Zvono
Svake večeri, ista misao prikradala mi se iz mraka,
obuzima me, te progoni od svitanja do sumraka.
Misao na moju pokojnu ljubav, koju voleh snažno,
Guši svu sreću u meni, te mi je sada sve nevažno.
Što se više opirem, misli se sve intenzivnije bore,
Hiljade glasova prošlosti kroz sećanja mi govore.
Naše trenutke radosti, tuga je pretvorila u prah ,
A na grudima stavila teret koji mi oduzima dah.
Dane provodim u tišini, zadubljen u misli mračne,
Šetajući kroz sobe moje, tek neprimetno prozračne.
Odgovara mi tama, počeo sam da zazirem od ljudi,
A sve u nadi da će ova samoća uspeti da me izludi.
Iz misli starih, prenu me prodoran zvuk sa sprata niže,
Ko se to usuđuje da me u čas noćni iz kreveta podiže?
Osluškivao sam , te uho prislonio što je moguće bliže,
Kad gle, još prodorniji zvuk nego ranije opet pristuže.
Ta mora biti čovek, neko moju pomoć zasigurno traži,
Sumnjam da bi neko noću mogao šaljenjem da se odvaži.
Nesigurnim koracima , gotovo trapavo, ka vratima jurim,
Naglo ih otvaram i sleđen od straha nepomično zurim.
Tu nema ničega, nikakvog šuma ni traga da je neko bio,
A sasvim sam siguran, da, sasvim uveren da nisam usnio.
Isti onaj zvuk zvona, ponovio se nešto dalje u tami,
Te pođoh za njim , hipnotisan, kao da me nešto mami.
Zvono pored groba moje žene besnelo je u noći,
Živa je - pomislih u nadi da mi želi opet doći.
Dolazim ljubavi - rekoh što sam mogao tiše -
Pred očima mojim, prazan sanduk i ništa više.
A.A.