Сат сам заједно са календаром и мобилним телефоном, већ првих дана завукао у фиоку стола. Несесер са пјеном за бријање, четкицом и пастом такође. Једино сам гепек пун тоалет папира оставио на поду на сред колибе и неколико боца осредње домаће лозове ракије. Могла је помоћи код несанице и зубобоље, а и кафа се могла брзо скувати на плавичастоме пламену. Ауто сам покрио гранама и картонима иза куће, а дрва за огрев замијенио додатним облачењем и вјежбама.Таблете намијењене мјесечној терапији ево пет шест мјесеци су у кеси у столу. Скоро је новембар и уживам у шаренилу боја и киселкастом мирису зрелог воћа и труљења. Учим се стрпљењу и сатима гледам у једну тачку. Рекох да не очекујем да ћу срести икога, таква помисао даје ми слободу да наглас говорим и пјевам, па и опсујем. Не бих био човјек да понекада не опсујем. Огледало старо мајчино са жицом за качење са задње стране не могу наћи, а није ни да ми треба, имао сам намјеру да и њега ставим негдје скровито, за сваки случај да избјегнем сусрет са собом. Једино ми понекада захвали разговор, срећом не често и мало такмичења, било каквога. Срео сам прије неки дан неке излетнике, како беру неко биље које је преварило прве мразеве, вјештина говора ми се негдје затурила, нијесам сигуран ни да сам се поздравио, мада сам покушао, а онда скоро побјегао уплашен њиховим присуством.
Није ме тој гошћи на планини привукла ни самоћа, ни њен изглед нити прича, шумски пут пролази близу њене викендице која је допола у шуми, привукао ме је мирис омекшивача за веш, тек окачен да се суши. Одмакао сам се довољно да не будим страх или сумњу код домаћина и пуним плућима удисао мирис далеког мора и замишљао запјенушане таласе како се разбијају у милионе капљица на рошавим стијенама. Мозак ме је варао па сам често ишао по намирнице баш тим путем.
Киша и вјетар су тих дана присилиле све да буду у кућама и близу ватре. Мене је из полусна и повременог буљења у ексер укуцан у дрвени дирек, привукао и покренуо мирис. Нијесам могао помислити да мозак може измислити нешто такво, зато сам остао на мјесту не помјерајући се. Мирис је ипак био ту и био је стваран, лијено и болних леђа сам устао и пришао вратима. Са жутим водоотпорним шеширом и одијелом исте боје и поломљеним кишобраном, стајала је испред мене и непрекидно причала, да се запитах да није не дај боже скренула са памећу. Прибра се и рече да јој је потребна моја помоћ, и како би била захвална ако би дио својег времена посветио проблему који има. Чујеш ти њу „мојега драгоцјеног времена“, ако је ишта на овоме свијету толико безвриједно и бескорисније од мене и мојега времена ево ту ме кидајте. Зајебава ме и то тако јако да ми натјера крв у главу, замало је опсовах. Опет се баци на причу, као зна о мени све и како је чула, па како јој је драго. Иди са милим богом жута, шта има ту да ти буде драго, ја сам нијесам себи ни драг и нијесам се баш наслушао лијепих ријечи о себи. Она опет да има проблем који само ја могу тога тренутка или ускоро ријешити. Како да не? То ми је друго име, луд за друштвом и рјешавањем туђих проблема, а своје сам оставио у ковертама и по столу у граду ево година. Сада ћу полетјети да ти „злато“ не би патило. Она не гаси већ само прича, очекује ваљда госте са стране, а треба ових дана да их сачека, само кола су јој у хаосу а изгледа је пошла у планину и без горива. И сада наравно очекује од мене да се лијепо као џентлмен понудим да будем нечији возач или бар механичар, и да оно што треба мени тако великодушно уступим њој. Понуди се да плати за све пуно, баш пуно више неголи то вриједи и извади свежањ новца, са којим се може купити читава моја колиба и бар три аутомобила какав је мој. Стајао сам тренутак на прагу ћутећи, па онда упутих жуту кабаницу са све кишобраном да најкраћим путем напусти мој посјед, успут опсовах мање њу, више идеју која јој је пала на памет, и све то врло заједљиво и дрско. Залупих врата и вратих се својем ексеру. Био сам бар пола сата велики и снажан, пун себе и своје истине. Онда се мало прибрах, погријешио сам, ја сам само желио свој мир и приватност а не осјећај величине, никада ми није недостајао. Испао сам одбојан и одвратан сам себи. Опет сам је некако избацио из система и вратио се у свој свијет. Закратко, мирис који је донијела собом још дуго је навирао кроз шупљине колибе, а мир који сам мјесецима градио негдје је нестао, сагнуо сам се и завирио испод кревета наивно вјерујући да ће у мору прашине и отпада бити и он. Превртао сам се у кревету, али за џабе. Жута је избрисала труд протеклих мјесеци за пар минута. Вјежбао сам како да се сјутра појавим на вратима нападне госпође. Желио сам да оставим утисак ипак васпитанога, али не баш учињеног и заинтересованог човјека. Обукао сам ујутру оно што већ недјељама вапи за прањем, изабрао најгоре ципеле које пропуштају воду. Додатно разбарушио косу и ужаснуо се на шта личи. Ставио сам и неки качкет који сам нашао у шуми. Понављајући реченице, да би изгледало да припадају некаквом идиоту, ишао сам ка њеној викендици. План је био савршен, а и изговор да дуго нијесам возио, и да ми вид није баш у стању да возим. Наравно да су и моја кола тежак крш, ту можда нијесам ни погријешио. Откада сам почео да планирам бјекство на планину, нијесам га ни једном погледао, па то у каквоме је стању је и за мене била енигма. Покуцао сам на врата и сашао са дрвенога тријема, нико ми није отворио. Лакнуло ми је због тога и скоро скачући од среће вратио сам се...
