odvojen od tebe
Ko neki slepac po danu usred suncanog podna
Kao ono neznalica pred skupom mudraca
Ili hromi usred igranke
U izvesnim prilikama u zivotu
Video sam da se otvaraju vrata tvoga carstva
A tamo ne ulazim nikako jer tu pocinju carolije
Sve vrste pokora pratecih koje sazipaju vilu
Samo ako pozeli da je prati izvan oblasti dozvoljenog
Bilo je to jednom u Provenu gradu koji je kao neka velicanstvena kanta za otpatke
A nista ne bih rekao ni za Avinjon a nista ni za one Crne Pokajnike
Ali postoje jos i oni hodnici bede u Gradu Jovanke od Arka
I onaj napusteni grad iza Nice pozadi zeleznicke pruge
Sa carapama koje se suse po pokrivenim balkonima sa stubovima palata
Tamo negde gde se povlaci starost izbeglica oko njihovih crkava sa tornjevima kao glavice crnog luka
I kao neka pisana slova
Kule i kulice na starim zgradama iznad zavojaka Sene
Koje se utapaju naglo u crne cekinje drveta
Ili prosto one kuce za prodaju koje obilaze senzali i notari
Neki put govoris o Bergenu gradu koji ja ne poznajem
A gde bi ti kako rece otisla jos jednom dok postojis
Da okusas bljutavost maka i divljih jabuka koje se ugrizu i bacaju na Tahitima
O ti krunisani sto kazu volim te po uvu
Mirisu reci koje se odvijaju kao stubovi
Hodnici hodnici eto otisla si
Eto u tome mi ti izmices zauvek
Kraljice one perspektive u kojoj ja nemam svoje mesto
Begunice nova Meluzino
I tvoja pticija noga udaljuje se na terasama
Tvoja haljina jos dobar trenutak blista pod drvetima
Kao u onim maglama Vatoa
Cekam te unezveren sasvim na dnu jedne ulice
Gde na ivici drveca pozlacenog na zalasku suncevom
Moze se dogoditi jednom da ona ne dodje
Jednom da bi se po volji prosetala malo po svojoj masti
Sasvim odlucno palo ti je na pamet da me zamislis mrtvim
I da ja kao nisam dosao da te uznemirim pod ovim suncem nesrece
E od tada svaki put kada te pogledam
Ja se setim da si me ti ubila kako se to obicno kaze
I da prema tome ja sada zivim samo zato sto ti tako hoces
Jer tvoje oci zamislile su ovaj svet bez mene
A tvoja usta govorila su sasvim prirodno o meni u proslom vremenu
I sve to u punom ovom dvadesetom veku
Sa svim satelitima koji kruze oko zemlje
I masinama koje misle
Ali noz ostaje noz
A srce srce
Gorka pesma
Ljubavi gorka ploda
Pesmo moja vetre i gora
Vilajetu tamni gde tihoga hoda
Dolazi da umre more
Avgustu blagi dok nebo tvoje
Zvezdama zasipa obzor sav
Snovi moji tim livadama plove
Gde je vazduh tako plav
Moje zlatne ruke te nezne tajne
Bude mi zedj i glad
Kolajne djerdani veceri beskrajne
Kada sam srcem mlad
I reci da mogu nestati tako
Iscileti sa prvom zorom
Jato golubova rasturiti lako
Pod tvojim prozorom
I ne postati ni strela gola
Strela uznemirenja i cveta
Sveze vode i najveceg bola
Usred najzesceg leta
Pa da li se zna sta se dogadja
I da li je to mozda ono
Kad mi se baci zastor beznadja
Iznad mog oka ko zvono
I sav taj govor koji slama
To blago u izvoru zivom
Moj krik ugusen molitvama
Nad mojom napustenom njivom
Ne zalim ni malo sto tuzna lika
Usta su mi puna nemih reci
A suvise malo tuznih spomenika
Da trag za tobom u meni jeci
I tako jos uvek snazno udara
To trosno srce o kaveza zice
Za Nju se ono do dna izgara
Ztrvuje nemilice
Posecite mi grlo i bozure
Da krvi moje bude napita
Priklonite joj se u predznaku bure
Kao sto to cine bure
Kao sto to cine zita
I suvise malo jos casova brojim
Do kraja mojih obzorja o sliko
I da dovicem do Boga da te volim
O koliko.


nepoznati autor...

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni po nekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

Tuga je kao oblak
a sreća kao sunce;
nisi ni jedno ni drugo
već čovjek samo
što dankom hodi,
i gledi svoje sunce
kako kroz oblake
nepovratno…
ka zapadu plovi.

POGLED

U tvojim očima kadikad
Tajanstven jedan pogled sine.
Al tek što sine već i mine.
Što skriva u svom čudnom sjaju
Taj odraz bogate dubine?

Da l´ bol, što neće da se smiri?
Ne znam, gonetam uzaman.
Il bljeskom tuge iz njeg viri
nesretni, davni neki dan?

Ili je san, duboko snivan,
Nikad neostvaren al divan,
Što svagda će mi ostat skrit,
A tvoga bića on je bit.

Dobriša Cesarić

Milan Rakić - Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti ?

Što te nema?


Kad na mlado poljsko cv'jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l'jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"...

Aleksa Šantić