"Седећи за кухињским столом, још увек сам посматрао тај облак изнад гробља. Био је непомичан. Стајао је тамо, као ексером закуцан за небо. Време је да идем да будим кћерке, мислио сам. ВећОне су те којима је овај дан много потребнији. Треба да одем до њихових кревета, скинем њихове покриваче, се потпуно разданило и морале би да устану. Оне су те којима је овај нови дан много потребнији. Треба да одем до њихових кревета, скинем њихове покриваче, спустим руку на њихова топла тела и обзнаним им долазак новог дана. То је оно што морам да урадим. Али, никакко нисам успевао да устанем од тог кухињског стола. Чинило ми се да у мом телу више нема атома снаге. Као да ми се неко прикрао иза леђа и бешумно ископчао утикач. С оба лакта на столу, загњурио сам лице у шаке.
У тој тами, мислио сам на кишу која пада на пучини. На кишу која тихо пада на широко море, а да за то нико не зна. Киша бешумно удара у морску површину, а да то не знају чак ни рибе.
И све док неко није дошао и нежно ми спустио руку на леђа, само сам мислио на то море."
Х. М.