Sećam se svog prvog-pa-intimnog susreta sa "daskama koje život znače". Sedeo sam u prvom redu, i već treće veče zaredom pratio jednu predstavu. Koto je, već treći put zaredom, govorila svoj tekst o otuđenosti savremenog, urbanog čoveka, i prvi put sve vreme gledala u mene. Ja sam se blago nasmešio i desnim kažiprstom dotakao svoje grudi, na mestu gde bi trebalo da se nalazi srce. Odmahnula je rukom, prišla mi i počela se smejati. Samoj sebi se smejala i kroz smeh je rakla da je blesava što me gleda i što mi veruje i kad izmišljam gluposti.
Onda mi je lažno strogim tonom rekla da se više ne šalim na takav način, i da svoje marifetluke ostavim za literaturu. I sam sam se smejao, ali nisam znao ni kome, ni zašto, kao što nisam znao ni šta dalje da preduzmem. Da nastavim da je ubeđujem da se ispred nje krevelji jedan, odavno već pokojni pesnik, iako totalno sluđen, shvatao sam da nema svrhe. Ono, nije imalo svrhe ni što sam i dalje kažiprstom nišanio u srce, ali sam uporno u tome istrajavao, sve dok Koto nije intervenisala.
Prišla mi je veselo i gurnula jezik u moja usta, a onda ga tamo dugo vrtela. Svoje raskošno telo je pripijala uz moje, a pokojni pesnik se tek tad zagledao u nju, odobravajući nešto ushićenim pogledom i klimanjem glave. To klimanje je izvodio uz jaku dozu ceremonijalnosti, dajući njome do znanja da je to što odobrava vrlo važno. Da li je mrtav pesnik u Koto prepoznao novu Meluzinu? U stvari, on i nije bio pesnik, bio je filozof i teoretičar. No, o nastranostima ne treba raspravljati.
Dobro veče, šećeru.
)
