Moj zivot se svodi na sitnice...sitnice koje zivot znace a opet ne ispunjavaju moje snove...A snovi, uzviseni i veliki, stoje negde na vrhu ormara moje bake, zajedno sa pozutelim dunjama i starim ljubavnim romanima koje je i ona, nekada davno citala i nadala se...nadala se ljubavi koja ce promeniti njen zivot! Ali, nije...Sve zelje su joj ostale u tim romanima, koje sam citala i sama. Citala i mislila da je to stivo koje me uci zivotu...Sve dok nisam upoznala neke klasike svetske knjizevnosti koji su mi otvorili oci...i dok nisam dozivela suze, suze zbog ljubavi koja se ne zavrsava kao ona u romanima...Nikako...
A onda sam, jednoga dana, sredila bakin ormar i pobacala sve romane koji mi nisu nicemu posluzili...bar sam tako mislila, tada...Ali, dunje sam ostavila...ostavila ih na vrhu, gde su i bile, onako trule, potamnele od vremena, da me podsecaju na ono vreme u kojem su ideali bili vredni svakog divljenja...i moju baku, kojoj sam htela bar ja da ispunim svaki san...
Samo, vreme prolazi a ja nikako da se pronadjem u vremenu koje traje...nikako da dosanjam nase zajednicke snove...bakine i moje. A obecala sam joj...onoga dana kada se oprastala od mene, ociju punih suza, sva zabrinuta za unuku koja se ne snalazi u ovom vremenu...i trenutku.
I danas, dok mislim o sebi, setim se njenog pogleda, setnog i punog ljubavi...setim se svega sto sam joj obecala...setim se i...zaplacem. A onda, kad suza vise ne bude, kad srce ozdravi i ojaca, potrudicu se da ispunim nemo obecanje, da zavolim nekog ko me verovatno negde ceka...samo, zaboravio je mobilni telefon na nekom ormaru, pored dunja zutih, i ne moze da mi se javi...dok ne stigne do prve poste!
Znam, osecam i zelim da ispunim bakine snove...I USPECU...obecala sam, a obecanja se moraju ispuniti...
Za moju baku...i mene...i ceo svet...
A onda sam, jednoga dana, sredila bakin ormar i pobacala sve romane koji mi nisu nicemu posluzili...bar sam tako mislila, tada...Ali, dunje sam ostavila...ostavila ih na vrhu, gde su i bile, onako trule, potamnele od vremena, da me podsecaju na ono vreme u kojem su ideali bili vredni svakog divljenja...i moju baku, kojoj sam htela bar ja da ispunim svaki san...
Samo, vreme prolazi a ja nikako da se pronadjem u vremenu koje traje...nikako da dosanjam nase zajednicke snove...bakine i moje. A obecala sam joj...onoga dana kada se oprastala od mene, ociju punih suza, sva zabrinuta za unuku koja se ne snalazi u ovom vremenu...i trenutku.
I danas, dok mislim o sebi, setim se njenog pogleda, setnog i punog ljubavi...setim se svega sto sam joj obecala...setim se i...zaplacem. A onda, kad suza vise ne bude, kad srce ozdravi i ojaca, potrudicu se da ispunim nemo obecanje, da zavolim nekog ko me verovatno negde ceka...samo, zaboravio je mobilni telefon na nekom ormaru, pored dunja zutih, i ne moze da mi se javi...dok ne stigne do prve poste!
Znam, osecam i zelim da ispunim bakine snove...I USPECU...obecala sam, a obecanja se moraju ispuniti...
Za moju baku...i mene...i ceo svet...
