Tog petka bacilo me u postelju. Zvono na vratima oglasilo se te iste večeri. Predsednik kućnog saveta, otvorila mu je moja supruga, u rukama je držao retrovirusni brojač koji je se oglašavao baš kao i poznatiji mu rođak: puc-puc-puc-puc.
Nije govorio mnogo, samo je uručio obaveštenje, a redari su zapečatili vrata. Više nismo mogli van. Ja nisam ni želeo - jedva sam uspevao otići do klonje. Moja mala porodica: supruga, četvero dece, pas, mačka i ja našli smo se u izolaciji. Mačku smo uspeli spasiti. Srednja ju je kćerkica izbacila kroz prozor pre nego što je stigla naredba o navlačenju zavesa. Tvrdila je - kćerkica - da se maca dočekala na noge, dok ju je stariji sin zezao (gad mali) da se dočekala na ruke. Pola dece mi se rasplakalo, a i ja sam bio zabrinut, onako znojan, pod temperaturom, u postelji.
Oko 3 u noći začuo sam zvukove, vani kod samog prozora. Supruga je malo raširila zavese.. Umesto ulice i drveća ugledali smo smrdljivu žutu masu pur pjene. Oduzeli su nam pogled. Potonuo sam natrag u znojnu vrelinu.
Ipak, bio sam sretan kad sam ujutro ustanovio da se niko drugi nije razboleo. Deca su bila prezdrava; ludovala su od dosade. Pas je obavio nuždu na tepihu, a ne na pločicama u kuhinji, što bi bilo kudikamo...
Televizijski signal je nestao; na ekranu se mogao videti samo prljavi sneg. Telefonska linija prekinuta. Potpuno su nas izolovali. Povremeno bi mi se učinilo da čujem glasove, vani, u zgradi ili drugde, ja ne znam, ali utihnuli bi, ti glasovi, već nakon nekoliko sekundi - kao da su svi pazili da odbolujemo to naše u miru. A jedini bolestan bio sam ja. Nisam dopuštao nikome - ni supruzi, ni deci, ni psu - da mi se približe na manje od metra. Stenjao sam kao pravi muškarac, dok su me ostali zaobilazili i posvećivali se malobrojnim aktivnostima koje su im preostale. Svađe su izbijale isprva svakih par sati, a potom sve češće. Uveče sam primetio da me bolest napušta. Kad bih zaklopio oči, uočavao sam unutar organizma široke prostore koji nisu znali za bolest.
U nedelju ujutro bio sam kao nov. Ustao sam, pogledao svoju malu obitelj koja je još čvrsto spavala, obrisao pasju mokraću s već potpuno crnog parketa. Pokušao sam otvoriti ulazna vrata, ali ništa; dobro su ih zatemblačili. To nije slučajno; taj Borko - predsednik kućnog saveta - ima me na piku otkad sam mu sina šutnuo u dupe zbog onog prskanja za Đurđevdan.
Otvorio sam prozor. Nožem za hleb stao komadati žutu masu pur pjene, dok nisam dospeo do dnevne svetlosti. Spustio sam se kroz prozor; visoki prvi sprat, i nije neka visina, a ja još nisam posve izašao iz forme.
Krenuo sam prema ulazu u zgradu. Bio je zapečaćen. Buljio sam u ta vrata, prazno, kao da nikada kroz njih nisam prošao. Krenuo sam ulicom; tek kod pijace shvatio sam da je grad prazan. Sve je bilo u najboljem redu, automobili propisno parkirani, kontejneri za smeće ispražnjeni, ali u gradu nije bilo žive duše. Evakuacija, nisu ih valjda radi moje bedne nazovi-bolesti... Ili je bilo toga više.
Bankomati nisu radili, prodavnice zatvorene, sva moguća vrata zapečaćena, vrata svih vozila zavarena. Telefonske govornice mrtve. Nisam znao šta ću, nisam imao kuda. Vratio sam se pod prozor moga stana. Pokušao sam se popeti nazad u stan, ali nije išlo. Obuzela me malaksalost. Ipak je to bila bolest, prava bolest, da, da...
Ništa, još je rano, pričekat ću do 8, pa ću viknuti mojima... ne znam, da mi nešto spuste, da se popnem, pa da vidimo šta ćemo dalje. Ali ne odmah, neka još odspavaju malo. Nedelja je.
