Zamirisa tvoj polen, a ja se, poput marljive pčele, trudim da uhvatim svaku trunku koju dašak vetra hoće od mene da oduzme. Ne beži, molim te! I ovako ostadoh sam sa bolom, a on je loš saputnik. Plašim se da je sve pobeglo još u onoj ranoj zori koja se još spajala sa ukletom noći gde sam ti zamalo ruku slomio želeći da je poljubim. Ne plaši se, moja bezopasnost je neizmerna, ja ni žaoku nemam. Žarko želim taj cvet. Evo, mučnina već pritiska zbog ništavila što u meni vlada. Ako ništa, barem pomozi, makar samo jedan dah, otvori se!
Imao sam sreće da uhvatim pravi momenat.